Majmunčad u ogledalu

Kako biti, a ne biti poltron? Poltronstvo u politici zanat je star koliko i prostitucija. Najstariji. Od dvora do parlamenta, od srednjeg veka do danas važnije je kako vladaru prići a ne - šta mu reći. Zato su mnogi oduševljenje Putinom na Marakani u Beogradu doživeli kao potvrdu naših „rusofilsko-podaničkih iluzija“ a drugi su u tome videli divan primer manifestacije one ljubavi koja u Srbiji više nema kome da se uputi. Naime, poslednja velika srpska politička ljubav, Vojislav Koštunica, danas je, ako je agencijama verovati, na manje od šest odsto podrške, a Vuk Drašković i Slobodan Milošević, svaki na svoj način, tek su deo političke istorije. Pažljiviji analitičari, a sad već i istoričari, reći će da su Miloševiću i Draškoviću baš poltroni, u političkom smislu, došli glave. Teško da postoje u novijoj srpskoj istoriji dva autentičnija primera na kojima bi se izučavalo udvorištvo. Brukalo se i staro i mlado. Ali kako danas biti pragmatičan a ne biti podanik? Kako danas realizovati svoje ciljeve? „O podaništvu“ mogao bi se nazvati video-klip koji je videlo bezmalo milion ljudi na „Jutjubu“, s jedne niške priredbe povodom osmogodišnjice od ubistva Zorana Đinđića. Što se organizacije tiče, niška priredba bila je čist diletantizam u poređenju sa polaganjem pionirske zakletve. Kako ono beše: „Danas kada postajem pionir/dajem časnu pionirsku reč/da ću marljivo učiti i raditi/poštovati roditelje i starije/biti veran i iskren drug;/da ću voleti našu domovinu samoupravnu/Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju/i ideje za koje se borio Tito;/da ću ceniti sve ljude sveta/koji žele slobodu i mir.“ Elem, omladinka DS-a Slađa Zdravković nije imala „starijeg druga pionira“, kao onomad mi na priredbi u Pionirskom gradu, koji je izgovarao reči zakletve a mi ponavljali za njim. Omladinka DS-a je morala da izgovori sama celu jednu Đinđićevu rečenicu, i zbunila se. I pala. I nije to ništa strašno, pa šta, hvala bogu nek je živa i zdrava. LJudski je pasti i ustati. Svakog čuda za tri dana dosta. Strašno je što se Srbija ogleda u „niškom slučaju“ kao majmunče u ogledalu, ceri se samoj sebi; Slađin nastup je mera podaništva u Srbiji, Slađi se najviše smeju svi oni koji deset puta dnevno savijaju kičmu pred svojim šefom, koji treskaju na pod i to bez pomoći visokih crvenih potpetica, nego onako, prostiru se preventivno. Godišnjica ubistva Zorana Đinđića upotrebljena je kao povod za mnogobrojna udvorička, glupa i patetična preterivanja, ali je „niški slučaj“ postao jedna od ozbiljnijih blamaža DS-a, tek kada su zbog dve neuspele recitacije, dve nenaučene „pionirske zakletve“, zapljuštale smene u niškom DS-u. I to sve zbog pokušaja da se „na brzaka“ koliko se, jel`, može, još jednom raskusura ostavština Zorana Đinđića, jer, izbori su sve bliže, a kredibilitet stranke poljuljan. Daleko od toga da je DS jedina stranka u Srbiji koja šibicari kultom ličnosti. Za LDP-om se i danas vuče rep da je napravio stranku na mitu o Zoranu Đinđiću. Pokret „Dveri“ (kao i „Naši 1389“), desničarska organizacija koja ovih dana prerasta u političku stranku, „kači“ se na ličnost Vladimira Putina i njegovu nedavnu posetu i popularnost u Srba koristi za sopstvenu političku promociju. Mada su u štampi plakati „Putin – SRBIN“ kojima je oblepljen ceo grad pripisani desničarskim pokretima „Dveri“ i „1389“, oni su u razgovoru za NIN – odbili pripisano im autorstvo. Podsetili su nas da je „SRBIN“ Obrazova akcija (Ratko Mladić, Milan Gurović, Mladen Obradović, bili su na ovim plakatima), da proverimo na njihovom sajtu, kad već „obrazovci“ nisu dostupni jer su iza rešetaka. Kad je Putin otišao, a panika oko plakata slegla, na sajtu Otačastvenog pokreta „Obraz“ osvanulo je da su oni izlepili plakate i „uprkos zabranama dočekali Putina“. „Kult ličnosti je sredstvo pomoću kojeg se gradi politička mitologija. Praktična politika traži mit, neku mitologiju. Recimo liberali u Srbiji nisu imali nikakav politički mit 150 godina, sve do atentata na Zorana Đinđića. Onda je počeo da se gradi politički mit oko toga; liberali (u širem značenju) konačno imaju jednu političku mitologiju na koju mogu da oslone vođenje svoje praktične politike. Tako, nije nikakvo čudo što se DS i LDP nadovezuju na taj politički mit, odnosno što pokušavaju da grade svoju političku praksu na kultu Zorana Đinđića“, kaže dr Jovo Bakić, sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On podseća da su se Vojislav Šešelj i današnji radikali pozivali na Nikolu Pašića. Poruka je: „Mi nismo tikva bez korena, mi se oslanjamo na veliku ličnost i stranku koja je postojala u srpskoj političkoj istoriji“. O Putinu kao džokeru u desničarskim kartama, dr Jovo Bakić će reći: „To je jednostavno nuđenje Rusiji, nuđenje velikoj sili, pre godinu dana pisani su grafiti Putin vas posmatra (akcija SNP „1389“, prim. n.), cilj je bio plašenje ovdašnjih proevropskih političara. Putin je tu personifikacija Rusije, gradi se njegov kult i ovde da bi se ojačala sopstvena trenutno marginalna pozicija u političkom životu Srbije.“ Igor Marinković iz SNP „Naši 1389“ kaže za NIN, međutim, da se ova organizacija (uskoro stranka, počeli su da skupljaju potpise) „ne kači“ na ličnost Vladimira Putina, ne želi da gaji bilo čiji kult ličnosti, pa ni Putinov. „Putin podržava Srbiju, zato je deo naših akcija“, kaže on. I u „Dverima“ kažu da ne gaje kult ličnosti i da odnos „Dveri“ prema Putinu nije udvorički. „Mi želimo da izbegnemo liderski model i u organizaciji i u javnim nastupima. Zalažemo se za političku promociju pre svega srpskog interesa. Svoje pojavljivanje u domaćoj javnosti ne gradimo na autoritetu stranog državnika pa makar to bio i Putin. Međutim, Dveri su spremne da lik i delo Vladimira Vladimiroviča Putina koriste u nameri da u srpski politički prostor uvedu ideje i politiku koju on oličava. Za nas Putin predstavlja mnogo toga što današnja politička elita Srbije nema hrabrosti da zastupa ili nije sposobna da ostvari“, kaže Vladan Glišić iz „Dveri“ i onda nabraja šta je sve Putin uradio za Rusiju. Uglavnom su to potezi „čvrste ruke“ prema domaćim tajkunima i oligarsima, stranim bankama i multinacionalnim kompanijama, stranim ambasadorima, medijima, resursima, NVO sektoru... Ipak, podaništvo kao ideja kopče sa centrima odlučivanja neprekinuto je. Nema kraće prečice do trona, respekta i ostvarenja ambicije nego što je puko poltronstvo. Dr Jovo Bakić kaže da se stvaranje kulta ličnosti i udvorištvo mogu posmatrati kao dvosmeran proces koji važi kako za stranke koje postoje dvadeset godina tako i za one koje tek nastaju: „Stranka gradi kult da bi što bolje prošla na izborima, a mladi ljudi ulaze u stranku zbog vertikalne društvene pokretljivosti. Danas se najbrže možete obogatiti ako uđete u neku stranku, nažalost. Ništa novo u tom smislu pod kapom nebeskom. Politička stranka gradi kult, stvara politički mit na taj način određenim iracionalnim sredstvima čak i one stranke koje se u političkom programu zalažu za racionalno u politici, tim iracionalnim sredstvima podupiru svoj autoritet u biračkom telu. S druge strane mladi ljudi su u stranci lovci na položaje. I ne samo mladi.“ Biti poltron u Srbiji je danas lukrativno zanimanje, biti poltron znači biti blizu onima koji odlučuju, znači ćutati, biti poltron znači biti maneken tranzicije. Razmišljati o tome šta će se vladaru, političkom vođi – dopasti, licitiranje onim šta bi voleo da čuje, teška je enigma za dvorsku ludu kao i za šefa kabineta. Bez poltrona, realno, ne bi bilo ni vladara, njihova se veličina stolećima merila upravo po broju podanika i onome što su oni bili spremni da učine ne bi li se dodvorili „čvrstoj ruci“. Utoliko je političko dodvoravanje kojem danas prisustvujemo u Srbiji zapravo dežavi, već viđeno. Sinovi i unuci onih koji su bezpogovorno poltronski roptali pod Titom danas to s istom ambicijom čine pod Borisom Tadićem. I da. Bilo bi nepravedno u ovom pregledu udvorištva i podrepaštva svih boja u Srbijici ne spomenuti nedavno potpisivanje peticije za odbranu Vojislava Koštunice od političkog progona u kojem se politička pozadina ubistva Zorana Đinđića dovodi u vezu s njegovim imenom. Na stranu to što se sam Vojislav Koštunica poistovetio sa Srbijom, srpskom istorijom, crkvom, kulturom.... („Ovo je trenutak kada je sazrela odluka najodgovornijeg dela javnosti da više nijedna ružna reč ne sme da padne na Srbiju...) Pokušaj da povrati „vođu“ u sebi, onog od pre jedne decenije, groteskno je samleven smejanjem istih podrepaša koji se i omladinki Slađi ceriše. No, na stranu to. U strpljivom prelistavanju imena potpisnika peticije uz ljude istinski uverene u ispravnost svojih stavova mogu se prepoznati i desetine potpisnika kojima je takva peticija potrebnija nego oni njoj. Valja se ukrcati na vreme.