Simulacija države i prava

Malo je današnjih profesora političko-pravne teorije na Beogradskom univerzitetu, koji imaju toliko obiman opus i tako zanimljivu intelektualnu biografiju kao akademik Vojislav Stanovčić. Diplomirao je i doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a uz pravo je uporedo studirao i svetsku književnost. Profesor je političkih teorija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i član je SANU. Svoje obrazovanje duguje nekim od najprestižnijih univerziteta u svetu. Na poslediplomskim studijama boravio je u Engleskoj (1960-61), a na postdoktorskim studijama političkih teorija na Jejlu (Yale, 1966-67) i Harvardu (1967). Predavao je uporedne političke sisteme na Univerzitetu države NJujork (Albany, 1986-87) i u Beču, na Institutu za evropske studije (1993-1996). Držao je predavanja i ne velikom broju uglednih univerziteta u više od dvadeset država sveta i objavio u svetu i kod nas veći broj opsežnih teorijskih radova. Pored političkih teorija proučavao je i probleme legitimnosti vlasti, pa mu je u St. Galenu 2003. objavljena knjiga Macht und Legitimität. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, a povod za ovaj razgovor je nagrada „Zlatni pečat“ 2010. koju je nedavno primio od Međunarodnog žirija za etnostudije i antropologiju u Palermu. Svetski politički poredak i prilično neuređena politička mapa sveta nametnuli su se kao tema za početak razgovora sa akademikom Stanovčićem. Kažemo mu da u tom poretku malo šta izgleda „po redu“ i da se s obzirom na tipove dvestotinjak zvanično priznatih država sveta teško može zaključiti koji minimum uslova treba ispuniti da bi se jedna organizacija priznala kao država. Otuda ga i pitamo: Predsednik OUN Butros Gali izjavio je pred kraj svog mandata da u UN postoji zahtev za 500 novih država. Koje karakteristike čine državu državom i dobrom, bez obzira na to da li je liberalna, demokratska, socijalna...? Teorija države je kao osnovne elemente uzimala teritoriju, stanovništvo i suverenu vlast, koja (ustavno)pravnim poretkom reguliše prava i obaveze stanovnika i građana. Godine 1990. je utvrđeno da u svetu postoji 640 secesionističkih pokreta, a pretpostavlja se da nove države nastale od SSSR-a i bivše Jugoslavije, nisu smanjile taj broj, jer se zahtevi šire. Povelja UN garantuje suverenitet i teritorijalni integritet članica, ali sadrži i odredbe o samoopredeljenju naroda. Ali, te dve vrste odredbi jake države mogu tumačiti kako im odgovara: čas priznavati suverenu vlast, a čas računati na procese u vezi sa pravom na samoopredeljenje. I jedno i drugo se može opravdavati pozivanjem na ljudska prava i slobode. Odredbe tzv. međunarodnog prava moćne sile mogu tumačiti kako im odgovara. Paradoks je da Srbija, sa dugom državnom tradicijom, ne ispunjava tri minimalna uslova (elementa) države: ima problem sa teritorijom, nema suverenu vlast u okviru ustavnih granica, i ne zna ko su joj građani (narod). Srbija je doživljavala i preživela gorku istoriju. Porobljavana je od osvajača iz različitih pravaca; u seobama je veliki deo naroda napuštao ognjišta (od prinudnih seoba, ratnih emigracija do „odliva mozgova“), a onda su osvajači pomagali naseljavanje toga prostora svojim saveznicima. Jače sile su granice menjale agresijom, a svoje pomagače-saveznike potkusurivale krnjenjem ugovorima garantovanog prostora Srbije, ali narod ih je uspostavljao oslobodilačkim ustancima, utvrđivanjem tradicije i izgradnjom države. Srbija je pod teškim uslovima učvrstila važne temelje identiteta srpskog naroda posredstvom slavnih utemeljivača crkve, škole, prosvete, zakonodavstva, a kasnije i standardnog narodnog jezika, pa uz velike žrtve i granica. Sve ovo kažem kao upozorenje na prošlost - da se u određenim situacijama može ponavljati sužavanje prostora Srbije u korist tzv. vojno-strateškog prostora neke velike sile, na njenom putu približavanja granicama neke druge sile. Političkim delovanjem upravljača Srbije, od sredine 80-ih do 2000. godine, rastrgan je nekadašnji životni prostor i ugrožen naš narod na tom prostoru. Ako bi međunarodno pravo definisali po analogiji sa Geteovom definicijom prirodnog prava mogli bismo reći: današnje međunarodno pravo je ono što je najmoćnijima pravo! Politička istorija nas uverava da je oduvek bilo tako! Čudi što je danas tako, jer svi veličaju vrednosti prava i značaj pravnog poretka! Pre Getea su i Tukidid i više drugih dolazili do istih zaključaka. Posle raspada Sovjetskog Saveza, neke sile su u prekrajanju videle svet kao jednopolaran i izložile koncepciju globalizacije uz argumente da tehnološka dostignuća, informatika i mediji prožimaju ceo svet i čine od njega jedno, u kojem će policijsku ulogu igrati ne Veliki, nego Najveći Veliki Brat. Polazile su od svojih „globalnih“ interesa pa su prestale uvažavati suverenitet i teritorijalni integritet država bez obzira na to što ga štiti Povelja UN. Na kongresu Međunarodnog udruženja za političke nauke (IPSA) u Seulu 1997, koji je bio posvećen temi „Sukob i poredak“, dotadašnji predsednik ove organizacije iz Francuske, pred nekoliko hiljada učesnika izneo je stav da se svetski poredak ne može graditi na nacionalnim interesima bilo koje pojedinačne države. Da ostavimo aroganciju velikih sila po strani. Da li u Srbiji postoji jasno opredeljenje kakvu državu želimo da izgradimo? Države i politički sistemi imaju tri dimenzije: oblik vladavine (republika – monarhija), vrstu režima (demokratija – autokratija) i državno uređenje (unitarna ili federalna/regionalna država sa simetričnim ili asimetričnim regionalizmom). Sistem za koji decenijama smatramo da bi najviše odgovarao interesima naroda Srbije - jeste oblik liberalne demokratije za koju su nužni (iako nisu dovoljni) uslovi: vladavina prava i razumni konstitucionalizam sa podelom vlasti kao neophodnim uslovom da se konstituiše pravna i socijalna država; a time bi i ljudska prava i slobode mogli biti ono što se od svih reformi, tranzicija i evropeizacije očekuje, i da se razvija tržišna privreda i sloboda preduzetništva. Demokratija može biti različitih rđavih oblika – cezarističko-bonapartistička, plebiscitarna, totalitarna, mobokratska, partokratska, a sve je to uspostavljano uz brojčanu podršku na izborima i plebiscitima (referendumima). Ali za takvu državu neophodna su još dva elementa: odgovarajuća politička kultura i razvijeno građansko društvo sa preduzetništvom, pluralizmom interesa, odgovarajućom etikom, organizovanim činiocima (kao partije, crkve, sindikati, univerziteti, štampa, i sl.) i sektorima društvenog života. Zahteva dosta vremena i napora „u okviru valjanih zakona“, kao što je Lok rekao za slobodu. Veliki broj problema našeg društva izvesno proističe iz niza slabosti našeg ustava. Ali, u Srbiji bi se teško mogla postići politička saglasnost o tome šta su slabosti tog dokumenta. Minimum koji bi poželjna demokratija morala ispuniti jeste vladavina prava i konstitucionalizam. Oba uslova su zapisana u našem ustavu iz 2006, ali nisu ispunjena. U nas, kao tokom vekova u većini zemalja, politička volja nameće zakone drugima, a sama se njima ne podvrgava (ima vrednih izuzetaka među državnicima). Večni je sukob političke volje i samovolje sa pravnim raciom (razlogom). U političkoj teoriji je kritikovan svaki režim ako nije poštovao dva kriterijuma: da oni koji upravljaju državom ne smeju da vlast vrše u korist onih sa kojima dele vlast i privilegije ili onih pomoću čije podrške su došli na vlast, nego moraju slediti opšti interes svih građana. I drugi, da važne odluke i procedure kojima se donose, budu zasnovane na saglasnosti u pogledu načela koja su već duže i široko prihvaćena. Skup tih načela sadrže dobri i istinski važeći ustavi. U našim prilikama nema ispunjavanja ni ovih uslova. Da li naše društvene institucije, uzete u najširem, sociološkom, moralnom, ekonomskom, pravnom, političkom i kulturološkom smislu, funkcionišu poput ustanova sličnog naziva u civilizovanim, razvijenim i liberalno-demokratskim društvima? Ranije analize ukazivale su da su uzroci rđavog stanja u našem društvu bili moralne i političke prirode, što je vodilo moralnoj krizi. Stanje institucija se u nekim oblastima pomalo popravlja, ali u nekim oblastima i dalje stagnira ili nazaduje. Nepoverenje je rasprostranjeno. A od davnina se zna da širenje masovnog nepoverenja olakšava arbitrarno vladanje, manipulisanje, tiransko vladanje, jer iza anarhije dolazi tiranija. Aristotel je u Politici pisao da se tiranska vlast održava zahvaljujući posejanom nepoverenju između građana, pa se oni ne usuđuju da bilo šta preduzmu ili kažu protiv tiranina. Aristotelov je zaključak da tiranije neće pasti pre no što građani steknu poverenje jedni u druge. Nepoverenje vodi raspadanju društvenih veza, i takva atmosfera se širi. Nedovoljno je elemenata kohezije u društvu, a suviše mnogo elemenata koji unose razdor. Šta su, po vašem mišljenju, najvažniji nedostaci našeg ustava? Naš ustav ima više protivrečnosti između proklamovanih osnovnih načela, u oblasti njihove institucionalizacije i ostvarivanja. Ustavom proklamovana načela su: vladavina prava, neposredni izbori, podela vlasti, odnos između tri grane vlasti „na ravnoteži i međusobnoj kontroli“, i nezavisnost sudske vlasti. Ali, neki naši konstitucionalisti navode devetnaest nesaglasnosti (i protivrečnosti) između odredbi Ustava. Navešćemo neke. U načelima se proglašavaju neposredni izbori za narodne poslanike. Prema izbornom sistemu svaka partija može kandidovati za poslanike veći broj (do 250) svojih članova (obično funkcionera). Na osnovu izbornih rezultata, partija koja pređe izborni cenzus (5 odsto, a za manjine tzv. prirodni cenzus), dobija mandate srazmerno glasovima koje je dobila. Tada vođe partija mogu sa spiska svojih kandidata po svojim kriterijumima imenovati delegate u Skupštinu sa titulom poslanika, a ne odabiraju ih ni po redosledu na spisku niti po drugom objektivnom kriterijumu. Po uporednim ustavnopravnim kriterijumima ovakav način izbora je posredan, a ne neposredan. Mana je Ustava i što svakom poslaniku daje pravo da potpiše blanko ostavku i preda je partiji kojoj pripada. Pošto partije, odnosno vođe, subjektivno biraju kojeg će kandidata „delegirati“ u Narodnu skupštinu, time se, uz više konkretnih mera uvodi poslušnost poslanika i partokratija. Druga posledica ustavnog rešenja u nas je da poslanik nema autonomiju i ne može doći do izražaja njegovo lično mišljenje niti ima izbornu bazu čije bi interese zastupao, osim partijskih. On je, moglo bi se reći, ne narodni poslanik, nego partijski izaslanik u Narodnoj skupštini. Ako poslanik nije narodni poslanik onda je na osnovu Ustava i pitanje da li je i Skupština narodna, itd. koliko je legitimna vlada, pa čak i kad s puno napora javno deluje u interesu naroda. Osim toga, u Srbiji je problematična i ministarska odgovornost. Ona se tiče morala i savesti, ali i partijskih interesa. O tome je pisao Benžamen Konstan. Ne mislim, naravno, da bi knjiga mnogo pomogla da ministri postanu odgovorniji. Nedostatak Ustava je i što preciznije ne reguliše procese i faze izrade i procedure dolaženja do zrelih odluka i kvalitetnih zakona, i što ne otežava ishitreno donošenje zakona. Uspostavljanjem višepartijskog sistema prestalo se dovoljno govoriti o pravnoj državi, kao da su u višestranačkom sistemu, po definiciji, onemogućeni samovolja, arogancija, arkanska politika...? Važno je da država, uslovno rečeno, bude „pravna država“, a za moje shvatanje da bude i socijalna država. Koncepcija pravne države je bila uža od one o vladavini prava. Danas se približavaju i u nas se upotrebljavaju oba termina. Vladavina prava ili vladavina zakona je jedno od važnih civilizacijskih dostignuća. Zapadnoevropska civilizacija se temeljila na dva ugaona kamena: na hrišćanstvu (u smislu skupa vrednosti i normi ponašanja) i na vladavini prava (danas podrazumeva racionalno, razumno regulisanje društvenih odnosa zakonima, poštovanje sistema vrednosti i ljudskih prava). To je i u skladu sa etikom odgovornosti, koja odbacuje tzv. etiku krajnjih ciljeva (ideoloških ili sličnih radi kojih se žrtvuju čitave generacije). No, vladavini zakona ili prava, od početaka se suprotstavljala politička volja. Srbija je uoči izbora. Kako biste najkraće ocenili kvalitet postojećeg izbornog sistema? Postojeći izborni sistem ima velikih mana. Predlažu se njegove promene, ali nije verovatno da će biti ozakonjene pre novih skupštinskih izbora. Pravljen je nacrt zakona koji bi kombinovao elemente većinskog i proporcionalnog sistema. Sadašnji sistem uzima Srbiju kao jednu izbornu jedinicu. Ako su liste zatvorene, onda birači glasaju za listu, a ne za konkretne kandidate. Sistem je 1990. bio tzv. većinski, dvokružni, sa više kandidata po izbornom mestu. Ko dobije više glasova u drugom krugu, taj je izabran. Partije tadašnjih predsednika Srbije i Hrvatske dobile su 47 odsto, odnosno 43 odsto glasova, a u skupštinama prvi, četiri petine poslanika, a drugi dvotrećinsku većinu. Većinskim izbornim sistemom se lako formira stabilna vlada. Ali, da bi partije različitih orijentacija, manjine i društvene grupe koje predstavljaju društvene strukture i interese, ušle u skupštinu, uveden je proporcionalni sistem. U takvom sistemu po pravilu se moraju praviti koalicije, a vlade su obično nestabilne. Ako postoje toliki problemi vezani za samo jedan aspekt - izborni sistem, nije li logično zaključiti da je većina problema naše države nastala ili zbog loših zakona ili zato što nijedna od tri vlasti ne radi kvalitetno svoj posao, niti valjano sarađuju? Najveći problem u većini država je što izvršna vlast, tzv. egzekutiva, ima najviše moći i sredstava kojima može da utiče, tj. ispoljava svoju moć nad drugim granama vlasti. Izvršna vlast, u načelu, svugde može lako da nadvlada i nametne se drugim oblicima vlasti, jer ima aparat uprave, birokratiju, budžet, vojsku, sredstva veze, održavanje bezbednosti, a ako nema prepreka i nezavisne kontrole (ustavnog sudstva, medija, štampe, tzv. regulatornih tela) onda egzekutiva gospodari. Decenijama smatramo da pored tri grane vlasti imamo nekoliko činilaca koji ograničavaju upravu: ustavno sudstvo, vertikalna podela nadležnosti, poreskih prihoda, pa i vlasti, a važan činilac je nezavisna i odgovorna štampa. Dominacija izvršne vlasti je povezana s partokratijom, tj. dominacijom partija koje su u koaliciji i vrše vlast, ali nam se čini da veće i vodeće partije moraju povlađivati ucenama manjih da bi imale u Skupštini neophodnih 50 odsto plus 1. Inače, i opozicija učestvuje u podeli vlasti, jer i ona može predstavljati kočnicu, a sudeluje u nizu akata, pogotovu kad dođe do kohabitacije, tj. kad je jedan organ poveren jednoj stranci, a drugi drugoj. Kad bude pravljen novi ustav moraće se precizno regulisati sa više pojedinosti podela vlasti i uzajamna kontrola, kako zahtevaju i osnovna načela sadašnjeg ustava (2006). Šta je sporno kod vertikalne podele vlasti, koju ste pomenuli? Srbija bi možda trebalo da bude regionalna država (kao Italija, Španija, Mađarska i dr.) i o tome je bilo projekata, koji su imali rešenje za Kosovo i Metohiju, ali to vlast nije prihvatala. Regionalizacija se ne sme zasnivati na lokalističkim i partijskim ambicijama, nego da se vrlo racionalno uzmu u obzir mnogi činioci: geografija, prirodni izvori, tradicija, stanovništvo, privreda, sadašnje i buduće saobraćajne veze itd. Region bi trebalo da ima relativnu samoodrživost i razvojne potencijale. Lokalna samouprava je deo vertikalne podele nadležnosti, pa i vlasti i uticaja. Federalizacija po subverzivnom modelu ugrožava celinu raspadanjem. Našu situaciju opasnom čine razmere nepoverenja i nesigurnosti do kojih dolazi jer su institucije ili preaktivne, ili potpuno zakazale ili oslabile. Javna vlast ne može obezbediti javnu sigurnost, zaštitu života, tela, slobode i prava građana, njihove imovine. A to je morala obezbediti čak i ona autoritarna država kakvu je Hobs zamišljao u svom „Levijatanu“ (smrtnom bogu, tj. državi), kad postigne apsolutnu vlast i poslušnost podanika učvrsti i bezbednost. Svrha (ratio essendi) takve države je viđena u ulozi očuvanja unutrašnje i spoljne bezbednosti, sigurnosti života i imovine, što njeni organi moraju ostvariti, a zauzvrat tražiti poslušnost. Kako doći do nezavisnog sudstva? Vladavina prava se ne može uspostaviti bez nezavisnog sudstva. Pre gotovo deset godina sam napisao da za sudstvo mora postojati poseban zakon odnosno posebna procedura izbora i utvrđivanja odgovornosti, posebno telo koje će to utvrđivati. Pravo da kažem, u jednoj državi je za građane važnije postojanje nezavisnog, dobro uređenog, kompetentnog, nekorumpiranog sudstva i vladavine prava, nego da imaju demokratiju. Sa demokratijom ništa ne mogu da urade. Možemo se podsetiti da Engleska, ne samo u prošlosti, u HIH veku, nego ni početkom HH veka, nije bila demokratija, jer je pravo glasa dato muškarcima tek krajem Prvog svetskog rata, a ženama deset godina kasnije, ali je imala “the Rule of Law” i nezavisno sudstvo i to mnogo ranije. Tamo je bilo bezbedno živeti i čovek je mogao biti siguran, šta god da uradi ili ne uradi, da će sudije nepristrasno odrediti kaznu ili osloboditi odgovornosti. Preduzetništvo se može razvijati u tim uslovima. Korupcija razara društvo Korupcija je jedna vrlo opasna pojava, koja razara društvo. Ističem da su i pre najnovijih oblika korupcije nastalih tokom poslednjih 10-15 godina, naše društvo i naše institucije bile prilično urušene. Duže vreme živimo u jednom stanju anomije, tj, u situaciji gde se ni pravne ni moralne norme ne poštuju. To je društvena pošast koja razara, vređa, koja građane čini nejednakim u pogledu prava koja imaju i tereta dužnosti koje moraju da snose. U društvima u kojima pojave korupcije uzmu maha, one u krajnjoj liniji vode masovnom nezadovoljstvu zbog nepravdi koje pogađaju one koji pošteno rade i poštuju zakone. To potkopava pravni poredak, rezultira pravnom nesigurnošću ne samo za imovinu, nego i za telesni i moralni integritet i život onih građana koji, na bilo koji način, predstavljaju smetnju ili prepreku onima koji zloupotrebljavaju javne funkcije ili su uvučeni u kriminal. Ako se slučajevi korupcije i kriminala ne suzbijaju energično i ne kažnjavaju, to onda vodi opadanju morala i širenju neodgovornosti mnogih koji su i pravno i moralno obavezni da svoje funkcije savesno obavljaju. Kad pojave korupcije dobiju široke razmere, to obesmišljava društvene vrednosti i ciljeve i vodi urušavanju čitavog pravnog i društvenog sistema.