Bašta ili đubrište

Josip Mamužić (49) iz LJutova, kod Subotice, jedan je od najstarijih i najvećih proizvođača organske hrane u Srbiji. U posao je krenuo 2003. godine, pre svega da bi rešio neke svoje zdravstvene probleme, a posle tri godine, koliko je potrebno za konverziju zemljišta (tj. da se zemlja očisti od veštačkog đubriva i drugih neorganskih materija) i da se prođu sve kontrole, 2006. godine je zasnovao proizvodnju organske hrane. Na 19 hektara. Kako tada, tako i danas. Za proteklih pet godina, dakle, površine koje obrađuje sagovornik NIN-a nije povećao ni za ar. Zdravstveno je sad, hvala na pitanju, sasvim dobro i to ga, kako kaže, najviše i drži u proizvodnji. I Dragan Mijanović, vlasnik firme Rojal eko fud, koji ima znatno širu lepezu proizvoda od Mamužića (s kojim je, inače, svojevremeno i sarađivao), poslednjih godina održava uglavnom isti nivo proizvodnje. Mijanović proizvodi tako reći sve, počev od organskog đubriva, preko primarnih poljoprivrednih proizvoda – voća i povrća, do njihove prerade, tačnije pakovanja u teglice od 220 grama. Ali, 13 hektara, koliko obrađuje poslednje dve godine, ni ove ne namerava da poveća. Ova dva primera najbolje pokazuju gde se proizvodnja organske hrane u Srbiji danas nalazi. Iako se već godinama govori o tome kako je to naša velika razvojno-izvozna šansa, zapravo se nismo odmakli dalje od početka, sve je još na rudimentarnom nivou. Mada je i na globalnom nivou situacija slična, mi smo i u ovoj oblasti na začelju liste. U svetu se, naime, pod organskom hranom nalazi oko 32 miliona hektara što je dva odsto ukupnih svetskih obradivih površina (1,5 milijardi ha); u Evropi je nešto bolje, organskom hranom je zasejano blizu osam miliona hektara što je 2,5 odsto obradivog zemljišta (320 miliona hektara), dok se u Srbiji organska hrana gaji na oko 3.000 hektara, što je manje od jednog promila njenih obradivih površina (4,1 milion ha). Uprkos tome, ili baš zbog toga, mi smo postavili megalomanske ciljeve. Bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin je nedavno izjavio da će Srbija za nekoliko godina pod organskom hranom imati 600.000 hektara, a u poslednje vreme govori se o čak milion hektara. Tako će Srbija, kako primećuje Goran Živkov, „sa poslednjeg mesta, na kome se, po udelu organske u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nalazi danas, odjednom da se popne ne na pretposlednje, nego direktno na prvo mesto“. A nije baš da nije bilo para. To jest, ako je država Srbija i ulagala malo, drugi su davali poprilično. „Do sada su desetine miliona raznih donatorskih projekata - nemačkog Ge-Te-Zea, američkog Ju-Es-Ejda, Evropske unije - potrošene na uspostavljanje organske proizvodnje u Srbiji“, primećuje Živkov, „ali se njeno učešće u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji i dalje meri ne čak ni procentima, nego promilima. Tako je na svaki hektar potrošeno na desetine hiljada evra što je ove projekte učinilo jednim od najbesmislenijih“, oštro kaže Živkov. Zašto, da li to znači da naš seljak ne voli da zaradi pa neće da sluša one koji ga savetuju da samo treba da počne sa organskom proizvodnjom, jer su na Zapadu spremni da plate pravo bogatstvo? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, da vidimo šta su naši najveći aduti, naše prednosti u proizvodnji organske hrane. U najkraćem, to je – zaostalost. Odnosno, na prvom mestu to je činjenica da je Srbija u poslednje dve decenije, zato što poljoprivrednici nisu imali para, koristila vrlo malo veštačkih đubriva, pesticida i herbicida. Pre desetak godina u Srbiji se godišnje trošilo oko 14.000 tona pesticida, a danas svega 3.000-4.000 tona. Ranije smo, takođe, trošili oko 120 kilograma veštačkog đubriva po hektaru, danas tek nešto malo više od trećine (46 kilograma). Druga naša komparativna prednost je – usitnjen posed. Prosečna veličina imanja od oko tri hektara nije pogodna za mehanizovanu, „industrijsku“, proizvodnju, ali je baš dobra, smatra se, za organsku hranu, koja se i inače gaji na manjim parcelama i uz mnogo više ljudskog rada. („Okopavati, okopavati i okopavati“ objašnjava „tajnu“ svog uspeha Mamužić, jer se o organskoj proizvodnji korov ne sme ubijati zaprašivanjem biljaka.) To bi onda, spekuliše se dalje, i našu turističku ponudu učinilo znatno atraktivnijom pa bi se tako dve muve ubile jednim udarcem. Ali, ono što nam je najbolja strana, to nam je i najveća mana. Dakle, nerazvijenost. I to kako proizvođača, tako i potrošača, a i drugih učesnika u ovom kolopletu, posebno državnih činovnika. Najpre, organska proizvodnja je strogo definisana, do najsitnijih detalja, zbog toga je i jako kontrolisana. „To je neophodno“, objašnjava Nada Mišković, predsednica udruženja proizvođača organske hrane „Serbia organika“, „da bi sve bilo čisto i jasno, da bi kupac bio sto posto siguran da kupuje organski proizvod“. „Samo sertifikovan proizvod je organski proizvod. To ne funkcioniše na ’majke mi, nisam ga prskao’, a do sertifikata je dug i trnovit put. Pre nego što krenete u proizvodnju, vi morate da dovedete inspektora da pogleda da li uopšte imate neophodne uslove za taj posao. Inspektor procenjuje koliko ste vi organskih proizvoda dobili i kog kvaliteta i tek tada dobijate sertifikat kojim se potvrđuje da je u pitanju organski proizvod. Sa sertifikatom na kojem piše godina proizvodnje i koja je količina proizvedena, vi se pojavljujete kod kupaca, trgovaca ili direktnih potrošača i nudite svoju robu“, objašnjava Nada Mišković ovu dugu i komplikovanu proceduru. Sve to naši proizvođači-entuzijasti na neki način prođu, a onda se susretnu sa najvećim izazovom – plasmanom. Naš potrošač, kako se to kaže, nije edukovan. Ali pod tim se ne misli na ono što čoveku prvo padne na pamet kad se pomene edukacija – da oni ne znaju kakve su prednosti organske hrane. Doduše, ne znaju tačno ni to, ali je veći problem što oni misle da je sve što se proizvede u Srbiji manje-više zdravo i organsko. Paradoksalno je, ali tome je znatno doprinosila i država, tj. vlada, tj. Ministarstvo poljoprivrede, između ostalog i svojom kampanjom „prirodno iz Srbije“. Jer, time se zapravo stanovništvu (potencijalnim potrošačima) poručuje da je prirodno sve što je iz Srbije. A nije. To je na najbolji način potvrdilo istraživanje potrošnje hrane na Balkanu, koju je sprovela marketinška agencija Ipsos. Prema tom istraživanju, gotovo četvrtina potrošača u Srbiji tvrdi da svaki dan jede organsku hranu iako im je naglašeno da je to samo hrana koja ima zvaničnu potvrdu (sertifikat) da je organska. „Kada bi zaista milion i po ljudi u Srbiji svaki dan jelo organsku hranu, ne bi nam bilo dovoljno ni 600.000 hektara da se sve to proizvede“, kaže Goran Živkov. Trgovačke muke naših sagovornika to potvrđuju. Josip Mamužić, koga, uzgred, svako s kim razgovarate o organskoj proizvodnji pominje kao primer za ugled, prodaje uglavnom na lokalnom tržištu, u Subotici i okolini, dostavom na kućnu adresu, a nešto i po Srbiji, na dvadesetak adresa, brzom kurirskom poštom. Izvozio je začinsku papriku koju je proizvodio na oko dva hektara, ali mu je prošle godine voda u poplavama sve odnela a sad nema para da obnovi proizvodnju tako da je ove godine neće ni gajiti. Mijanović izvozi znatno više, oko polovine ukupne proizvodnje, ali uglavnom tako što robu prodaje švajcarskoj firmi Dufri, koja je zakupila bescarinsku prodavnicu na beogradskom aerodromu. Pa je, dakle, kupuju putnici za inostranstvo kao neku vrstu suvenira ili poklona. Pa šta, reći će neko, nek izvoze, zar ionako to nije glavni cilj. Tim pre što ovo tržište strelovito brzo raste, po nekim procenama i 10 odsto godišnje, a u zemljama kao što su SAD, Francuska, Japan i po 20 odsto godišnje. Tako je, ali, tvrdi Živkov, „iskustvo pokazuje da nije moguće da se razvije proizvodnja organske hrane bez razvoja domaćeg tržišta. Obično se organski proizvodi baš najviše i vezuju za domaće tržište, jer oni, naročito ako je reč o voću i povrću, ne trpe transport niti mogu dugo do stoje u rafovima supermarketa. Tako da se bez razvoja domaćeg tržišta neće razviti ni organska proizvodnja“, kaže Živkov. Naš sagovornik upućuje na iskustvo Hrvatske, „koje pokazuje da domaće tržište ima potencijal, ali da je neophodno, prvo, kreirati tražnju za takvim proizvodima kroz vrlo usmerene kampanje za koje je potrebno nekoliko godina i, drugo, potrebno je jasno razgraničiti organski sertifikovan proizvod od onog ’sa pijace’ ili ’mejd in komšija’ ili ’od moje bake’ i slično. Ali, kod nas to niko ne radi, naprotiv, imamo državnu kampanju koja nas uči da čim je nešto naše onda je to i prirodno i organsko“, zaključuje Živkov. Ako ste baš zapeli da izvozite, ima dobro da se namučite. Naš pečat, odnosno znak naše države da je hrana organska, u Evropskoj uniji se ne priznaje, tako da domaće sertifikacione kuće nisu proizvođačima mogle da obezbede plasman u EU. Po novom zakonu Novi Zakon o organskoj proizvodnji donet je 5. maja prošle godine, a stupio je na snagu 1. januara ove. Zakon nalaže formiranje kompetentnog tela pri Ministarstvu poljoprivrede, čije je sedište u okviru Nacionalne laboratorije u Batajnici. Zadatak ovog tela je da kontroliše rad sertifikacionih firmi. Zakon takođe predviđa i formiranje Saveta za organsku proizvodnju (opet pri Ministarstvu poljoprivrede) čiji je zadatak da predlaže mere za unapređenje organske poljoprivrede. Konačno, formirana su i četiri regionalna centra za razvoj organske poljoprivrede: u Selenči, Valjevu, Svilajncu i Leskovcu. Još jedan važan dokument koji se odnosi na ovu oblast jeste Nacionalni akcioni plan za razvoj organske poljoprivrede od 2010. do 2014. godine. Površine pod organskom hranom Zemlja /EU Površina (u mil. ha) Španija 1,3 Italija 1 Nemačka 0,9 V. Britanija 0,9