Grad bez trotoara

Da je bar neko u familiji da radi, da imamo neka primanja... Da imamo pet-šest hiljada dinara mesečno, dosta bi bilo...”, kaže Mića Stamenković iz Suljinca. U Suljincu živi devet porodica, i njihove su kuće na strmom brdu, visoko iznad puta što prati korito Pčinje. A brdo klizi, kao sneg sa krova. Zemlja se gužva i razdvaja, kuće pucaju, dok ljudi... Komisija, nekakva i nečija, a svakako stručna, zabranila im je da ulaze u svoje domove, jer svakog trena mogu da se sruše. Mora da je to po nekom zakonu, i Suljinčani se ne žale i ne ljute, možda čak znaju da je za njihovo dobro, ali taj je zakon nekako nedorečen. „Da ne ulaze...”, dobro... ali gde će? Mića Stanković ima 60 godina života i sastavio je 36 staža pre nego što je ostao bez posla. NJegova žena deset… Nedavno su pozajmili 50 evra, da plate dug za struju, da ne isključe… “i ne propadne ono što još imaju u zamrzivaču”. Suljince je selo u Trgovištu, najsiromašnijoj opštini u Srbiji. “Da imamo pet-šest hiljada dinara mesečno, dosta bi bilo...” Toliko siromašnoj. *** Trgovište se nalazi na krajnjem jugoistoku Srbije, tamo gde se ova graniči i sa Makedonijom i sa Bugarskom. Ni u vreme SFRJ ovde nije bilo mnogo bolje – prvi asfalt je položen sedamdesetih godina – ali kad se velika Jugoslavija raspala, Trgovište je ostalo odsečeno od svih. Odvojenom od Krive Palanke, koja je ostala u Makedoniji, Vranje, daleko pedesetak kilometara, ostalo mu je najbliži grad. Kad je svojevremeno Tadić dolazio ovamo, prvo mesto gde su mogli da kupe cvet da mu poklone bio je grad Koštane i Dragana Tomića Simpa. Pred kraj prošle godine Alfa i Komercijalna banka, zatvorile su svoje šaltere u Trgovištu, pa sad ono malo privatnika dnevne pazare mora da nosi u Vranje. I svi vlasnici tekućih računa, njih preko 2.000, po čekove mora tamo. Kad su se banke zatvarale, NIS je hteo da iskoristi gužvu pa da i on zatvori pumpu, jedinu u gradu. U opštini se usprotivili, ali sada radi samo pre podne. Jedan od dva kafića radi samo vikendom. U njemu televizor. Klik daljinskim: RTS1... klik: RTS2... klik: Pink. Onda sneg na ekranu, do ovde dopiru samo tri kanala. Brzi internet ne postoji, samo preko modema… Tri kafe i litar kisele vode, u jednoj od dve kafane, koštaju sto pedeset dinara… *** Godine 2001. bilo je u opštini više od 6.000 stanovnika, sada, računaju, jedva ako ima 5.000. A zaposlenih koji platu ne primaju iz budžeta – nisu nastavnici, policajci, činovnici… - takvih zaposlenih ima oko trista. Sto četrdeset radi u “Simpovoj” fabrici dečjih krevetaca, devedeset u “Simpovoj” fabrici tepiha, stotinak u privatnoj fabrici obuće. Još trista su policajci, nastavnici i slični, a isto toliko se vode kao “mali privrednici i poljoprivrednici”. Ali ovi poslednji su čisto statistička kategorija - seljaci moraju da registruju poljoprivredna gazdinstva, ma koliko daleko od gazda bili. A privrednici… Koča Anđelković je vlasnik jedine berberske radnje u gradu. Stakleni kiosk u centru, preko puta opštine – sve je u Trgovištu uz opštinu, ili preko puta nje, mali je to grad – i u kiosku ogledalo ukrašeno razglednicama i slikama isečenim iz novina. Šišanje sto dinara, brijanje osamdeset. “Kad je dobar dan, bude desetak šišanja dnevno”, kaže Koča. Jovica Mihajlović vlasnik je bakalnice. Otkako je poskupeo hleb, kaže, oni koji su kupovali po četiri hleba, sad kupuju dva. Uz hleb, kupuje se po kesica kafe i čaša-dve jogurta. I cigarete. “Samo ‘fast’ se kupuje…”, kaže Jovica. “Fast” su najjeftinije cigarete, jeftinijih od njih nema u Srbiji. Prodavnice odeće nema. Petkom, na pijačni dan, preprodavci na kartonskim kutijama rašire kinesku robu, i to im je. Ili se ide u Vranje, ko ima para. *** U fabrici ručno čvorovanih tepiha u Stajevcu je 90 zaposlenih. Od toga, 85 žena. Davne 1972. godine direktor zemljoradničke zadruge u Stajevcu - zaslužio je da mu se ime pomene, zvao se Miloje Stošić - video je u Krivoj Palanci kako tamošnje žene prave tepihe, pa je shvatio da bi time mogle da se bave i njegove seljanke. Okupio je devojčurke iz sela, odveo ih u Palanku da vide šta treba da se radi, nabavio razboje... i tako je nastala fabrika. Deset godina kasnije pod svoje ju je uzeo „Simpo”, i od tada je u sastavu ovog konglomerata. Prosečna dužina radnog staža zaposlenih žena danas je 29 godina, što znači da su neke od radnica u fabrici od početka. Jagoda Stanojković za razbojem radi od ‘77. godine, i prsti su joj, kao i kod ostalih njenih koleginica sa istim stažom, iskrivljeni od vezivanja čvorova. “Težak je posao, bole prsti, jagodice sasvim utrnu...”, kaže Jagoda. I još kaže: sin završio srednju školu, nema posla; ćerka – isto, druga još đak.. Muž radi u Komunalnom. “Moram da radim…” NJena obogaljena šaka je tvrda i čvornovata. I topla. *** U Trgovištu je radila nekada nadaleko čuvena fabrika cipela „Koštana“, pa su meštani ispekli obućarski zanat, a i jeftini su – rekosmo, ponuda radne snage veća je od potražnje. Godine 2002. jedna privatna firma uposli njih 417 da prave cipele za italijansko tržište. Godinu dana svi zadovoljni, a onda nema plate. Jedan mesec, drugi… i radnici stupe u štrajk. Blokiraju kapiju i ne dozvole kamionima sa gotovim cipelama da napuste fabrički krug. To traje mesec dana, a onda organizator celog posla, izvesni Srđan Dejković, direktor a mnogi kažu i vlasnik firme “Sanč” koja je uvezla mašine i sirovine, i izvozila cipele, i radnici, uz posredovanje tadašnjeg predsednika opštine, potpisuju „Protokol“ kojim se „Sanč“ obavezuje da radnicima isplati zarade za april i maj, i plati odgovarajuće doprinose, a da mu oni dozvole da uzme gotove cipele. Svi radnici dobili su narednog dana dva puta po 7.000 dinara, na ruke, iz torba sa parama. A Dejković, pošto je izvezao kamione iz fabričkog dvorišta, podnosi tužbu sudu u Vranju i traži poništenje „Protokola“, jer ga je „potpisao pod prinudom“! Sudija LJ. V. u januaru 2005. u potpunosti prihvata njegov zahtev i obrazloženje, i nalaže radnicima da pare vrate, uz kamatu, jer su “bez osnova stekli materijalnu dobit”. Advokat kojeg je uzelo 400 radnika, i platilo skupo, nije uradio ništa, rokovi za žalbe su prolazili, pa su 2007. godine došli sudski izvršitelji, da naplate po 40.000-50.000 dinara glavnice i kamate. Dejkovića je u poslovima naplate zastupao advokat koji je suprug sudije LJ. V… Radnici su prihvatili da dug isplaćuju na rate, pa sudski izvršitelji i ovih dana obilaze Trgovište. “Vuci našli jagnje pa ga dave”, rekao mi je 2007. godine jedan od radnika. A od tada je Mlađan Dinkić u dva navrata Dejkoviću dao milion evra na ime podsticaja za otvaranje novih radnih mesta u Vranju. *** Oko sto meštana radi u rudnicima širom Srbije. A oko hiljadu njih, kad je sezona, radi u Beogradu, pretežno na građevinama. Rade “na crno”, i često se dešava da im gazda, na kraju, jednostavno ne plati. “Koliko smo im samo puta slali pare odavde za autobusku kartu, da se vrate kući”, kaže potpredsednik opštine Darko Tomić. Do ’93. godine u Trgovištu je bilo 2.300 radnika. U centru grada još stoji nagorela upravna zgrada “Pčinje” – u požaru čiji uzrok nije otkriven, uoči privatizacije je izgorela i sva dokumentacija – koja je u ono vreme pržila kafu, pravila ratluk i još sedamdesetak proizvoda. Sad u decembru, ono što je od nje ostalo, i što joj pripada, 200 ha šume i 10 ha pašnjaka, i ribnjak, nuđeni su bezuspešno za 300.000 evra. I hala, kompletno opremljena za sušenje voća. Darko Tomić kaže da od Agencije za privatizaciju sada traže da se “Pčinja” vrati lokalnoj samoupravi. Mlad i agilan, on zna šta treba tražiti od države: da izgradi infrastrukturu - put i internet, da promeni uslove subvencionisanja novih radnih mesta, i da promeni poresku politiku, da se ne plaćaju iste takse i porezi kao u Beogradu. “Jer, zašto bi neko otvorio pogon kod nas umesto uz autoput, a praznih hala ionako ima svuda…”, kaže. Godine 2006. u Trgovištu je postojalo privatno preduzeće koje se bavilo otkupom i izvozom vrganja u Italiju, koje je bilo proglašeno za “najbolje mikro preduzeće u Srbiji”. Vlasnik je godišnje plaćao 500.000 do milion dinara ekološku taksu, “divlji” otkupljivači nisu. Sad je vlasnik bankrotirao, a preduzeće ugašeno. *** Priča se još o Iliji Tomiću, dugogodišnjem predsedniku opštine u ona komunistička vremena, veštom šeretu koji se iz Beograda nikad nije vratio neobavljena posla, kako se jednom pred vratima kabineta Petra Stambolića izuo i u čarapama stupio na tepih. Posle njega, Trgovište kao da nije imalo mnogo sreće sa političarima. Kad je pre tri-četiri godine Tadić posetio ovaj kraj, obećao im je mnogo: puteve, poslove, pomoć svake vrste... I otvaranje graničnog prelaza prema Krivoj Palanci u Makedoniji. Od tada - ništa. Istini za volju, što se Srbije tiče, prelaz je gotova stvar, ali Albanci u makedonskoj vladi njegovo otvaranje uslovljavaju otvaranjem i dva malogranična prelaza prema Preševu. Iz Trgovišta preko Palanke, do Ćustendila u Bugarskoj bi se stizalo za manje od sat. A moglo bi i preko Bosilegrada, odakle do ovog istočnog suseda koji je već u EU postoji i prelaz i put, kad bi bilo asfaltirano još 20 kilometara od sela Radovnica. To parče koje večito čeka neke planove i neke pare, isprečilo se na najkraćem putu između celog Kosova i Sofije, putu koji bi svakako bio prometan i za Trgovište berićetan. Prethodni predsednik opštine je za svog mandata otkupio stan od 55 kvadrata u jednoj od dve višespratnice u Trgovištu za tadašnjih 600 evra. „Cena stana verovatno nije realna, ali je ja nisam odredio... Ni na koga kao predsednik opštine nisam vršio pritisak da stan otkupim po maloj ceni... Kao građanin samo sam se uklopio u postojeći sistem”, rekao je. U Trgovištu je za odborničko mesto u Skupštini opštine potrebno 150 glasova. „Opština je jedino mesto za zapošljavanje, svaki izbori ostave pet novih radnika u opštini sa srednjom stručnom spremom... Ne možeš sve odbornike da namiriš, pa onda trguju i prelaze iz stranke u stranku. Neće nam biti bolje dok opšti interes ne nadvlada pojedinačni”, kaže Darko Tomić, koji je prvi čovek Trgovišta postao u junu. Sredinom marta, baš tog dana kad sam bio tamo, kažu mi ljudi koje znam: „DŽabe si došao kod Tomića, njega će danas da smene na skupštini...” Posle se ispostavilo da nije bilo kvoruma. U Trgovištu odbornik osvane kao član jedne stranke, a omrkne u drugoj. Pa bude kvorum... *** Prošlogodišnje poplave odnele su dva života i nanele štetu od 350 miliona dinara. Nabujala reka srušila je i nasip. Sada ga popravljaju, i paralelno sa njim uređuju i ulicu. Prave trotoar. To će biti prva, i jedina, ulica sa trotoarom u gradu!