Duh mobilnog

Kada kažemo televizija, kompjuter ili internet, dobri su izgledi da će nas ljudi razumeti u bilo kom delu sveta. Ali s prenosivim telefonima od kojih se ne odvajamo noseći ih u ruci ili džepu, ma gde krenuli i ma gde bili, stvari stoje drugačije. Ta vrsta tehnologije u svetu ima mnogo naziva zato što je odraz duha različitih zajednica i njihovih kultura. Za sve nas na Balkanu i za Britance, na primer, kad god se govori o malom bežičnom telefonu, uobičajen je izraz „mobilni“, dok se u Španiji ta sprava zove mobiles. Nemci i Finci koriste izraz „hendi“, odnosno, „keniket“, jer instrument lepo odgovara obliku dlana. Za Kineze je mobilni „šojo“, zapravo ručna mašina, a u Japanu se koristi izraz „keitai“, što slobodno prevedeno znači „nešto što možete nositi sa sobom“. Kad se kaže „selular“, onda se u Americi zna da je u pitanju sistem bežične telefonije gde je cell (ćelija) geografsko polje oko radioantene. Pre samo 10 godina bilo je manje od 500 miliona pretplatnika na mobilne telefone, dok ih danas ima 4,8 milijardi - tako se navodi u prošlonedeljnom izveštaju Međunarodne telekomunikaciona unije (MTU), Način na koji se ljudi ponašaju tokom razgovora telefonom, pitanje je kulture. U Srbiji i u regionu, kao i u mnogo čemu drugom, ne postoji odnegovana kultura telefonskog dijaloga, a način korišćenja „mobilnog“ oličenje je kulture i duha nacije. Kad uđete u tramvaj, autobus ili trolejbus, bićete svedok neprekidnih telefonskih poziva standardnim zvučnim signalima, ali i melodijskim fragmentima koji se kreću od onog čuvenog „ta ta ta taaaaa“ tj. uvoda u Betovenovu „Petu simfoniju“, pa do cupa-cupa - taktova „Žikinog kola“ ili „Čačka“, što se najčešće nastavlja dugotrajnim razgovorima praćenih smehom, kikotanjem, ili ljutnjom, pa čak i besom, kao da se obavlja u potpunoj privatnosti. Parižani i Madriđani ne ustežu se razgovara telefonom na ulici, krećući se posred trotoara. Londonci, nasuprot njima, retko kad govore javno, već najčešće odlaze do ulaza u podzemnu železnicu, i razgovaraju. Nemci koji vole da kažu – govor je srebro a ćutanje je zlato, na telefoniranje „hendijem“ troše svega 89 minuta mesečno, za razliku od svetskog proseka od 261 minuta po osobi (podatak u MTU). U svakom slučaju, u EU, ne računajući deo Balkana, retko ko prima telefonske pozive a još ređe sam telefonira dok je u javnom prevozu. Boraveći u Japanu, znatno pre nesreće koja ih je zadesila 11. marta, shvatio sam da je tamošnji način korišćenja prenosivih telefona tipičan izdanak kulturne tradicije. U tokijskom metrou mnoštvo je znakova i simbola koji vas upozoravaju na nedozvoljeno korišćenje mobilnih telefona. Svakih nekoliko minuta pojavljuju se vizuelne i akustične preporuke na tu temu. Ukoliko prihvatite telefonski poziv, prihvatili ste i rizik neprijateljskih pogleda sa strane. Suočeni sa bezobzirnim govornicima, putnici pozivaju prateću policiju u podzemnoj železnici, koja će prilično tiho, ali odlučno, korisniku telefona reći: „Dame desu“ – „to nije dozvoljeno“. U suštini, pristojni ljudi u celom svetu smatraju razgovor mobilnim telefonom u vozilima za javni prevoz onoliko bezobzirnim koliko i šuškanje kesicama za bombone u pozorištu. Paradoksalno je što se i pored opšteg i preteranog korišćenja mobilnih telefona, u svim zemljama govori o njihovom štetnom dejstvu na mozak. Mobilni telefoni zaista emituju pulsno elektromagnetsko zračenje (EMZ), a njihove karakteristike su takve da ih korisnik mora držati tik uz glavu. Iako niko nije dokazao povećanje incidencije tumora mozga uslovljene mobilnim telefonima (normalna učestalost iznosi oko 12 na 100.000 stanovnika), tvrdi se da radijacija sa relejnih antena u početku dovodi do funkcionalnih genetičkih oštećenja, tj. mutacija DNK i na kraju do tumora. Ipak, i amateri u fizici znaju da antena zbog svoje visine deluje tek na rastojanju od 50 metara, dok je posle 200 metara EMZ suviše slabo da bi uticalo na ljudska tkiva. No, elektromagnetski hipersenzitivni sindrom o čemu se mnogo govori u Japanu (dominiraju glavobolje, poremećaj pamćenja i slabost u mišićima) zaista postoji. Teorija koja objašnjava ove simptome zasniva se na uplitanju EMZ u frekvenciju moždanih talasa, koja varira između 2 - 500 Hz. Ta frekvencija daleko je izvan opsega ranih analognih telefona čija je frekvencija 800-900 MHz, dok je u koliziji sa GSM – telefonima, koji šalju pakete signala sa frekvencijom od 217 Hz. Ovi telefoni danas dominiraju u svetu. I pored priča (neosnovanih) o vezi tumora mozga i EMZ, duh mobilnog zavladao je svetom, broj pretplatnika povećava se iz godine u godinu, a već sredinom ovog leta biće ih više od pet milijardi.