Taoci profesorskih plata

Koju poruku su prosvetni radnici poslali svojim učenicima kada su tokom protesta prošetali krst - simbol stradanja? Pošto se radi o ljudima koji bi trebalo da predstavljaju temelj obrazovanja naših potomaka, bilo bi neverovatno da su za tolikom dramatikom posegli samo zbog povišice svoje ne baš sjajne plate, ali ni plate koja ih je „dovela na rub ponora“, kako je to slikovito objasnio Tomislav Živanović, jedan od sindikalnih lidera. Zato bi bilo logično da je u tom protestu i toj dramatici nešto bilo namenjeno i deci. Ako ništa drugo onda bar nastava, jer ako se sabere koliko je u poslednje dve decenije izgubljeno u štrajkovima, dolazi se do podatka da nedostaje čitava godina. A, po mišljenju profesora književnosti Gordane Milojević, osnivača privatnog obrazovnog centra „Crnjanski“, kontinuitet u obrazovanju je jedan od osnovnih preduslova za uspešnost procesa. Pošto kontinuiteta nije bilo, a nemoguće ga je naknadno obezbediti, naivno smo se ponadali da će prosvetni radnici ovaj propust nadoknaditi podizanjem kvalitativnih normi u predstojećem periodu. A to bi podrazumevalo da se konačno vrate u učionice sa namerom da nastave ono od čega su krenuli – podizanja dostojanstva profesiji. Dakle, kao odgovorni predavači koji su protekle neradne mesece iskoristili za sopstveno usavršavanje i razvoj novih pristupa nastavi, kao ljudi koji su radili na sebi i programu sa namerom da iskorače iz njegove suvoparnosti sa ciljem da učenika postave u prvi plan. Bar bi bilo logično da to urade s obzirom na to da su valjda i oni, kao i svi ostali u Srbiji, do sada shvatili da se krah njihove profesije ne ogleda samo u visini plate već i u podatku da na međunarodnim testovima znanja njihovi učenici sede na dnu liste sa ocenom da su apsolutno nesposobni da naučene podatke primene u praksi. Nažalost, informacije kojima raspolažemo govore drugačije. Prosvetari jednostavno nisu imali vremena da u svoj rokovnik ubeleže da od ove godine startuje program u kome se neće ocenjivati samo dobro reprodukovanje poznatih zadataka, već da će na novouspostavljenoj maloj maturi učenici morati da na osnovu logike i aktivnog znanja reše petinu zadataka. Nisu ih pripremili i to se već vidi na probnim testovima koji se ovih dana obavljaju u nekim školama. A sada će ubrzanom metodom ispredavati svoje statične jedinice i to u redovnom radnom vremenu jer su nas već obavestili da imaju prećutnu saglasnost Ministarstva prosvete da samo formalno (papirološki) provuku da su nadoknadili izgubljene radne dane. Najveći gubitnici u ovoj priči su prvaci, objašnjava Dragana Ćorić, predsednica novosadskog udruženja „Roditelj“, jer se nalaze na početku školovanja, kada treba da se nauče radnim navikama i da se socijalizuju. Drugi oštećeni su osmaci i budući studenti. Štrajkovi su do sada oštetili 14 generacija. Da nisu, kako bismo objasnili tako nizak stepen učeničkog znanja na međunarodnim testovima u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju, ako imamo u vidu da smo svi do tih godina imali jedinstven sistem obrazovanja, a da su kroz turbulentna vremena prošle sve bivše jugoslovenske republike. U Srbiji su ostali teški i opširni programi, enorman broj predmeta (prosvetni kadar ne sme da postane višak na tržištu rada) i navika nastavnika da prema plati koju primaju određuju broj dana koji će raditi, što je nezamislivo u bilo kojoj drugoj profesiji. Za to se, jednostavno, dobija otkaz. Na pitanje kako će se sve to odraziti na učenike, Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice u Petnici, kaže: “Mislim da se neće mnogo odraziti na obrazovanje dece zato što će oni najveći deo gradiva ionako zaboraviti kada im se zaključe ocene. Neće se odraziti ni zato što je najveći deo gradiva besmislen i nepotreban za njihovu budućnost. I oni toga svakoga dana sve više postaju svesni. Neće se odraziti i zato što je značajan deo nastavnika nemotivisan i nesposoban da obezbedi da deca razumeju i na pravi način usvoje informacije iz gradiva. Ali će se odraziti na vrednosne poruke koje želimo da prenesemo deci. Mnogo njih je zbunjeno odnosima u javnom sektoru i pitanjem ko se tu sa kim ili protiv koga bori i zašto. Ko je to ko stvarno želi da oni budu obrazovani? Ministarstvo? Uprava škole ili sami nastavnici, direktor škole, gradska vlast – izgleda niko od njih. Roditelji, pak, stalno kukaju kako je gradivo preopširno i kako se od njih traži da obavljaju posao nastavnika i sami obezbede da dete savlada gradivo. Dakle ni oni. Eto lepe zagonetke.” Reči našeg sagovornika su više puta potvrđene ne samo prilikom rešavanja PISA testova, već i prilikom istraživanja koje je sprovođeno nad nastavnim osobljem. Ustanovljeno je da nam je profesorski kadar u proseku star i nedovoljno obrazovan, a da im je zainteresovanost za učenike daleko ispod evropskog proseka. Ocena njihovog entuzijazma je 65, a nijedna zemlja koja je učestvovala na PISA testiranju nema ispod 82. Utvrđeno je i da se naši direktori mnogo manje žale na nedostatak stručnog kadra nego direktori škola ostalih zemalja, što se tumači na dva načina: ili su nam programi toliko loši da je svejedno ko ih predaje ili su nam kriterijumi daleko niži. I po mišljenju Dragane Ćorić to se menja teško. “Roditelji su poslednjih 20 godina, otkako je počeo ovaj problem sa prosvetnim radnicima i njihovim štrajkovima, prinuđeni da plaćaju časove van škole. Da li zato što nastavnik ne ume da objasni, zato što neće ili zato što želi da dobije dodatni prihod davanjem časova? Razlozi za to su nebitni, ali ako vi dođete u poziciju da detetu već u trećem osnovne morate da plaćate časove matematike, gde nas to vodi? Vodi nas ka totalno neangažovanom nastavnom kadru, a njihovu zainteresovanost, bojim se, neće povećati veća plata.“ A kada je u pitanju Vlada, šta reći sem da je daleko više zainteresovana za prosvetne radnike nego za korisnike njihovih usluga – decu. Zbog toga imamo paradoksalnu situaciju da sa jednim od najnegativnijih priraštaja u Evropi broj prosvetnih radnika raste. U jeku najveće ekonomske krize, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u sektoru obrazovanja posao je dobilo 3.497 ljudi. Pa čak ni prilikom poslednjeg štrajka koji je po mišljenju roditelja nedopustiv jer pregovarački sto nije bio u učionicama, Vlada nije potegla pravne mehanizme da zaštiti decu. A imala ih je. Jedan od njih su otkazi za sve koji nisu ispunili zakonsku normu jer je u svakom sektoru to mera koja sledi onima koji nisu na radnom mestu i koji ne obavljaju radne zadatke. Ako je u automehaničarskoj radionici nedopustivo da radnik zadužen za farbanje automobila kaže mušteriji da auto vozi kući i vrati za dva meseca kada on završi štrajk, nameće se pitanje – zašto su nam automobili važniji od dece? Ili su važniji u privatnom sektoru? “Štrajk nastavnika i privatno obrazovanje su u potpunoj koliziji. Sama činjenica da se škola naplaćuje, automatski isključuje mogućnost da škola ne pruža tu uslugu. U slučaju kada bi se to desilo naravno da bi momentalno bila obezbeđena adekvatna zamena profesora, jer privatne škole obezbeđuju učenike zahvaljujući svom rejtingu i kvalitetu u radu, a takav poremećaj u normalnom funkcionisanju bitno bi ugrozio opstanak škole”, kaže Gordana Milojević. Ako tako posmatramo problem nameće se pitanje ko je onda dozvolio državi da ne stane na put onima koji su ugrozili državnu školu jer: plaćena je od strane poreskih obveznika (dakle, roditelja), obavezna je (roditelji koji ne dovode decu u školu mogu zbog toga i da idu u zatvor) i imala je mogućnosti da na birou rada pronađe adekvatnu zamenu za one koji su odbijali da održe nastavu. Bilo je dovoljno da se na taj način dovede samo desetak profesora i deca ne bi mesecima bili taoci nečijih plata. Pomisao da su zamenjivi vratila bi sve osoblje na radno mesto, jer koliko god kukali nad svojim platama sigurno su svesni da im u privatnom sektoru ne bi bile ni sigurnije, ni redovnije, a uglavnom ni veće, što je još jedan od naših nonsensa. Koje su posledice takve situacije objašnjava Vigor Majić: „Nema štete u gradivu i u znanju. Šteta je definitivno nastala samo u poverenju u državu i obrazovni sistem, u razvoju vrednosnih stavova, u dodatnom opterećivanju osiromašenih porodica potrebom da plate privatne časove”. Jer, za razliku od ranijih štrajkova kada su prosvetari mogli da izazovu simpatije, a kada je država dobijala poene svojom predusretljivošću, ovog puta ni jednima ni drugima nije prošlo. I to ne samo zbog toga što ni ovoga puta, kao ni prilikom svih ostalih štrajkova, ni rečju nisu pomenuli uslove za rad, programe, kvalitet objekata u kojima sede dece već i zato što je, dok su njima plate bile zamrznute, u Srbiji četristo hiljada ljudi ostalo bez posla. Po proceni države, siromašne su samo tročlane porodice sa primanjima manjim od 18.000 dinara, što znači da imamo skoro tri porodice za jednu “bednu” profesorsku platu. Tri porodice od kojih nijedna neće moći da plati privatne časove za decu koja su ispustila gradivo. Zbog toga ni te tri porodice, ni bilo ko drugi u Srbiji ne može da prihvati tezu po kojoj se prosvetari bore za plate svih, “samo je na radničkoj klasi da im se pridruži”. Radnička klasa će ostati bez posla (osim državnih službenika) ukoliko bude štrajkovala, a budžetska kasa prazna za njihov doprinos za školstvo.