Filadelfija – Žitište

Beograd će, ako sve bude po planu, uskoro postati bogatiji za još jedan spomenik. U rekonstruisanom Tašmajdanskom parku naći će se monument Hejdara Alijeva, nekadašnjeg generala KGB-a, četvorostrukog nosioca ordena Lenjina, dugogodišnjeg komunističkog vođe sovjetskog Azerbejdžana i konačno, prvog predsednika istoimene nezavisne republike. Nije sasvim jasna intimna veza koja postoji između prestonice Srbije i ovog državnika koji u matičnoj državi ima status polubožanstva, ali, u svakom slučaju treba pohvaliti naglašeni kosmopolitizam koji u Beogradu postoji, barem kada je reč o bronzanim velikanima. Na svu sreću, u Beogradu ima još parkovskih površina koje plaču za upristojavanjem, pa se pažnja koja može doći iz zemalja poput Severne Koreje, Kube, eventualno prijateljske Venecuele ne sme olako odbaciti. Svakako, treba znati da prihvatanje ili odbijanje ovakvih bronzanih darova nadilazi kompetencije komisija za spomenike – o tome se odlučuje na znatno višim spratovima vlasti, pa eventualne pohvale (ili, ne daj bože, primedbe) treba poslati na te adrese. Kosmopolitizam memorijalne skulpture nije vezan samo za Beograd, on ima dugu tradiciju na širokim prostorima nekadašnje Jugoslavije. Prvi spomenik Lavu Tolstoju podignut je u Selcu, na Braču, samo godinu dana po smrti ovog velikog pisca – mnogo pre no što se matuška Rusija odlučila na taj korak. Broj poklonjenih spomenika, barem u Beogradu, u protekloj dekadi, daleko prevazilazi broj onih koji su podignuti gradskom inicijativom. Ali, lokalna preduzimljivost, za razliku od prestonice Srbije, cveta na drugim prostorima zapadnog Balkana. Figure podignute na dva po svemu različita mesta, u dve države, proslavljaju filmske likove: Li Jun Fana, poznatijeg kao Brus Li, i Silvestera Stalonea, poznatijeg kao Roki Balboa. Mostarski spomenik osobi koja (barem u svesti mnogih generacija „Jugoslovena–eksova“) na najubedljiviji način otelotvoruje dalekoistočne borilačke veštine, nedvosmislen je komentar nemogućih životnih okolnosti u podeljenom gradu. Posledica jednog po svemu ne-herojskog rata je i potpuno razaranje zajedničkog života koji je nekada postojao i svođenje ljudi na jednu jedinu dimenziju – etničku. Svaka od zajednica sada ima svoju zasebnu memoriju, zasebnu skalu vrednosti, posebno viđenje proteklih događaja. Ličnosti koje bi, uz malo medijske nadogradnje, mogle biti heroji za jedne, nedvosmisleno su zločinci za druge. Svaka novopodignuta bista lako može poremetiti ionako krhku ravnotežu jednog nemogućeg državnog organizma. Mostarski Brus Li predstavlja radikalnu kritiku upravo ovakve situacije – iza celog složenog i filmom dokumentovanog projekta stoji nevladina organizacija „Urbani pokret Mostar“. Sudbina spomenika koji je, ubrzo pošto je postavljen, u novembru 2005. godine, vandalizovan i uklonjen, govori da je, barem u javnoj sferi, nepoželjan i onaj „najmanji zajednički imenitelj“ oličen u junaku nedavno prošlih vremena, junaku koji dolazi sa drugog kraja planete. Već samo njegovo prisustvo potkopava novoustanovljene, nakaradne skale vrednosti. Postavljanje Rokijeve figure u Žitištu može se posmatrati i kao neka vrsta odjeka mostarskog poduhvata. Ali i ne mora, budući da vojvođanski bokser nastaje u sredini koja je mnogo manje traumatizovana. Motivi organizatora – Udruženja „Rocky Balboa“ – svode se na želju da se „učini nešto pozitivno za (svoje) Žitište“, navodi se da „statua predstavlja simbol upornosti, istrajnosti i želje za postizanjem uspeha, a to je nešto što nam je kao nerazvijenoj opštini veoma potrebno“, konačno, sve se zaokružuje željom „da opština Žitište bude lepše i bolje mesto za život mladih ljudi“. Lep običaj da gradovi na raznim stranama sveta ili na različitim krajevima iste zemlje uspostavljaju naročite veze i postaju „gradovi – pobratimi“ cvetao je u jugoslovenskom socijalizmu. Ratovi za jugoslovensko nasleđe pokidali su mnoge od tih niti, ali postoje i one koje su obnovljene. Uverenje da je to običaj vezan za socijalizam je naprosto pogrešno – ljudi koji putuju Evropom često će, iza table na kojoj je ispisano ime grada u koji ulaze, videti i drugu, onu sa imenima urbanih pobratima i, eventualno, zastavama njihovih zemalja. U najvećem broju slučajeva teško je proniknuti u kriterijume za izbor tih gradova – parova. Katkad je veliki i moćan grad „uparen“ sa nekom varošicom, katkad odlučuje sličnost imena, nekad i elementi dalje ili bliže prošlosti. Beograd je, na primer, pobratimljen sa Koventrijem po liniji teških stradanja od bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Taj britanski grad za braću ima, između ostalih, Drezden, Staljingrad, Varšavu, Lidice i Sarajevo, ali i niz „imenjaka“ u Americi. Treba verovati i da izbor često određuje slučajnost, možda i neka lična poznanstva. O značaju koji se u svetu pridaje takvim vezama govori i to da tabele po pravilu uredno donosi i sveprisutna „Vikipedija“ u odrednicama posvećenim pojedinim gradovima. Zato bi se možda, kao nastavak inicijative mladih iz Žitišta, mogla pokrenuti procedura za uspostavljanje bratskih (i, bogme, prekookeanskih) veza između Žitišta i Filadelfije. Spona je, naravno, bronzana statua Rokija Balboe. Čak i oni koji slabije poznaju opus glumca Silvestera Stalonea znaju da serijal filmova započinje scenama kada mali čovek kreće prema ostvarenju svog „američkog sna“, u ovom slučaju osvajanju titule prvaka sveta u boksu, i trenira trčanjem uz stepenice. Ti stepenici, sedamdeset i dva na broju, vode do pseudoantičke građevine u koju je smeštena jedna od najvažnijih umetničkih zbirki sveta. Pored Ticijana i El Greka, posetilac Filadelfijskog umetničkog muzeja može videti i Van Gogove suncokrete, impresionizam u najboljim izdanjima, desetine radova Brankusija, Pikasa i Tvomblija... Pod tim krovom, među više od dvesta hiljada dela, nalazi se i čuvena kolekcija bračnog para Arensberg, što će reći da su tu, u jednoj odaji, svi najvažniji radovi sigurno najuticajnijeg umetnika proteklog stoleća, Marsela Dišana. Trajno postavljanje Rokijeve bronzane statue u Filadelfiji nije prošlo bez polemika: prekookeanski pandan je svoj život zapravo počeo kao deo scenografije u nekom od nastavaka uspešnog serijala. Postavljan je više puta na vrhu stepeništa i potom uklanjan, i konačno se skrasio na travnjaku ispred muzeja. Ne ulazeći u procenu umetničkih kvaliteta kipa (već i površna analiza kazuje da i pored istovetnosti koncepta, podignutih ruku sa bokserskim rukavicama, primerak iz Žitišta pokazuje više umetničke svežine) ovde je na sceni tipično američki, pompezni kič doslovnosti. No ipak, ako zanemarimo taj aspekat i uspostavimo saradnju, možda bi se, kao drugi korak, moglo poželeti da iza širokih ramena Rokija u Žitištu nikne kakav veliki muzej. Ako ih već nemamo u prestonici, ostaje nada da će malo vojvođansko mesto imati više sreće...