STAV BEZ STAVA

Zaokupljeni isključivo svojim brigama, samozaljubljeno zagledani u sopstveni lik i delo, vrlo često zaboravljamo da nismo sami na ovoj kugli. Ima još življa i rastinja, tu oko nas. I njima se događa život. Lep i ružan. Razdragan i tužan. I dok naričemo nad zlehudom nam, recimo, sportskom sudabinom, nenaoružani ključnim saznanjem da se u sportu pobeđuje, ali i gubi i da naši miljenici, ma koliko se mi navijački upinjali želeći im samo nektar i ruže, moraju, jednostavno moraju, i da - izgube. Od boljeg, od spretnijeg, od srećnijeg... To su pravila. Odvajkada, od onog trenutka kada je čovek odlučio da se uporedi i oproba sa drugim. Da se takmiči. Zato je sport, kao najočiglednija i najubedljivija metafora kompeticije, toliko privlačan i zanimljiv. Nema zauvek zadatih vrednosti. Nema večnih pobednika i rođenih gubitnika. Svakom se pruža prilika. Da pobedi. Ali, i da bude poražen... Naveliko i kolektivno kukamo nakon nerešenog rezultata naših fudbalera u Estoniji. Zašto? Zar nismo osrednja evropska selekcija? Dvadeset i treća na svetu. Tek nekoliki pojedinci dosežu do svetskog nivoa. Ostali su vrlo, vrlo prosečni. Pri tom vođeni od drugorazrednih funkcionera, selektovani od (još) rezultatski nedokazanog trenera. To smo mi! Uostalom, zar Hrvatska, mnogo jača reprezentacija od naše, nije izgubila u Gruziji? Da ne podsećam na silna posrnuća fudbalskih orijaša u susretima sa takozvanim malim nacijama. Ali, kada pomenuh komšije, na njihovoj nacionalnoj televiziji (HRT) i u toku prenosa, docnije u studiju u specijalnoj emisiji, potom u informativnom i sportskom programu, bezbroj puta je poraz analiziran i identifikovani krivci: selektor, predsednik saveza, igrači... Na našoj „najnacionalnijoj“ televiziji kritika, jednostavno, ne postoji. I u prenosu Aleksandar Stojanović, i nakon utakmice u studiju, Predrag Strajnić i gosti, tek su inventarisali dogođeno: golove, šanse, dobre ili loše poteze, odluke sudije. Bez pravog komentara, bez stava, bez reči koje zveče i koje se pamte. A bilo je golemih razloga. Zašto? Zato što Stojanović ili Stajnić ne znaju svoj posao? Ili nisu u stanju da prepoznaju uzroke i ukažu na posledica? Ne! Već zato što su komentar, stav dakle, autonomno mišljenje, kako god hoćete, proterani sa RTS. Nema ih u sportskom programu, nema ih ni kada je reč o događajima u kulturi, zdravstvu, prosveti, ekonomiji... Nema analize događanja na svetskoj političkoj sceni, a tek nema onih na domaćoj. Nema. Tačka. Uređivački postulat Aleksandra Tijanića. Dokle tako? Pitajte Nikšu Stipčevića i Dragoljuba Mićunovića, i ostale članove Upravnog i Programskog odbora te kuće. Možda znaju?