Kadrovi klanovske moći

„Kada ne postoje institucije sistema, tada vladaju klanovi“ - složili bismo se sa ovom izjavom novopostavljenog ministra za kulturu, koji je to istakao u nedavnom razgovoru za naš list, dodavši da pripadnost određenim grupacijama ujedno ima i dobre strane, koje se ogledaju u projektima koji se tom prilikom realizuju. I to je naravno, delom tačno. Ali samo najnoviji problemi vezani za „Avala film“ na primer, pokazuju sve one negativne aspekte, koje dugogodišnji lobistički „brakovi“ umetnika i političara i, naravno, tajkuna sobom nose. Zato je ekipa NIN-a, kroz serijal tekstova, pokušala da odgovori na pitanje koliko je političko lobiranje, u svim oblastima kulture, stepenik bez kojeg se nijedan projekat u kulturi ne može ostvariti - bilo da je reč o filmu, pozorištu, muzejima, književnoj sceni, te renoviranju i rekonstrukciji kulturnih institucija... i kakve su posledice toga. Primerima iz nedavne prošlosti, pokazali smo kako se u kulturnim kuhinjama zapravo pripremaju projekti, te šta i na koji način utiče da određeni produkt ugleda svetlost dana. Teme u ovom broju odgovaraju na pitanja – sa čime se suočava umetnik kada poželi da konkuriše na raspisane konkurse, koliko je politička pripadnost presudna u institucijama sistema, zbog čega je propao Avala film, šta koči donošenje zakona o kinematografiji, zbog čega smo tako dugo čekali na pravopis i da li smo dočekali pravi. U narednom broju NIN-a pozabavićemo se sektorima u kulturi koje predstavljaju Dobrica Ćosić, Svetozar Cvetković ili Miloš Šobajić između ostalih, a u trećem delu teme, u broju od 21. aprila, odgonetnućemo ko su ključni kreatori kulturne scene i politike u Srbiji. Cena partijske jednočinke O klanovima i lobijima u srpskoj kulturi umetnički svet voli da priča samo u kafanama. Tada se žale na neisplaćene honorare za projekte od nacionalnog značaja, ljute se na prevare na konkursima, vajkaju na političke veze svojih „netalentovanih kolega“, birokratiju, diktat političke korektnosti u svakom segmentu srpske kulture... Ali ako ih zamolite da vam to i zvanično kažu, samo da odgovore na pet novinarskih pitanja: ko, šta, gde, kada i zašto - svi junaci nikom ponikoše! Čast izuzecima. Poput Miljena Kreke Kljakovića pre nekoliko godina, koji se nije plašio da kaže novinarima zašto napušta „nacionalni“ projekat Sveti Georgije ubiva Aždahu. Ostalima je teško da izgovore i opšta mesta o „jednim te istim“ ljudima koji se sele iz jedne konkursne komisije u drugu, sa izložbe na izložbu, iz filma u predstavu, pa opet u film... Koliko politička pripadnost odlučuje u odabiru ključnih ljudi koji se nalaze na bitnim funkcijama u institucijama od kulturnog značaja? Da li su ti ljudi dovoljno kompetentni za posao kojim se bave? Slučaj Nadice Momirov, bivše državne sekretarke Ministarstva kulture, zgodna je ilustracija za ovu priču. Po čaršiji se mesecima zgražavalo kako je državna sekretarka student biologije. Krstilo se i staro i mlado šta biolog sa kulturom ima. I to jedan nediplomirani. Tek kad su se prošlog leta novine raspisale o Nadici Momirov, i G17 plus i Vlada Republike Srbije su se baš, baš iznenadili. Ijuuuu, pa je li moguće da nije završila tu biologiju naša državna sekretarka za kulturu? Onda je rukovodstvo G17 plus pokrenulo inicijativu za njeno razrešenje „pošto je nedvosmisleno utvrđeno da je ona u više navrata iznosila netačne podatke o svojoj stručnoj spremi“. Pa je vlada Nadicu razrešila dužnosti. Posle je razrešen i Nebojša Bradić. A novi ministar kulture postao – Predrag Marković. Još jedan Dinkićev kadar bez fakulteta. Ali, taj detalj iz svoje biografije on ne prikriva pa mu ni Dinkić ni Cvetković ništa ne zameraju. Tabloidi su, međutim, odmah dohvatili dinkićevce na čerečenje pričom o „ekspertima-srednjoškolcima“ u srpskoj kulturi. „Ne bi smelo da se dešava, kao što se dešava, da su zaposleni u kulturi često i oni koji nemaju veze sa kulturom, sa umetnošću, a dolaze na važne pozicije sa kojih donose važne odluke koje se tiču samog procesa proizvodnje. To se zove diletantizam“, kaže za NIN reditelj Mladen Đorđević koji je srpskoj javnosti postao poznat po svojim šokantnim filmovima Made in Serbia i Život i smrt porno bande. On na primeru konkursnih komisija za film objašnjava uticaj politike na umetnost: „Konkursne komisije postavljaju upravni odbori. U upravnim odborima, to svi znamo, sede partijski ljudi. Svima nama koji se bavimo filmom taj je lanac dobro poznat. Filmski radnici i sami pristaju na ta pravila igre, pošto nisu u stanju da nađu drugačije rešenje. Filmski centar Srbije osnovan je sa idejom da isključivo nezavisni ljudi iz filma, dakle filmski radnici a ne političari, odlučuju o filmu. Ta ideja naravno nije ostvarena.“ Đorđević misli da i u kulturi, kao i svuda u srpskom društvu, važi isto pravilo: ukoliko ne pripadaš vladajućim strankama, malo toga možeš da postigneš: „Nije potrebno da imaš člansku kartu, dovoljne su čvrste veze u političkom establišmentu i to je to. Bilo je kratkih perioda slobode. To kratko vreme, kada možda može nešto da se uradi, poklapa se s odlaskom jedne i dolaskom druge vlasti, kad još nisu pohvatali sve konce, a oni prethodni ih taman pustili.“ Za film Život i smrt porno bande, na gradskom konkursu za debitantski dugometražni film, Đorđević je dobio novac od grada. Kaže da nije imao nikakvu „kombinaciju“ u komisiji i da je te godine (2006) bila jedna dosta nezavisna komisija: „Tu su sedeli ljudi poput Saše Radojevića, Boška Milina, Dejana Zečevića, pokojnog Vuka Pavlovića..., koji su bili u stanju da izaberu filmove bez instrukcija sa strane. Možda zato što je to bila tek druga godina otkako je organizovan taj konkurs za debitante, pa se veliki igrači još možda nisu snašli tj. setili da i taj izvor sa koga se pije treba da stave pod kontrolu.“ Gorica Mojović, poslanik DS, u imejl odgovoru za NIN insistira da odgovara na pitanja isključivo kao neko ko je sedam i po godina bio „zadužen za kulturu“ Beograda. Ne osporava niti umanjuje uticaj politike na kulturu. Ipak, nalazi uvredljivim pitanje s početka teksta koliko je političko lobiranje stepenik bez kojeg se nijedan projekat u kulturi ne može ostvariti, jer: „ponižava stotine umetnika pa i novinara koji na različite načine učestvuju u kulturnom životu, svodeći ih na partijske i političke poslušnike“. E sad, kad je o DS-ovom kadru u kulturi reč, Mojovićeva ističe da „od 36 direktora ustanova kulture u Beogradu, samo su dvoje članovi DS (jedne prigradske i jedne male beogradske ustanove)“. Mada, partokratska sofisticiranost podrazumeva da danas radi očuvanja prividne „nezavisnosti“ nije potrebno biti „drug član“. Zato gospođa Mojović dodaje: „Jeste DS predložio veliki broj drugih direktora verujući u njihovu stručnost, kompetentnost, a ne u partijsku pripadnost. Da li su se oni dokazali kao takvi pokazuju rezultati, a ne lojalnost stranci.“ Najveći investicioni zamah u kulturi ostvaren je i započeo, kaže gospođa Mojović, u periodu dok je i sama bila u strukturi gradske vlasti: „Izgrađeno je Jugoslovensko dramsko pozorište, rekonstruisan BDP, `Pinokio`, Pozorište na Terazijama, započete rekonstrukcije pozorišta `Duško Radović`, `Zvezdara`, `Boško Buha`, rekonstruisani objekti Biblioteke grada, Arhiva Beograda, Zavoda za zaštitu spomenika, centara za kulturu Sopot, Grocka, Mladenovac, Pedagoškog muzeja, Muzeja Nikole Tesle, Muzeja automobila, Sava centra, započeti radovi na Beogradskoj tvrđavi... Ako je to bilo političko lobiranje i ako smo mi iz DS vodili te projekte iz partijskog interesa, onda sam vrlo ponosna.“ U Srbiji se udvorička književnosti i politički korektni umetnički projekti teško mogu prepoznati, uverena je ona. Iako dileme nema da se „preko uticajnih pojedinaca u političkim strankama, javnim preduzećima, bankama i drugim firmama, direktori ustanova kulture kao i pojedini umetnici trude da obezbede sredstva za svoje ustanove ili projekte“, Gorica Mojović kaže da je to „samo dotle, do tog kamena“, tj. do obezbeđivanja novca: „Sve ostalo, saradnici, glumci, teme, umetnički postupci zavise od njih samih.“ Da, a to što se oni posle, da bi „ostali u ekipi“, pretvaraju u promotere vladajućih partija, a zauzvrat bivaju nagrađeni „još jednim krugom“, to valjda više nije samo krivica politike. Kao u mitu i korupciji, uvek je potrebno dvoje. Ali, ne! Gorica Mojović je ubeđena da Demokratska stranka „nije pokazivala nikakvu vrstu političke isključivosti“ i veruje da je „zato i imala podršku velikog broja ljudi iz kulture jer im nikada nije postavljala stranačke uslove“. A reditelj Mladen Đorđević je ubeđen da umetnici uglavnom izbegavaju konzervativne desničarske političke opcije bojeći se, kao i devedesetih, da njihova umetnost neće dobro biti dočekana na Zapadu. Ipak, otkako se SPS „reformisao“ dobio je i reditelja Srđana Dragojevića, a reformisani radikali, sada naprednjaci, imaju Radoslava Pavlovića. S druge strane, za umetnike julovce poput LJubiše Ristića ni dan-danas nema prostora u srpskoj kulturi. LJubiša Ristić kaže - čak ni za njegove glumce. No, koga je danas to briga. Đorđević je jedva došao do novca za filmsku traku čak i posle nagrade „Nebojša Đukelić“ na Festu za Porno bandu. Hteo je da, za svoj film izađe sa glumcima i celom ekipom filma ispred Vlade Srbije, „da seku prste za traku“. Dobro, šali se malo. Posle mu je, kaže, pomogao Srđan Šaper - dopao se čoveku film, pa je „pogurao“ da Mladen dobije novac za filmsku traku. On ne misli, međutim, da je samo politička podobnost problem kulture u Srbiji: „Partokratija, da, ali i zazor od talentovanijih umetnika. To naročito postaje vidljivo u provinciji, dok su u vodećim, još vitalnim kulturama koje imaju ozbiljan kontinuitet razvitka, vremenom izgrađeni mehanizmi koji omogućavaju selekciju kvaliteta.“ Mada, Đorđević podseća da ni EU kinematografija nije nezavisna: „EU kinematografija funkcioniše preko fondova, a iza fondova stoje ministarstva, dakle političari. NJihov posao je pre svega da propagiraju politiku svojih zemalja. Zato je EU kinematografija birokratizovana, prepuna odvratnih klišea i političke korektnosti. Naravno, i tu postoje izuzeci, umetnici koji pronalaze tunele. Problem je što među fondovskim festivalskim filmovima ima mnogo splačina. Zdravoj publici ta intelektualna onanija ne pije vodu. Iskren da budem, užasava me ta evropska birokratija.“ A ona se u Srbiji služi hladna, začinjena palanačkim duhom. Jastrebovi iznad Avale Kad čak ni predsednik Republike, koji je inače zainteresovan za rešavanja svakolikih problema, nije imao nikakav konstruktivan predlog za rešavanje „slučaja“ Avala filma, onda mora da je ovoj kući zaista odzvonilo. Na zakasneli vapaj iz „Avale“, koja već decenijama propada i životari od iznajmljivanja prostora, vest da joj se sprema stečaj pa iza toga sve što sledi, izgleda da nikoga od nadležnih nije previše uzbudila. Kao ni u sličnim slučajevima (na primer Beograd filma, Dunav filma...), ni gradska ali ni republička vlada ne upućuju Agenciji za privatizaciju predlog da se određene institucije izuzmu iz procesa privatizacije. Dušan Belanović, direktor Sektora komunikacija u Agenciji za privatizaciju, izjavljuje da „Agencija još uvek nije dobila naznake od Vlade da bi ta filmska kompanija mogla biti izuzeta iz stečajnog postupka“. Očito da su stratezi kulturne politike i biznisa, svako u svom mandatu, učinili mnogo na devastaciji ove kuće, da bi se na kraju neki i „ugradili“ u predstojeće „čerupanje“ imovine, na parče ili đuture. Dok se proces tranzicije ne dovrši i u ovoj oblasti, dakle transformacije društvene u privatnu svojinu, neće biti donešen ni Zakon o kinematografiji koji bi trebalo da uredi sve njene segmente. Vratimo se „Avali“. U februaru 2003. godine Vlada Republike Srbije, u vreme Zorana Đinđića, donela je odluku da isplati dugove „Jugoeksporta“, koji je u međuvremenu postao većinski vlasnik „Avala filma“, sa težnjom da se ova firma vrati prvobitnoj nameni, dakle produkciji filma. Premijer biva ubijen i Vlada kasnije odustaje od tog predloga, što je pratilo niz afera o tome ko bi i pod kojim uslovima, naravno povoljnim po novog vlasnika a očajnim po državu, mogao da kupi ovu kuću. Međutim, poverioci na ime dugovanja, ne dozvoljavaju prodaju „Avale“ što deluje čudno, s obzirom da „Jugoeksport“ poseduje na Trgu Republike velelepnu zgradu čija vrednost višestruko nadmašuje vrednost „Avala filma“ (na poslednjoj aukciji početna cena bila je 5,8 milijardi dinara). Koliko je „Avala“ atraktivna za investitore svedoči Goran Marković, reditelj, koji je u to vreme bio član radne grupe za spas „Avale“. Prema njegovim rečima, jednog dana javio mu se Žika Muštikla (odnosno Živadin Mihajlović vlasnik „Stankoma“, koji je voleo tako da se predstavlja i u zvaničnim komunikacijama) sa željom da popriča o budućnosti „Avale“. Iznad „Avale“ uvek su kružili jastrebovi, kaže Marković, jer je u pitanju veliki prostor, na odličnom mestu gde cene zemljišta vrtoglavo rastu. Čak 30 hektara zemljišta u šumi i 20.000 metara kvadratnih poslovnog prostora predstavljaju izazov za svakog budućeg vlasnika i investitora. Šoping molovi, individualna stambena gradnja, sve popularniji teniski objekti za srpski teniski krem, na atraktivnoj lokaciji su više nego primamljiv izazov. Po već utvrđenom receptu, koji se nemaštovito, ogoljeno primenjuje na sve subjekte privatizacije, i „Avala“ je prepuštena propadanju. Iako filmska industrija u svakoj razvijenoj zemlji predstavlja veliki biznis u kome svi prihoduju, „Avala“ je prepuštena psima lutalicama i zakupcima. I jednima i drugima je dobro. Ledina je uvek pravo mesto za odmeravanje snage i moći. I, naravno, uticaja. I dok susedne zemlje godišnje inkasiraju i do 500 miliona evra na ime pružanja usluga producentima sa Zapada, „Avala“ životari od nekomercijalnih i niskih najamnina za izdavanje studija i objekata. Domaći producenti, koji većinu filmova rade na elektronici, moraju uhodanim kanalima i uz visoke devizne izdatke, filmove u fazi postprodukcije da završavaju u susednim, stranim laboratorijama. Nikog od nadležnih nije briga koliko je ovakvom situacijom ojađena država. Za to vreme, u Šimanovcima na 17 hektara zemlje, nedaleko od puta Beograd - Zagreb i aerodroma „Nikola Tesla“ stasao je „drugi srpski Holivud“, Pink Films International, koji postaje uslužni centar za filmadžije iz sveta. Posebno je zanimljiv podatak da kompanija „Pink“ i dalje u „Avali“ drži pod zakupom jedan od najboljih studija za snimanje pod, naravno, netržišnim cenama. Na Zakonu o kinematografiji, u srpskom slučaju, počelo je da se radi još krajem devedesetih, da bi deset godina kasnije, početkom prošle godine, bila održana i javna rasprava, za koju se verovalo da predstavlja samo korak do njegovog usvajanja. Tokom proteklih godinu dana, na često postavljano pitanje - šta se čeka, sledio je uvek isti odgovor: nema političke volje i dogovora da se zakon donese. Moglo se pretpostaviti, što današnja iskustva i govore, da kinematografija u Srbiji neće stati na prave noge sve dok se proces tranzicije ne dovrši i u ovoj oblasti. Prvi nagoveštaj bilo je otimanje atraktivnih lokacija Instituta za film u centru grada, na Terazijama, Čika LJubinoj i Nušićevoj ulici u zamenu za prostor u Zagrebačkoj ulici u blizini železničke stanice. Drugi udar pretrpeli su bioskopi. Sledeći na udaru našao se „Dunav film“ koji je na aukciji 2008. godine, prodat za 45 miliona dinara u to vreme negde oko 530.000 evra. Ova cena pokrila je prostor od 530 kvadrata u Ruzveltovoj ulici, garažni prostor od 111 kvadrata, pripadajuću tehniku i izuzetno bogat filmski arhiv o čijoj se sudbini malo zna, imajući u vidu da je tokom pedesetak godina u „Dunav filmu“ snimljeno 1.600 kratkometražnih, dokumentarnih i animiranih filmova od kojih su mnogi ovenčani domaćim i stranim nagradama. Dakle, producentska kuća, jedna od najstarijih i najuglednijih ne samo u Srbiji, prodata je po ceni nižoj od stambenog prostora na nekoj od lošijih beogradskih lokacija. I niko nije reagovao! Koji su još razlozi, uz prateći folklor političkih prepucavanja i ucena, da se ne usvaja Zakon o kinematografiji? Osnivanjem Filmskog fonda Srbije, koji je ugrađen u nacrt Zakona o kinematografiji, predviđeno je da se sredstva ostvaruju iz budžeta Republike Srbije, da se jedan odsto namiče iz prihoda mesečne televizijske pretplate, od reklama televizijskih emitera, operatera u telekomunikacijskim mrežama i prihoda mobilne telefonije, do čak pet procenata od prihoda igara na sreću - što je veoma bolna tačka za državu. U igranju ping-ponga političari su nenadmašni. Tadašnjem ministru finansija, Mlađanu Dinkiću, učinilo se to neprimerenim zavlačenjem ruke u ćup sa zlatom, jer su u pitanju ogromna sredstva, pa je predložio da se, uz saglasnost ljudi iz filma, iz budžeta izdvoji 0,1 odsto za kinematografiju, dakle oko osam miliona evra godišnje. Predsednik Vlade Mirko Cvetković se saglasio da je Zakon odličan ali da predviđeni procenat ne dolazi u obzir. Tu je stvar stala osim donošenja pokoje Uredbe, s obzirom na to da zakona još uvek nema. O čemu je reč? Nedavno je Rejf Fajns, koji je svoj film Koriolan producirao u Srbiji, na zatvaranju Festa pohvalio ministre policije i vojske, ali i „ukorio“ državne organe, komentarišući da, za razliku od nas, strani producenti koji rade u okruženju imaju niz atraktivnih olakšica koje privlače strani kapital. Posle ostavke Predraga Mikija Manojlovića na mesto predsednika UO FCS (koji se sa tom uredbom nije slagao), da li potaknut Fajnsovim primedbama, premijer Mirko Cvetković na mala vrata potpisuje uredbu komplikovanog naslova, koja se bavi „merama izgradnje i pozicioniranja nacionalnog brenda Srbije kroz inostranu kinematografsku produkciju putem ulaganja u domaću filmsku industriju“! Ova uredba predviđa da se svakom stranom producentu koji u zemlji potroši na ime troškova produkcije više od dva miliona evra, mora vratiti 15-20 odsto uloženog novca. Šta iza toga stoji? Naravno, ne Zakon o kinematografiji, pošto nije usvojen. Ne Ministarstvo kulture, već Ministarstvo trgovine! Očito i određene interesne grupe koje zahtevaju od pojedinih političara da omoguće priliv sredstava koji će se odraziti i na posredovanje u filmskim rabotama, odnosno na uticajne producente koji vode poslove stranih ekipa u Srbiji. Iako se Uredba poziva „na ostvarivanje pozitivnog uticaja na razvoj domaće filmske produkcije“, ovom uredbom se to ne ostvaruje. Primera radi, Ministarstvo trgovine je već predvidelo da za ove namene izdvoji 150 miliona dinara. U najmanju ruku to deluje čudno jer je za proizvodnju dugometražnog igranog filma u Srbiji u prošloj godini izdvojeno 170 miliona dinara, dakle gotovo ista suma. Nedostaci ove, na brzinu zdrljane uredbe su brojni, među njima i onaj koji ne predviđa olakšice za investitore iz Srbije koji ulažu u domaći ili inostrani film. Zamislite zemlju koja ima povlastice za strana ali ne i za domaća ulaganja? U Srbiji nije donesena nacionalna strategija u oblasti kulture pa i kinematografije. Javna je tajna da se u političkim kuhinjama Zakon žrtvovao i radi nekih drugih interesa. A da su politički interesi presudni i u ovoj oblasti govori podatak da se na mesta u Upravnom odboru Filmskog centra Srbije, uglavnom (kažem uglavnom) biraju ljudi koji striktno zastupaju interese partija (naravno po proporcionalnom sistemu), koje su ih na to mesto i predložile. U ovom trenutku država Srbija izdvaja za kinematografiju 2,4 miliona evra godišnje. Poređenja radi, Hrvatska izdvaja šest, samo za dugometražni igrani film, Bugarska i Rumunija po devet, a Slovenija i Makedonija oko četiri miliona evra. U zemljama regiona učešće fondova u strukturi proizvodnje filma kreće se u rasponu od 50 do 80 odsto dok kod nas doseže jedva 30 odsto. Neoliberalni koncept, koji je ova država oberučke prihvatila, primenjuje se i u sferi kulture, podrazumevajući da je kultura isplativa, da treba da učestvuje u punjenju državne kase, što podstiče komercijalizaciju sadržaja i programa i tržišno preispitivanje da li ti sadržaji imaju odjeka u javnosti. A kada su zakoni tržišta ugrađeni i u sferu kulture, teško da se tu može računati na prave vrednosti. Šta nam sve to govori? Da li da je država neuređena, ili da je uređena samo onda kada treba da se uzme novac? Da u zemlji u kojoj ne rade ni muzeji ni bioskopi, u kojoj se pojedini projekti sa jadnim dometom finansiraju milionima evra, između ostalog i iz sredstava Nacionalnog investicionog plana. Da li u zemlji u kojoj se zakoni prilagođavaju investitorima, a investitori, zna se, investiraju... Da li sve to govori da živimo u državi čije se državno uređenje zove krimokratija? A koliki je uticaj politike na umetnost i umetnike nedavno ličnim činom je, javno, demonstrirao Srđan Dragojević svojim ulaskom u SPS, i to pravo u Glavni odbor. Uz „tralala“ obrazloženje da je i sam levičar, Dragojević svoj potez karakteriše kao logičan izbor, što u njegovom slučaju niko ne sumnja. Javna je tajna da su za film Parada, koji upravo snima, budžetske pare bile nedostupne. Dok nije postao član rečene partije. Jedina razlika između njega i njegovih fah kolega je u tome što je on svoj čin krunisao partijskom knjižicom. Ovi drugi, svoju pripadnost partijama na vlasti, ali i onima u opoziciji (ima i tu interesantnih fondova) demonstriraju na javnim skupovima uz široke osmehe i nežna grljenja. Kompenzacija je: veća pristupnost fondovima, mogućnost „ugrađivanja“ u onih 25 odsto diskrecionog prava kojim raspolaže ministar kulture u raspodeli sredstava, te razne koprodukcije koje se dodatno stimulišu i druge dovitljivosti. Jezik na minskom polju Lobistički krugovi srpskih lingvista oduvek su bili posve posebni. Nisu se oni vodili samo za novcem, privilegijama, unapređenjima, objavljivanjem knjiga i udžbenika, borbom za dobre projekte kao običan svet, već su voleli da sve pošteno začine jakim jezičkim, etničkim, verskim i ideološkim principima. Najpre su Beograd i Novi Sad bili nadaleko čuveni po lobističkom „kulinarstvu“, a zatim su arome krenule da se mešaju… Posle velikog Aleksandra Belića, koji je obeležio lingvističku ideologiju prve polovine 20. veka, na scenu je stupio bračni par Ivić - Pavle i Milka. Naučni život započeli su u Institutu za srpski jezik SANU. Zbog „baronskih razmimoilaženja“ profesora različitih opredeljenja na Filološkom fakultetu, nisu primljeni u nastavni kadar Beogradskog univerziteta, te odlaze u Novi Sad, tada „univerzitetsku praznu ledinu“. Iz njihove „novosadske lingvističke škole“ izrodio se čuveni lobistički krug znatno širih razmera: dr Milorad Radovanović, dr Slobodan Remetić, dr Mato Pižurica, dr Branko Tošović, dr Sreto Tanasić... Bio je u tom krugu i pokojni dr Aca Mladenović, te dr Svetozar Stijović. „Ivićevi su voleli da drže sve konce u svojim rukama, a da se ne eksponiraju, nikada nisu bili nosioci javnih funkcija. Voleli su da `kupuju` naučnike recenzijama, promocijama. „Lovili“ su uglavnom mediokritete, ljude koji nisu držali do svog mišljenja. Od njih su formirali kadar koji je preuzimao javne funkcije“, govori nam izvor blizak ovom lobističkom krugu, godinama ukorenjenom u SANU, Institutu za srpski jezik i Matici srpskoj. „Poznati su `ivićevci` po jakoj međusobnoj lojalnosti, kreiranju zajedničkih projekata. Tačno se zna ko koga citira i ko koga poziva na naučne skupove.“ Negde s početka devedesetih, „ivićevcima“ su stvari izmakle kontroli. Dok su polagano spremali novi pravopis Matice srpske, iznebuha se pojavio pravopisni priručnik srpskog jezika petorice univerzitetskih profesora iz Beograda i Nikšića: dr Radoja Simića, dr Živojina Stanojčića, dr Boža Ćorića, dr Branislava Ostojića i dr Miloša Kovačevića. Taj alternativni priručnik Pravopisu Matice srpske, poznat kao „nikšićki pravopis“ (jer je i izašao u izdanju izdavačke kuće iz Nikšića), bio je šamar u lice „Ivićevom krugu“, te je 1993. godine buknuo pravi „pravopisni rat“. Matica srpska je, brže-bolje, početkom 1994. izdala Pravopis akademika Mitra Pešikana, dr Jovana Jerkovića i dr Mate Pižurice, a recenzenti su bili akademik Pavle Ivić i dr Drago Ćupić. Rivalstvom dvaju pravopisa bili su zbunjeni svi, pa i ministarstva za prosvetu i kulturu. S ozbiljnim problemom kako da se postave prema konkurentskim pravopisima, oni su tražili stručnu ocenu profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, ali niko nije želeo da arbitrira. Rat se nastavio. Autori „nikšićkog pravopisa“ pokušavali su da izglade stvari i obezvrede razlike između priručnika, ali „ivićevci“ nisu hteli ni da čuju. Tvrdili su da su u pitanju dve različite pravopisne norme i da ne mogu zajedno funkcionisati. Pokušavali su da Simićev pravopis, kao rad „van vlasti“, odnosno van Matice, proglase ilegalnim, nazivali ga „minskim poljem nove pravopisne norme“. „Ovo pravopisno rivalstvo podelilo je lingviste i stvorilo navijačku atmosferu“, pisala je „Politika“ te 1994. godine. Zbrka je trajala skoro godinu dana, nesporazumi nisu jenjavali. Ministarstva su se na kraju obratila Institutu za srpski jezik, na čijem čelu je bio tada dr Drago Ćupić, Ivićev čovek. Institut proglašava Pravopis Matice srpske najboljim pravopisnim priručnikom „koji je do sada napravljen“. Zanimljivo je da taj priručnik danas važi za najgori i najkonfuzniji koji smo imali. Jadao se javno Simić zbog ministarstava koja se mešaju u naučne poslove i podržavaju monopol u jeziku i pravopisu, ali je pobeda bila jasna. Kako se „pravopisni rat“ gasio, zahuktavala se svađa između dr Radmila Marojevića i Ivića, koju u jednim novinama okarakterisaše jednostavno – „proizvoljna izmišljanja i cinična izrugivanja“. Bio je Marojević nekada možda najveći Ivićev pulen, ali su se početkom devedesetih posvađali i postali ljuti oponenti, tvrde sagovornici NIN-a. „Pretpostavljam da je bilo mnogo ličnog u toj svađi, odnos povređenog, razočaranog oca i besnog sina, koji su najstrašnije opalili jedan po drugom. Prepucavali su se preko novina, toliko ružnih reči izrekli, Marojević za Ivića da je bio katolik, pa komunista, Ivić za Marojevića da je čas veliki Srbin, čas Crnogorac, pljuvačina najgore vrste...“, seća se jedan od naših izvora. Bio je to više nacionalistički sukob nego lingvistički. Sporili su se oko toga da li je naš jezik srpski ili srpskohrvatski. Ivić je optuživao Marojevića da je odjednom postao Srbin, da je dvaput menjao nacionalnost, pa bio komunista i to iz koristi, da je zaboravio sve što je on, Ivić, učinio za njega. „Elementarna pristojnost, da ne kažem čojstvo, zahtevala bi bar toliko da se ne izruguje“, izjavljivao je Ivić. „Ima ljudi koji ne mogu da podnesu da ne budu među prvima, koji se u svakoj prilici i neprilici guraju napred... Iz kruga takvih ljudi regrutuju se kavgadžije, demagozi, ekstremisti… Srećom, za Marojevićem, koliko vidimo, zasad nije pošao niko“, pisao je u „Dnevniku“ marta 1995. godine. Marojević je pak tvrdio da ga je Branislav Brborić u jesen 1994. izbacio sa Beogradskog univerziteta, i to po Ivićevom naređenju: „Baš tako! Zbog kritike kojom sam podvrgao Ivića i njegovu malenkost Brborića na 24. međunarodnom sastanku slavista u Vukove dane“. Dve godine kasnije priložio je otvoren prigovor Upravnom odboru Instituta za srpski jezik protiv odluke o izboru dr Slobodana Remetića za direktora. Tvrdio je da je grubo povređen izborni postupak, da njegova prijava nije razmatrana i da je izabran kandidat koji ne ispunjava uslove konkursa. „Remetić je običan Ivićev poltron“, kaže Marović u dokumentu do koga je NIN došao i nastavlja: „Konkursom doduše nije traženo da kandidat ne bude poltron, ali se to podrazumeva… Takav ‘direktor’ ne bi upravljao, nego bi ‘aminovao’ pod parolim ‘carska se ne poriče’“. Sve to je, naravno, Ivić negirao nazivajući Marojevića „jugoslovenskim šampionom svađe“. Suštinske razlike između njihovih koncepcija nije bilo, kao ni u njihovim radovima, tvrde poznavaoci, a polemika je plamsala. Sukobi su se nastavili i poslednjih godina 20. veka, ovog puta oko toga da li je ijekavica sastavni deo srpskog jezika ili ne. Polemiku je pokrenulo Slovo o srpskom jeziku, svojevrstan dokument namenjen definisanju i „odbrani“ srpskog jezika. Potpisali su ga, između ostalih, dr Miloš Kovačević, dr Radmilo Marojević, dr Božo Ćorić, dr Mihajlo Šćepanović, profesori Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, čiji je dekan u to vreme bio Marojević. Cilj deklaracije bio je da pokaže kako „srpskim jezikom govore Srbi katoličke i muslimanske ispovesti, te da je bošnjački sarajevska verzija srpskog jezika, a hrvatski zagrebačka“. Ivić, iza koga su stajali akademici, smatrao je da je „pokušaj da se prisvoji kulturna svojina drugih naroda uvredljiv za Srbe“ i da je Slovo o srpskom jeziku tekst izvan nauke, „a najvećim svojim delom i izvan pameti“ . Zbog toga su ga optužili da sprovodi hrvatski filološki program. Sukob je uzeo toliko maha da je izbio skandal na Kongresu slavista u Krakovu jer su jedni inostranim kolegama delili Slovo o jeziku, a drugi dokument pod naslovom U odbranu dostojanstva srpske jezičke nauke, koji je polemička kritika Slova. Pljuštale su međusobne uvrede, mešali se jezički, etnički, verski i ideološki principi. „Maše se nacionalnim interesima, a iza toga je borba za novac. Imamo mali kolač koji nam država dodeli, neprofitabilne smo institucije. Pa ko veće parče dočepa“, priznaju pojedini srbisti. Iako je Pavle Ivić umro 1999. godine, a Milka pre nepunih mesec dana, „Ivićev krug“ i dalje kolo vodi, tvrde upućeni. Ulogu lidera preuzeo je akademik Predrag Piper, zajedno sa taktikom vladanja iz senke: „Ko mu se sme suprotstaviti, sve su ućutkali. Ivići su barem uvažavali kad je nešto originalno i mnogo kvalitetno, kod ovih danas ni to ne prolazi, beskrupulozni su i nemaju mere. Možeš da radiš koliko god hoćeš, držaće te pod koritom. Naučna veća više liče na sastanke političke partije, a direktori institucija ništa ne odlučuju svojom glavom. Jedino je Klajn neutralan i veliki radnik, ističe jedan od sagovornika NIN-a i dodaje: „Simić je u penziji, ostao je bez moći, posvetio se porodici, više se verovatno ne opterećuje time. Marojević posle debakla sa dekanstvom gleda svoja posla, postao je pitomiji. Nekada kada dolazi Marojević na naučni skup, drhtiš kako će da te izmasakrira u diskusiji bio ti ivićevac ili ne. Oštar, napada sa jakim argumentima. Sada je to neki drugi Marojević, hvali ljude. Miloš Kovačević je bukao, sada se i on povukao, dobio svoju teritoriju.“ Pored Pipera, trenutno Kovačević i ima najveću moć, svesni su mnogi. U Kragujevcu, centru mladog Filološko-umetničkog fakulteta u ekspanziji, on je naučnik najvećeg kalibra. „Prirodno je da se tamo nametnuo kao lider. Čujem da su se uvukli u institucije i dobro rasporedili po komisijama. Kragujevački fakultet je mlad, drčni su, puni energije i želje za nadmetanjem, a Beograđani uljuljkani na zasluženoj slavi. Kao dve civilizacije, od kojih je jedna zrela i troma, a druga mlada i u usponu.“