Odgovornost pred nemogućim

Politika nikada nije odgovorna samo za moguće koje stoji pred njom nego još više i pre za nemoguće ili za ono što joj se čini kao nemoguće, dakle, za radikalno isključene ili potisnute političke opcije. Zato se može reći da skoro u svakoj politici postoji nešto nalik na osvetu „nemogućeg”. Takvo je, recimo, iskustvo sa državnom intervencijom u finansijskoj krizi u SAD koju (intervenciju) su mnogi nazvali “socijalizmom”. Dakle: “nemogućom”. To što nekoj politici izgleda nemoguće, o čemu ona ne želi “ni da čuje”, odjednom postaje odlučujuće i zato ta politika, “ironijom sudbine”, i sama biva isključena iz spiska mogućeg. Nesposobnost i slepilo za “nemoguće” po pravilu se javlja kao bolest pogrešne politike svedene na udaranje-glavom-u-zid, uvek iznova: još samo u ovaj zid! Jedan od ključnih razloga za sadašnje civilizacijsko posrtanje Srbije je to što je ona uspostavila patološki, izvrnuti, preokrenuti odnos između mogućeg i nemogućeg. Mnogi politički projekti na ovom tlu su, decenijama, završavali u sasvim suprotnom od onoga što su priželjkivali ili hteli. Javljale su se, u različitim okolnostima, dobre namere koje su samo popločavale put u pakao. Recimo: verovalo se da je moguće pravedno društvo (= socijalizam) bez gramzivosti i eksploatacije ili, što se svodi na isto, bez funkcije kapitala. Pomalo uprošćeno rečeno, taj san je bio raspršen pošto ga je istisnuo san o brzom vraćanju kapitalizmu. Povratak kapitalizmu (putem privatizacije) reklamiran je kao jedini lek, takoreći čarobni napitak koji će odmah da izleči naš oboleli društveni organizam. Samo, hoće li taj lek, ako se popije na iskap, postati pre otrov nego lek? Ta (“revolucionarna”) brzina nosila je u sebi opasnost fatalne kontrasvrhovitosti. U svakom slučaju, dosadašnje iskustvo sa ispijanjem pomenutog leka/otrova nije donelo očaravajuće rezultate. Dobili smo društvo koje nije ni pravedno (socijalizam) ni efikasno (kapitalizam). I pravednost i efikasnost su se, na taj način, preselile u kategoriju za nas nemogućeg. Zato smo, sada, odsečeni – doduše na različite načine – kako od prošlosti tako i od budućnosti. Preostala je samo patološka, devijantna sadašnjost. Ako nije bilo moguće pravedno (ili: samoupravno) društvo bez efikasnosti (bez kapital odnosa), sada se pokazuje da nije moguće ni efikasno društvo bez pravde, tj. bez pravednih (= dobro pravno i socijalno profilisanih) odnosa kojih kod nas nema jer su uništeni ili su, samo, mrtvo slovo na papiru. Problem je u tome što pravda i kapital – ukoliko ne žele da se uzajamno ugroze – mogu da formiraju samo podsisteme u jednom društvu čiji globalni sistem je demokratija. U hiperrazvijenom kapitalizmu ukupno bogatstvo društva kompenzuje odsustvo nad-individualne, institucionalizovane, državne solidarnosti. To nije uzor za nerazvijene zemlje. U Srbiji, naravno, razvijenog kapitalizma nema. Reč je o tranziciji koja, umesto kapitalizma, uvodi hipertrofirane mehanizme korupcije (od lat. corruptio – pokvarenost, izopačenost, podmićivanje, krivotvorenje, potkupljivanje, kvarenje) i privilegovanog, monopolskog ponašanja najrazličitije vrste kako u ekonomiji, tako i u politici (a sve to kroz različite oblike razmene i sprege između novca i političke moći). Milošević je ukinuo samoupravljanje zbog državnog razloga (= vođenje ratova), ali je kompenzovao odsustvo socijalne pravde trošenjem proizvodne supstance društva. To nas je dovelo pred tehnološki bankrot. Da li je kapitalizam moguć samo ako Srbija, prethodno, bankrotira kako u smislu pravde tako i u smislu efikasnosti? U samoupravnoj prošlosti objektivno loš sistem davao je, u ekonomskoj i socijalnoj praksi, bolje rezultate ne samo od destruktivnog, Miloševićevog nego i od ovog tranzicionog u kojem danas tegobno živimo. Hoće li se dobiti efikasno društvo ako se najpre razore sve socijalno-ekonomske tekovine titoizma? To je pitanje koje, bez sumnje, pristiže kasno! Možda je zdrav kapitalizam u Srbiji moguć samo ako prethodno zacaruju pokvarenost, izopačenost i podmićivanje, po modelu tzv. prvobitne akumulacije? Da li se sada nalazimo u situaciji – da smo izgubili ono što je vredelo u prošlosti (= solidarnost), a da nismo dobili ništa što bi vredelo po (normativnim) merilima budućnosti: nikakav obećavajući višak vrednosti?