Suze u podrumu

PREDSTAVA: MATICA GORANA PETROVIĆA REŽIJA RAHIM BURHAN POZORIŠTE: ATELJE 212 (TEATAR U PODRUMU) Ako Matica Gorana Petrovića nije namenski pisana za „Teatar u podrumu“ Ateljea 212, onda se može reći da odavno jedan komad nije pronašao adekvatniji scenski prostor. Ovo nije cinična tvrdnja o umetničkoj vrednosti komada, već puko evidentiranje njegove osnovne dramske situacije: zastavnik JNA u penziji doneo je uvrnutu odluku da se preseli u podrum svoje zgrade i tamo sebi uredi dom. Iako ovo nije realistički komad, već više drama apsurda ili, sasvim uslovno rečeno, neki magični realizam u drami, ovakva odluka zastavnika Gavrovića ima psihološki motiv: osećanje „unutrašnje teskobe“ (mada mu, s useljenim sinom izbeglicom i njegovom porodicom, ne nedostaje ni one fizičke). Taj motiv se dalje ne razvija, već se gledaocu i suviše jasno predočava „globalna metafora“ koja se krije iza njega: reč je o osećanju promašenosti i iluzornosti (i stida koji iz toga nastaje) malih ljudi iz bivšeg sveta i života, kojima su se raspala sva načela, verovanja i iluzije, počevši od domovine. „Gde da sklonim osećaj da sam vas prevario?“, pita on ukućane. Već iz ove analize središnje situacije i metafore koja se iz nje iščitava, može se naslutiti jedna od slabosti komada: priča o malom i poštenom čoveku, kojeg je zlo vreme gurnulo u podrum istorije, obrađena je jednodimenzionalno, bez kritičkog poniranja i smelosti, sentimentalno i, na trenutke, veoma patetično. Pored samog Gavrovića, i svi drugi likovi su nedužne žrtve istorije, pa čak i preduzimljiva komšinica, koja zapečaćuje apsurdnost junakove sudbine tako što od njega pravi atrakciju za strane turiste željne bizarnih uzbuđenja. Tugaljivost i jednodimenzionalnost proističu i iz te početne zamisli, ali i iz dramaturške razrade koja, zapravo, ne postoji. Osim Gavrovićevog pristanka na ponižavajući predlog komšinice zarad opravke unukovog bicikla (!), u komadu nema radnje, a i likovi se grade u „ničim izazvanim“ samoeksplikacijama – svako izdeklamuje svoju muku. Pri tome ovo nije osvešćeni koncept razgradnje dramske forme u skladu sa savremenim poetičkim tendencijama. U govoru likova ima, doduše, poetične, lepe i duhovite jezičke invencije, ali te čisto književne vrednosti ostaju i glavni, za scenu nedovoljni kvalitet teksta. Pošto je reditelj Rahim Burhan, gost iz Nemačke (poreklom iz Makedonije), okupio iskusne glumce Ateljea 212, oni su sami bili u stanju da u najvećoj meri pokriju, vešto koristeći i komičarske trikove, dramaturške, ali i rediteljske propuste, kao što je, na primer, prisustvo na sceni kad nemaš ni dijalog ni bilo koju drugu radnju. Tako su nastali likovi odlučne, grube, ali i tople, na muku sviknute zastavnikove žene (Svetlana Bojković), samo naizgled samouverene i jake komšinice-biznismenke (Gorica Popović), sumanutog, dobrog, svojoj viziji sveta autistično privrženog pukovnika u penziji (Nenad Ćirić), rezigniranog ali ne i preterano ozlojeđenog zastavnikovog sina-gubitnika (Saša Torlaković). Gavrović je bio još jedan u nizu plemenitih, slabih, životom pregaženih likova iz glumačke kolekcije Petra Kralja. Precizno lociranje likova u niži srednji sloj našeg društva sprovodili su i realistički kostimi Dragice Laušević. U postavci prostora, reditelj i scenografkinja Marija Jevtić nisu imali mnogo posla jer ga je pisac iscrpno i inventivno projektovao u didaskalijama, sve s raznim pokućstvom odloženim na stepeništu koje vodi u podrum zastavnikove zgrade, odnosno samog pozorišta. Ono što, međutim, reditelj i, ovog puta, glumci nisu iskoristili jeste začudnost, apsurdnost i zaumnost teksta, jer su izabrali, kao što je nagovešteno, drugačiji pristup: spoj komičke stilizacije i dramskog zgušnjavanja. Da li bi naglašeniji apsurd u igri više unapredio tekst od izvođačkog stila koji su glumci, nesumnjivo umešno sprovodili, da li bi se time suspregao efekat konvencionalnosti i patetike, to je hipotetičko pitanje na koje nemamo odgovor. Izvesno je, međutim, da patetiku nije gušila – naprotiv, značajno joj je doprinela – i preterano elegična muzika Vlatka Stefanovskog.