Zemlja posle čoveka

Pažnja! Građanima Pripjata! Gradsko veće vas obaveštava da se usled havarije u černobiljskoj nuklearnoj elektrani radioaktivnost pogoršava. Partija, njeni funkcioneri i armija preduzimaju potrebne korake u borbi protiv nje. Ipak, kako bi se sačuvali bezbednost i zdravlje ljudi, moramo privremeno da evakuišemo stanovnike najbližih gradova Kijevske oblasti. Shodno tome, počevši od 14 časova 27. aprila 1986. godine, svaki stambeni blok imaće na raspolaganju autobus… Savetujemo vam da za svaki slučaj ponesete isprave, najvažniju imovinu i određenu količinu hrane… Molimo vas za red i mir tokom ove kratkotrajne evakuacije.“(Obaveštenje o evakuaciji Pripjata, 27. april 1986. godine) Gradovi Pripjat i Černobilj i okolna sela, nekada najseverniji rejoni kijevske i žitomirske oblasti, danas čine ukrajinsku Zabranjenu zonu. Oblast prečnika 30 kilometara proglašena je nepogodnom za život i zatvorena svakom namerniku bez dozvole. Stanovanje, kao i bilo kakva privatna ili poslovna delatnost u zoni zakonom su zabranjeni i kažnjivi. Izuzetak su, makar zvanično, samo radovi na uklanjanju elektrane – čiji se kraj očekuje 2065. godine – i naučna istraživanja nuklearne bezbednosti. Tri hiljade radnika potrebnih za ove poslove ne živi u kontaminiranoj oblasti. Rade u četvorodnevnim ili petnaestodnevnim smenama i njihova izloženost radijaciji redovno biva proveravana. Svojim domom, međutim, zabranjenu zonu i dalje smatra oko četiristo ljudi, mahom starijih. Nakon brojnih neuspešnih pokušaja da ih raseli, ukrajinska vlada se pomirila sa njihovim prisustvom. Polovina njih živi u Černobilju, ostali u selima, i tvrde da im radijacija ne smeta ili za nju ne haju. U Pripjatu, najvećem gradu zone i najbližem katastrofi, ipak ne živi niko. Reporter Rojtersa Olžas Aujezov nedavno je posetio „Zemlju duhova“, kako je zovu poznavaoci. „Nekoliko sela i čitava borova šuma u zoni srušeni su i prekriveni zemljom ubrzo nakon katastrofe. Druge male naseobine i njihovi kućerci od crvene i bele cigle sada su pokriveni drvećem i grmljem i jedva vidljivi. Pripjat je napušten i retke posetioce dočekuje zlokobnom tišinom.“ Na dan černobiljske katastrofe ukrajinski grad Pripjat imao je 50.000 stanovnika. Bio je uzorni „atomski grad“ Sovjetskog Saveza. Namenski građen za radnike černobiljske elektrane, imao je 15 osnovnih i šest srednjih škola, bolnicu i tri klinike, 25 prodavnica i tržnih centara, Dom kulture i bioskop, tri bazena i dva stadiona, zabavni park i 35 igrališta. Očekivalo se da će u najbližoj budućnosti imati 80.000 žitelja. „Robna kuća u centru urušena je i krcata razbijenim nameštajem – ostacima višegodišnje pljačke koju vlada nije mogla da spreči i koja je raširila opasne materije širom zemlje. U dečjem zabavnom parku rđa i propada panoramski točak koji je trebalo da bude pokrenut nekoliko dana nakon katastrofe“, zapisao je Aujezov. Izveštač londonskog „Indipendenta“ Šon Voker pre dvadesetak dana je obišao zonu u okviru zvanične posete organizovane povodom dvadesetpetogodišnjice nesreće. „Sela miruju napuštena, putevi su oivičeni propadajućim kućama u zmijskom zagrljaju divljih grana stabala koja nekontrolisano rastu, a trava oko njih viša je od metra. U zabranjenoj zoni nema budućnosti. Igor Gramotkin, upravnik černobiljske nuklearne elektrane, kaže nam da će povrće bezbedno za ishranu ovde moći da se gaji tek za 20.000 godina. Od nuklearne elektrane samo nekoliko kilometara udaljeni grad Pripjat možda je još jeziviji prizor od uništenog reaktora. Već sada morbidno radoznali turisti mogu da dođu u jednodnevni obilazak i ukrajinska vlada je najavila da bi neke delove zabranjene zone mogla da otvori ozbiljnijem turizmu. Duž kičme grada, očekivano nazvane Lenjinovom avenijom, propadaju napušteni visoki stambeni blokovi Hruščovljeve ere. Neke zgrade ukrašene su podsticajnim sovjetskim sloganima. „Slava radnicima!“, poručuje jedan od njih, ili je barem to poručivao pre nego što je nekoliko slova otpalo. U zgradama nema ničega. Sve što je imalo ikakvu vrednost odavno su pokrali lopovi koji su upadali u zonu uprkos opasnosti od radijacije i vojnim kontrolama. Odjeci života koji je nekada ovde cvetao ipak su svuda. Evakuacija je bila tako iznenadna – i ljudi toliko sigurni da će se vratiti – da je Pripjat postao sovjetski Pompeji. Sveske ispunjene neveštim slovima pokrivaju podove učionica, a ugljenisana računaljka leži među srčom u onome što je pre 25 godina bila piljarnica“. O „odjecima života“ zabranjene zone možda najživopisnije svedoči Poljak po imenu Arkadijuš Podnjesinski. Ovaj fotograf i filmski režiser od 2008. godine zonu obilazi najmanje jednom godišnje kako bi pratio njene promene. Već je put za Pripjat, pisao je Podnjesinski nakon prvog obilaska, prizor koji nijedan posetilac ne može da zaboravi. „Vozeći se prolazimo pored takozvane Crvene šume, mesta gde se niko ne usuđuje da kroči. Nakon eksplozije, najveći oblak radioaktivne prašine prošao je upravo tuda. Sva stabla su u trenu pocrvenela i ostala takva. Kasnije su zakopana i povrh njih sada raste nova zelena šuma. Radijacija se, međutim, ne da zakopati. NJen nivo ovo mesto i dalje čini jednim od najtoksičnijih na Zemlji. Ne stajemo, ali naš Gajgerov brojač zavija kao lud. Kasnije se zaustavljamo pored reke, gde vidimo napuštene, napola potonule i rđom izjedene avetinjske brodove. Toliko su ozračeni da ih je nemoguće koristiti.“ Nekada progresivni industrijski grad, Pripjat se danas vraća u doba pre čoveka. „Danas priroda lagano ali sigurno osvaja ono što joj je nekada oduzeto, postepeno ulazeći u svaki kutak grada. Stabla postaju viša od zgrada, prekrivajući puteve, rastući čak i u sobama. Ubrzo stižemo na glavni trg. Na jednoj se strani nalaze prodavnica, hotel, Dom kulture, a iza njih su zabavni park i stambene zgrade. Prvo što primećujemo jeziva su praznina i tišina prekidana samo šapatom drveća. Hiljade prozora otvoreni su svuda unaokolo, ali iza njih nema nikog.“ U školama već četvrt veka nema dečje graje. „Svuda po školi vidimo simbole sovjetske dominacije: crvene zastave, transparente, petokrake, Lenjinove portrete. Očigledne su pripreme za Dan rada, koji se bližio. U školskoj biblioteci hiljade su rasutih knjiga. Po priručnicima i dnevnicima zaključujemo da je sledeća prostorija zbornica. Gledamo imena i ocene učenika koji su morali prevremeno da odu iz ove škole. Napuštajući zgradu prolazimo i kroz salu za fizičko. Pažnju nam privlače razbacane košarkaške lopte i podijum na kome su nekada stajali mali pobednici.“ Gotovo sve što je imalo robnu vrednost i moglo se odneti – odneseno je. „Više od 20 godina pljačkaši rade svoje i većina ukradenih predmeta brzo se pojavi u komisionima i na pijacama obližnjeg Kijeva. U nekim prostorijama bolnice sa svih zidova su skinute keramičke pločice. Na bini velike koncertne dvorane u muzičkoj školi i dalje je klavir. Prašnjav je i oštećen, ali radi. Pitamo se zašto ga niko još nije ukrao. Na spratu iznad je još jedan klavir, prevrnut. Možda je neko pokušao da ga podigne?“ Sledeće, 2009. godine, Podnjesinski je sa grupom saradnika posetio i druge pustoši zabranjene zone. „Odmah pored rashladnog postrojenja elektrane nalazi se laboratorija. Pre katastrofe tamo su izvođeni radiobiološki eksperimenti na životinjama. Skačemo na povik jednog od nas: ,Divlje svinje!’. Srećom, uplašile su se više nego mi i pobegle. Već smo upozoreni da ne šetamo mnogo sami – nedavno su u gradu viđene ne samo divlje svinje, već i vukovi.“ Evakuacija opasne oblasti bila je tako brza da ni armija nije imala vremena da demontira svoje tajne. „Radarska stanica DUGA-3, ili Moskovsko oko, tajna je struktura skrivena usred šume. Ne možete je naći ni na jednoj mapi i služila je ranom otkrivanju nuklearnih balističkih raketa koje su tokom Hladnog rata mogle da dolete iz SAD. Čuvalo ju je skoro hiljadu ljudi i nije joj se moglo prići na manje od pet kilometara. Radijacija černobiljske eksplozije uništila je najveći deo njene elektronike. Uprkos tome, stanicu još čuva vojska. Tišinu prekida samo škripa metala.“ Prošle godine Podnjesinskog i njegov tim iznenadila je brzina kojom ljudske tvorevine u zoni propadaju. „Kompanije koje zakonito posluju u zoni seku napuštene šlepove u Černobilju i prodaju ih u staro gvožđe. Dok smo posmatrali njihov rad, jedan nam je radnik ponudio identifikacionu tablu nekog plovila. Isprva za malu sumu, potom čak i besplatno, samo da bude sačuvana. Nažalost, stroga zabrana da se bilo šta iznese iz zone sprovodi se nemilosrdno. Knjige, novine, isprave takođe nestaju. Krovovi koji se urušavaju propuštaju vodu. Svake godine tokom kišne sezone ona dopre i do najnižih spratova, pretvarajući sve preostale dokumente u mokru, sivu kašu...“ Černobiljska havarija za ljude je samo katastrofa, ali je za prirodu, svidelo se to nama ili ne, bila i dobitak. Svaka vrsta života na radijaciju različito reaguje, pa je zabranjena zona nuklearne elektrane postala prava oaza divljim životinjima. Budući da je čovek napustio ove prostore pre 25 godina, tada prisutne životinjske vrste namnožile su se, a neke vekovima neviđene vratile. Zabranjenom zonom ponovo šetaju risovi, divlje svinje, vukovi, mrki medvedi, pa čak i retki divlji konji Prževalskog. Ptice se gnezde čak i unutar napuklih betonskih zidova sarkofaga koji pokriva uništeni reaktor. „Morbidno radoznali turisti“, kako ih je nazvao reporter „Indipendenta“, samo četvrt veka nakon havarije već mogu da vide kako bi planeta izgledala bez njih. Orden Draganu Jovanoviću Vladimir Litvin, predsednik ukrajinskog parlamenta, uručio je u utorak Draganu Jovanoviću, uredniku nin-a, orden „Velike Rade Ukrajine“ kao zahvalnost što je 2.000 mališana iz Černobilja svojevremeno doveo u Srbiju na oporavak. Fukušima, zabranjena zona: Strah od radioaktivne kremacije Japan već četiri nedelje takođe ima Zabranjenu zonu. Zvanična zona evakuacije oko oštećene nuklearne elektrane Fukušima, jedne od petnaest najvećih nuklearki planete, prečnika je 20 kilometara i iz nje je privremeno iseljeno više od 170.000 ljudi, ali su hiljade u njoj ostale. Unutar zone trenutno se na otvorenom nalazi i gotovo hiljadu tela žrtava zemljotresa i cunamija koja niko ne sme da ukloni, prenela je pre nekoliko dana novinska agencija Kjodo. Vlasti su razmišljale da poginule dekontaminiraju, ali je nadvladala bojazan da bi to otežalo njihovo identifikovanje. Bez dekontaminacije, međutim, tela ne mogu da se kremiraju, jer bi dim njihove kremacije bio radioaktivan, a ne mogu se ni sahraniti, jer bi mogla da kontaminiraju zemlju. Lokalne televizijske ekipe u više navrata su se odvažile da uđu u rizičnu oblast. Četiri dana nakon evakuacije jedna od njih posetila je Minamisomu, grad udaljen 19 kilometara od oštećene nuklearne elektrane. U gradskoj bolnici novinara su dočekala zaključana vrata. Lekari koji su odbili evakuaciju detaljno proveravaju ozračenost svakog ko namerava da uđe u bolnicu i propuštaju ga tek kada se uvere da nije kontaminiran. Doktor Jukio Kanazava kaže da je svestan da nije trebalo da ostane, ali ostanak smatra svojom dužnošću. Zaista mrzi nuklearnu elektranu, dodaje. Na snimcima koje su japanski novinari dostavili Bi-Bi-Siju mogu se videti dojučerašnji građani, današnji beskućnici. Cunami je teško pogodio Minamisomu, a gradske vlasti televizijskoj ekipi su rekle da namirnice nestaju i da sebe smatraju “napuštenima”, pošto pomoć ne stiže. “Za eksploziju reaktora čuli smo na televiziji. Vlada nam ne govori ništa. Izolovani smo. Ostavljaju nas da umremo”, tvrdio je gradonačelnik Katsunobu Sakurai. Prošle sedmice u zonu opasnosti se uputila još jedna ekipa japanskih novinara. Ulice na njihovim snimcima isprva izgledaju prazno i njima lutaju izgladneli psi. Nakon kraće vožnje ipak nailaze na ljude koji su odbili da se evakuišu. Uzgajivač pirinča gorko ironičnog prezimena Fukušima pokazuje im susedovu farmu i napuštene krave. “Nije ostalo mnogo robe, niti otvorenih radnji. Srećom, ostalo je mnogo zemljoradnika, pa imamo povrća”, rekao je Fukušima nekoliko dana nakon što je ustanovljeno da je čak i deo povrća odgajen van evakuisane oblasti stotinama puta radioaktivniji nego što bi smeo da bude. Van granica zone rizika počinje zona straha. Desetinama kilometara od zvanične Zabranjene zone građani se boje da vlasti ne govore istinu i da su takođe u životnoj opasnosti. Britanska ambasada savetovala je svojim građanima da se od nuklearne elektrane Fukušima za svaki slučaj udalje barem 80 kilometara. Grad Fukušima je od svoje imenjakinje udaljen 60 kilometara i nedavno ga je obišao novinar londonskog “Dejli mejla” Ričard DŽons. U Fukušimu je stigao baš na dan kada je konzulat savetovao Britancima da se i iz nje evakuišu. “Noseći zaštitno odelo i masku prolazim gradom koji živi u strahu. LJudi izlaze samo kad moraju. Ispred tržnog centra Makago, uredan i tih red ljudi u potrazi za bilo čime što bi mogli da kupe proteže se stotinu metara. Rafovi u dragstoru potpuno su goli. Ostao je samo sladoled i nekoliko konzervi piva. LJudi iz Zabranjene zone dolaze u izbegličke centre grada poput sportske dvorane Azuma. NJen sportski parket je sada prekriven ćebadima i tepisima i dom je brojnim žrtvama katastrofe. Šinkenobu Matsumoto, star 77 godina, i njegova supruga Horo morali su da napuste svoju farmu u blizini reaktora na kojoj su proveli ceo život.” Matsumoto je izveštaču „Dejli mejla” rekao da se ponovo oseća kao u Drugom svetskom ratu. “Nema hrane, nema grejanja i vlada je izgubila kontrolu. Naterali su nas da odemo i sada niko ne hrani naše životinje. Na smrt će izgladneti.” Šinkenobu Matsumoto nije jedini Japanac koga progone uspomene na Drugi svetski rat. LJudima evakuisanima iz Zabranjene zone u skloništima i bolnicima zvaničnici traže uverenja da nisu ozračeni pre nego što im pomognu. Londonski Telegraf piše da je bolničko osoblje u Fukušimi nedavno odbilo da pruži pomoć osmogodišnjoj devojčici iz Minamisome preplašeno njenim osipom. Iako se kasnije ispostavilo da njena bolest nije imala nikakve veze sa radijacijom, nesrećnoj devojčici ponovila se sudbina “hibakuša”, preživelih žrtava Hirošime i Nagasakija koje su decenijama trpele od straha svojih sugrađana. KATASTROFA SE OTELA KONTROLI Čak i oni eksperti, domaći i strani, koji su do prošle nedelje minimizirali katastrofu iz Japana, sada panično upozoravaju da je nuklearna tragedija u Fukušimi ravna onoj od pre dvadeset i pet godina, u Černobilju. Tehničari koji, već, dvadeset dana, rizikujući živote, rade na popravci nuklearnih postrojenja u Fukušimi, „imaju osećaj da se vrte u začaranom krugu“. S jedne strane, neophodno je da ohlade reaktore i upotrebljeno gorivo koje je uskladišteno u cisternama, ali, s druge strane, to što se sve više vode koristi za hlađenje oštećenog reaktora to se sve više u vazduhu radioaktivnost povećava. I ne samo u vazduhu. Kompanija Tepko, koja rukovodi nuklearnim postrojenjima u Fukušimi, „počela je u ponedeljak da izbacuje u more i 11.500 tona radioaktivne vode koja se akumulirala u toj centrali“. Tokom narednih nedelja iz Fukušime će u more, „svakog dana biti izbacivano po 30 tona radioaktivne vode“! Tokom vikenda utvrđeno je da ispod reaktora „postoji rupa prečnika 20 centimetara“, a ne kaže se kolika je rupa na kacigi reaktora. Pokušaj da se ova rupa, prvo, zatvori betonom, a sada i polimerom (!?) nije uspeo, i radnici sada samo nastoje da utvrde kuda sve curi radioaktivna voda. U vodama Tihog okeana blizu Fukušime detektovana je 7,5 miliona puta veća koncentracija joda od one koja je dozvoljena. U ribama ulovljenim na potezu od Fukušime do Tokija, otkriven je radioaktivni jod i cezijum u količinama koje su veće od propisanih limita. Zato se portparol kompanije Tepko sa suzama u očima i skrhanim glasom, izvinjavao Japancima zbog zagađenja okoline. Ali, većina stanovnika Rusije nema poverenja u informacije o stanju u oštećenoj nuklearki, a koje daju japanske vlasti. Po jednoj anketi samo 19 odsto Rusa smatra objektivnim informacije japanskih vlasti i to su, uglavnom, manje obrazovani ispitanici. Većina od 69 odsto ispitanika smatra da japanske vlasti ne govore pravu istinu o Fukušimi. Najskeptičniji su visokoobrazovani ispitanici i žitelji velikih gradova, pre svega, Moskve i Petrograda. Većina od 61 odsto anketiranih, takođe, smatra da, u vreme ovakvih katastrofa, vlasti ne treba da umanjuju razmere nesreće, mada trećina ispitanih smatra da rukovodstvo zemlje ima pravo da utaji neke činjenice kako bi se izbegla panika. Jukija Amano, šef Međunarodne agencije za atomsku energiju sa sedištem u Beču, izjavio je da „japanska nuklearna kriza predstavlja veliki izazov i ima ogromne posledice po korišćenje nuklearne energije“. Angela Merkel, nemačka kancelarka, je na sajmu u Hanoveru najavila privremeno zatvaranje sedam od 17 nuklearnih elektrana u Nemačkoj. A u utorak je Vladimir Litvin, predsednik ukrajinskog parlamenta, na otvaranju izložbe „25 godina Černobilja“, izjavio da je černobiljska katastrofa „promenila genetski kod ukrajinskog naroda“ i da je za gradnju novog černobiljskog sarkofaga potrebno 800 miliona evra.