Vojnici, špijuni i diplomate

Americi, Francuskoj i Velikoj Britaniji nije bilo teško da krenu u vazdušne napade na Gadafija, ali pošto se pokazalo da ovi ne daju brze i očekivane rezultate (pad pukovnikovog režima), to se sada očajnički traže druga rešenja. Pošto Vašington nije spreman da trupama interveniše na terenu (bio bi to, posle Iraka i Avganistana, treći kopneni rat u nekoj muslimanskoj zemlji), a Francuzi „imaju prečeg posla“ zavodeći red u svojoj tradicionalnoj interesnoj sferi - Obali Slonovače, to se u zapadnim prestonicama intenzivno razmišlja o diplomatskom rešenju sve tragičnijeg stanja u Libiji. I dok Zapad i ustanici kao uslov svih uslova za bilo kakve pregovore postavljaju pitanje odlaska Gadafija sa vlasti, nudeći njemu i omrznutoj im porodici čak mogućnost azila u inostranstvu, dotle režim pokušava slanjem emisara da ubedi manje ili više prijateljske zemlje, da je Gadafi spreman da ode sa vlasti, ali dostojanstveno i da će njegovi naslednici (sinovi) započeti reforme. S druge strane, NATO razmišlja, pošto se članice nikako ne mogu dogovoriti o slanju kopnenih trupa kao jedinom efikasnom načinu zbacivanja režima, o barem direktnoj vojnoj i logističkoj pomoći pobunjenicima. I tu bi se opet moglo stvoriti jedno od onih čudnih savezništava mrskih neprijatelja – kakva su moguća u svetskoj politici. Već se priča da Iran podržava ustanike u Bengaziju i čak ih vojno pomaže te sad samo fali da, kako pišu neke zapadne novine, agenti CIA zajedno „na terenu“ rade sa agentima iranskih službi na zajedničkom cilju – obaranju Gadafija. Kako su pomalo posustali napadi NATO-avijacije na vladine položaje (otkako su SAD povukle svoje borbene avione), tako su Gadafijeve trupe krenule u vraćanje kontrole nad gradovima koje su držali ustanici. Taj stalni prelazak jedne varoši iz ruke u ruku pokazuje da ni jedna strana trenutno nije u stanju da ostvari presudnu pobedu i zaustavi konflikt. Oni, zbog kojih su UN donele Rezoluciju o zabrani leta, tj. civili u ime čije navodne zaštite su avioni i ratni brodovi koalicije izbacili tone bombi i raketa i potrošili više stotina miliona dolara, i dalje sede u podrumima, bez struje i vode i ne znaju kuda će. Prilično dezorganizovani pobunjenici sve glasnije vape za vojnom pomoći sa strane. NJima ne trebaju samo oružje i municija, već pre svega profesionalna obuka i rukovođenje, jer su pukovnikove trupe tu u velikoj prednosti. Stoga zapadni saveznici sve intenzivnije razmišljaju kako da naoružaju ustanike, o kojima i dan-danas tako malo znaju, pa zato i zaziru od njihovih ideološko-verskih motiva. Stoga je CIA rešila da na teren pošalje svoje eksperte, kako bi se iz prve ruke videlo s kim se ima posla. Neki kažu da će biti iznenađeni svojim nalazima. Ali ne protive se samo Rusija i Kina naoružavanju pobunjenika, smatrajući to grubim kršenjem UN-rezolucije 1973 i otvorenim mešanjem u jedan građanski rat, već ni u okviru NATO ne postoji saglasnost o direktnom uplitanju u sukob. Amerika i njeni saveznici strepe da bi neko moderno oružje moglo da dospe u ruke grupa koje bi ga upotrebile ne samo protiv Gadafija, nego i protiv Zapada, kao što se desilo pre tri decenije, kada je Amerika avganistanske mudžahedine obilato snabdevala modernim raketama „stinger“ kako bi se borili protiv sovjetskih okupatora, a ovi ih kasnije davali raznoraznim terorističkim grupama. Problem je u samim ustanicima, koji nisu organizovana vojna sila i nemaju čvrst komandni lanac. Osim prebega iz regularne libijske vojske, većinu boraca na istoku zemlje čine antigadafijevski raspoloženi vojno neobučeni muškarci, kao i naoružani islamski ekstremisti, koji su se i ranije borili protiv režima i koriste sadašnji haos da se reorganizuju i dobiju na uticaju. Gadafi je svojevremeno hapsio i ubijao takve radikale, koji su imali direktnu vezu sa Al kaidom ili su bili njeni istomišljenici. Stoga ne čude Gafadijeve reči s početka ustanka da ga organizuje i vodi Al kaida, čiji je on zagriženi protivnik bio i zbog čega su ga stalno hvalili na Zapadu. Za sada NATO još ne podržava otvoreno ustanike, već – kako ga kritikuju zagovornici snažne akcije - samo debatira i pokazuje da nije spreman na akciju. To, po tvrdnjama nekih analitičara, otvara prostor da pobunjenici dobiju oružanu pomoć sa nekih drugih, neželjenih strana. Prema tvrdnjama nemačke obaveštajne službe BND, već sada je Iran postao važan finansijer anti-Gadafijevih snaga, i to onih fundamentalističko-ekstremnih. BND i druge zapadne službe strepe da bi iranski agenti mogli da osnaže radikalne šiitske grupe. Teheran već godinama pokušava da proširi svoj uticaj na muslimanske zemlje i partije Afrike, te se sadašnje regionalne krize tumače kao idealne za ostvarenje te ambicije, jer obaveštajni izvori govore o znatnom iranskom finansiranju i naoružavanju raznih režima i pobunjenika, i to onih koji nisu po volji Zapada. Tako su se proteklih dana po nekim arapskim medijima proširile vesti o navodnim iranskim vojnim bazama u Libiji, o čijem se formiranju još 2006. dogovorio Gadafi sa iranskom Revolucionarnom gardom. Te baze, u južnom graničnom pojasu sa Čadom i Nigerom su, kako se tvrdi, bili centri za snabdevanje oružjem i za logističku podršku nekih gerilskih i terorističkih pokreta po Africi. Istovremeno se sve češće tvrdi da je već počelo doturanje oružja pobunjenicima na istoku zemlje, i to iz Egipta i uz puno znanje Amerike. Tajno prebacivanje modernog naoružanja, među kojima su navodno i višecevni raketni lanseri, trebalo je da ostane tajna, jer je Kairo zvanično zauzeo neutralan stav prema događajima u Libiji. Kompromitovanje oko ilegalnog posla bi moglo da ima veoma negativne posledice po postmubarakovske pokušaje izgradnje demokratije u Egiptu. Istovremeno su američki i egipatski vojni eksperti u graničnom području počeli sa intenzivnom vojnom obukom ustanika. Da se Gadafijev režim polako, ali postojano, urušava iznutra, pokazalo je prošlonedeljno bekstvo njegovog bliskog saradnika i ministra inostranih poslova Muse Kuse u Veliku Britaniju. Ta izdaja bivšeg šefa obaveštajne službe mora da je teško pogodila izolovanog pukovnika. Sada navodno postoji i sukob unutar poslednjeg kruga odbrane, njegovih sedam sinova i kćerke. Saif al Islam i Said, koji su navodno prozapadno orijentisani, nude ustanicima i svetu miran odlazak tate s vlasti i neku vrstu prelazne vlade. Za ovu dvojicu multimilionera i bonvivana se odavno govorkalo da su bezuspešno pokušavali da ubede oca u nužnost određenih, makar skromnih socio-političkih promena u zemlji, i delimičnu distribuciju nebrojenih petrodolarskih milijardi osiromašenom narodu. U tim svojim plemenitim naporima su bili sprečavani od „stare garde“ – Gadafijevih prvoboraca, koji drže sve konce u zemlji od puča 1969. godine. Neki od njih su već napustili brod koji tone, nadajući se da ih novi gospodari neće kažnjavati za prošla nedela, da će moći sačuvati oteta bogatstva i da će možda i napredovati. Zbunjujuće brojke Broj žrtava prvih nešto više od šest nedelje građanskog rata je izuzetno teško utvrditi. Do kraja prošle nedelje Ujedinjene nacije su broj ubijenih procenile na hiljadu, Svetska zdravstvena organizacija navodi brojku od 2.000, dok Međunarodni krivični sud iznosi zastrašujuću cifru od 10.000. Broj ranjenih je takođe nepoznat, ali svakako iznosi da ih je najmanje nekoliko hiljada. Samo u borbama vladinih i pobunjeničkih snaga oko grada Misrate poginulo je proteklih dana između 600 i 1.000 civila, a ima više od hiljadu povređenih. Iz Libije je od početka nereda pobeglo preko 400.000 ljudi, većim delom stranaca zaposlenih u toj zemlji. Više desetina hiljada ljudi je napustilo svoje domove u borbenim područjima i njihovo stanje u internom izbeglištvu je izuzetno teško.