Vreme patološke ostrašćenosti

Ukoliko izuzmemo jednu sitnicu - da su nekadašnji „nedržavni“ pisci postali „državni“ - književne kuhinje nisu se baš mnogo menjale u poslednje dve decenije. I dalje je to zamešateljsto bez principa i sa klanovskim interesima. I, naravno, politikom. Jer, kako kažu upućeni, pisci su oduvek rado pristajali da budu njena klijentela. Dok su se nekadašnji simbolisti ili nadrealisti, recimo, okupljali oko poetičkog interesa, današnje književne grupe imaju malo drugačiju strategiju: „Sve su to sitničarska dogovaranja i činjenja ustupaka, truli kompromisi...“, kaže u razgovoru za NIN dr Mihajlo Pantić, pisac, kritičar i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. „Stanje u književnosti je mali, bedni refleks onoga što se dešava u društvu. Očita je partokratija književnosti. Svaka partija želi da privuče pisca, umetnika uopšte, jer nemaju vizuelni identitet. Političari su kiborzi od kojih vam se povraća. A i pisci očigledno nešto dobijaju zauzvrat: kraći put do budžetskih pozicija, sajmova...“. On socijalnu konfuziju u književnosti ilustruje činjenicom da postoji Udruženje književnika Srbije, pa Srpsko književno društvo, Udruženje pisaca Vojvodine, PEN centar, Udruženje pisaca amatera... Unutar te raslojenosti vlada nova raslojenost - svako društvo ima nekoliko struja, svako vuče na svoju stranu. Ali, Pantić pri tom poriče postojanje bilo kakvih lobija: „Živimo u vremenu patološke ostrašćenosti. LJudi su međusobno posvađani, pozicionirani tako da je uvek za nešto kriva druga strana. Umesto tržišta imamo malu baru punu krokodila, gde se svako bori za navodni uticaj koji objektivno ne postoji. Književnost nije više socijalno važna, ni politički, ni ideološki, ni kritički... Pa šta će vam onda tu lobiji? Da se okupi grupa prijatelja da maštaju kako će biti slavni... Jasno je svima da vladaju konfuzija i preraspodela vrednosti, da ne stoji više Ivo Andrić na vrhu. Ali da li je taj vrh upražnjen ili prenatrpan, zavisi iz kog ugla se gleda. Imamo jednog „oca nacije“ - Dobricu Ćosića, za kojim sledi Matija Bećković, a sa druge strane Vidu Ognjenović, predsednicu Srpskog PEN centra, potpredsednicu Demokratske stranke i ambasadorku. A tik uz nju je i sam Pantić, potpredsednik „penovaca“. Mnogi tvrde da su baš „penovci“ glavna lobistička struja u književnosti kojoj, osim PEN centra, pripadaju i Srpsko književno društvo, Ministarstvo kulture, pa i Demokratska stranka... „To su ljudi šarenolikih ideoloških profila, prodemokratski orijentisani, a zapravo tajkuni u književnosti koji vode računa o svojim privatnim izdavačkim i ličnim interesima“, ističe Saša Ćirić, jedan od članova kulturno-propagandnog kompleta Beton i dodatka za kulturu dnevnog lista Danas. Oko Betona je grupa mladih pisaca i kritičara koji oštro napadaju književnu scenu u Srbiji. „Kao jedan od dva najveća književna klana, `penovci` u rukama drže sajmove, promocije pisaca i putovanja po svetu, određuju ko će i kako predstavljati srpsku književnost, ko će dobiti nacionalnu penziju“, tvrdi naš sagovornik iz Betona. Poznato je da je najpre predsednik Komisije za dodelu nacionalnih penzija bio Mihajlo Pantić, ali se kasnije povukao i prepustio mesto Gojku Božoviću. Božović je zanimljiv jer mu pripisuju direktnu podršku Vide Ognjenović. Sedište njegove izdavačke kuće je u PEN centru, koji je s jedne strane navodno krovna organizacija u književnosti, a sa druge „grli“ jednog izdavača. To je trn u oku većini, kao i činjenica da je Božović dve godine pravio kataloge nastupa Srbije u Lajpcigu, odlučivao koji će pisci biti u njima. Vrlo moćno mesto. Kružile su i glasine pred sajam u Lajpcigu 2010. godine da Pantić i Božović određuju ko će sve predstavljati Srbiju. Odbacuje to kao notornu neistinu Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće Klio i donedavno savetnik ministra za kulturu, pa prema tome i sam blizak „penovcima“. „Polupijani i pijani po kafanama izmišljaju i lansiraju razne priče“, odmahuje on rukom. A i sam Pantić ističe da ne samo da nije delegirao srpske pisce za Lajpcig, već u Ministarstvo kulture nije ušao poslednje dve godine. Za sebe kaže da je „potpuno nesvrstan, usamljen jahač“. Zvalo ga je do sada nekoliko stranaka da im se pridruži, ali tvrdi da ih je odbio. Podržao je u prošlom mandatu Borisa Tadića „ne kao pripadnik nekog klana, već kao slobodnomisleći građanin“. Bio je u svim mogućim žirijima jer je nepotkupljiv, smatra on, a član Komisije za dodelu nacionalnih penzija jer „toga niko nije hteo da se prihvati“. „Ne znam zašto mi pripisuju određenu moć, kada je jedina moć za koju znam moć kritičkog rasuđivanja, što sam naučio od gospodina Kanta. Ja sam „penovac“, a PEN nije klan. To je jedan od uticajnijih centara po rezultatima“, ubeđuje nas Pantić. „Svi se jadni grčimo da postanemo reprezentativna asocijacija da bismo imali od čega da plaćamo struju, kiriju i telefon. Ove godine organizujemo svetski kongres PEN centara i festival književnosti. Doći će u Srbiju 250 pisaca, nekoliko nobelovaca...“ Hamović, međutim, tvrdi da „podela na državne i nedržavne pisce ozbiljno ne postoji“. „Sećam se da mi je kao mladom izdavaču uvek bilo čudno kada pisci neprekidno govore o Udbi i kako ih stalno prate. Svi su imali potrebu da budu pisci od važnosti, oni na koje se motri jer nešto važno rade. To je plod vaspitanja druge polovine 20. veka. Stalno vodimo neplodne borbe protiv sopstvene vlasti. Imamo iskrivljenu viziju kritičnosti i barsku atmosferu u oba smisla reči - šank i bara. Prosečnost, glupost, netalentovanost se širi tako što stvaramo mit o sebi. Umišljamo da smo posebno važni i da sve što stavimo nije prihvatljivo u javnosti samo zato što nas proganjaju, ne razumeju, jer postoje kuhinje, lobiji... Ne postoje lobiji, to je nakaradno tumačenje prijateljske povezanosti koja ne zavređuje veliku pažnju“, tvrdi Hamović u razgovoru za NIN. Stara garda pisaca, koju pominje Hamović, zapala je u „nasleđe“ Demokratskoj stranci Srbije. Dovoljno je baciti pogled na listu podrške Koštunici. U desnom lobiju su sve sami „naši književni svetionici“: Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Radovan Beli Marković, Siniša Kovačević, Drago slav Mihailović, Milovan Danojlić, Gojko Đogo, Brana Crnčević, Slobodan Rakitić, Milovan Vitezović... „Tu naravno figurira `otac nacije` kao sam za sebe, ali i kao dobro povezan sa Službenim glasnikom koji ima mnogo novca, sa Zavodom za udžbenike, SKZ i uglednim akademicima. Oni imaju drugačiji profil od `tajkuna`, ne zauzimaju glavna mesta kod političara, ali se niko ne konfrontira direktno sa njima i dosta su uticajni. Politika Demokratske stranke Srbije `Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane` primenjuje se i ovde“, kaže Ćirić. NJih sledi i grupa mlađih pisaca P70 („Proza na putu“). Zanimljiv je njihov proglas u kome se zalažu za čistu književnost protiv uticaja stranih donacija i politike. Oni pokušavaju da se predstave kao „čisti književnici“, ali ih etiketa „nacionalističke“ ekipe neprestano prati. Najistaknutiji član grupe je Vladimir Kecmanović, kolumnista dva jaka dnevna lista: Večernjih novosti i Politike, a od pre godinu dana i zaposlen u Službenom glasniku. „Tu su i Slobodan Vladušić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, eksplicitni desničar koji je objavio jednu knjigu i odmah dobio Vitalovu nagradu, a bio je član NIN-ovog žirija, zatim Nikola Malović iz Herceg Novog. Veoma je uticajan i Dejan Stojiljković koji je objavio Konstantinovo raskršće u `Laguni`. Ekipa `nacionalista` želi svoj podmladak“, tvrde sagovornici NIN-a. „Zato pružaju podršku mladim književnicima bliskih pogleda, omogućavaju im da budu prisutni u medijima, da objavljuju knjige, dobijaju nagrade. Pa kada, recimo, Dobrica Ćosić promoviše svoj roman Bajka, a o njemu govore Vladimir Kecmanović i Marko Krstić, u pozadini se šuška: `Zar nije čudno da otac nacije bude sa nekim anonimusima?`“ Takođe se priča da je za promociju grupe posebno zaslužan dr Aleksandar Jerkov, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, kome je nekada pripisivana titula „direktora srpske književnosti“ i podrška Mire Marković. On sam se nikada ne izjašnjava o klanovskoj pripadnosti. Unutar same „nacionalističke“ grupe egzistiraju i dve podstruje: bosanska i moravska. „Bosanska struja je deo nacionalista, ali onih najčistijih iz Republike Srpske. Postoji teza da je profesor Jovan Delić i došao na beogradski Filološki fakultet preko Novice Petkovića koji je forsirao takav kadar, mada je jedno vreme radio u Nemačkoj kao slavista i pisao dosta o Kišu. Na Filološkom fakultetu uglavnom su oportunisti - Milo Lompar je dve godine bio direktor Politike za vreme DSS-a i Koštunice. Tu su još Toholj, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, Jovan Radulović, deo udruženja književnika Srbije koji nisu toliko poznati. Ali oni srbuju“, govori Ćirić. U delu naučnog rada Delić nije čist propagandista, jasno je svima, ali su njegove lične sklonosti takve. Bio je član Vitalovog žirija devedesetih zajedno sa Radovanom Vučkovićem i Novicom Petkovićem. Bio je to zanimljiv žiri, imali su dobre odluke, tvrde stručnjaci, ali im se u jednom trenutku i knjiga Radovana Karadžića „omakla“ u uži izbor. Moravska struja propagira moravske govore i, navodno, želi da im vrati dostojanstvo. Ipak, dva glavna lobija nisu strogo podeljena, a ponekad se i dodiruju. „Gojko Tešić pripada i jednom i drugom. Član je Demokratske stranke, urednik u Službenom glasniku i po idejama pripada nacionalističkom krugu, a sa druge strane je blizak vlasti i sistemima finansiranja“, daje primer Ćirić, koji je kao jedan od predvodnika Betona deo treće lobističke struje na srpskoj književnoj sceni. Beton ima odlične veze van Srbije, naročito sa Hrvatskom. Nedavno su objavili antologije u saradnji sa alternativnim albanskim piscima sa Kosova. Trude se da obnove veze u regionu: „Mnogo nas manje napadaju nego što sam ja očekivao. Ova sredina se odlučila na politiku ćutanja i ignorisanja“, sleže ramenima Ćirić. Da pripadnost klanovima nije obaveza i moranje potvrđuju Srđan Valjarević i David Albahari koji su priča za sebe, mada imaju dosta prijatelja iz jedne i iz druge grupe. Iako je mnoge stranke promenio, trenutnom nezavisnošću se može pohvaliti i Svetislav Basara, na primer. Političke nagrade Zanimljivo je da jedino nagrade nisu klanovski podeljene, mada se uglavnom vrte isti ljudi u žirijima. Slabi su pisci na njih, nagrade donose ime, osećaj priznatosti za života. Važne su one i izdavačima jer prodaju knjige. Nije baš najjasnije zašto onda ispada da se oko njih najviše tuku političari. „Politički uticaj pri dodeli nagrada uvek postoji. Imate sjajan primer uticaja na žiri NIN-ove nagrade pre nekoliko godina, kada je pobedila nečitljiva knjiga zbog poruke da se mi brinemo o nekome o kome treba da se brinemo. Namerno ne pominjem ime jer nije čovek odgovoran, već onaj ko je to podešavao“ kaže Zoran Hamović. Područje lobiranja Nije bilo nimalo lako proizvesti serijal Novac i politika u kulturi, osmišljen kao razotkrivanje potencijalnih zakulisnih radnji lobista na domaćoj kulturnoj sceni, što je česta tema u gotovo svim umetničkim sektorima. Da li je zaista (na primer) gospodin XY blizak vlasti zaposlio svoju ZY suprugu, inače lekara opšte prakse po vokaciji (takođe na primer) na mesto direktora i te kako važne pozorišne institucije u glavnom gradu (isto takođe na primer), dominantno je pitanje o kome se često priča u kuloarskim krugovima. Takvih primera je mnogo, a pokazatelja o beskrupuloznom trošenju para na diskutabilne umetničke projekte - još više! I naravno, kada se upustite u istraživanje tako osetljivog a sve šireg i šireg područja lobiranja, nailazite usput i na brojne druge probleme koji otvaraju nova pitanja u sve učestalijim podelama na domaćoj kulturnoj sceni. Međutim, osnovni problem sa kojim se ekipa NIN-a susretala gotovo na svakom koraku, tokom rada na temi, jesu sumnja i strah da se iznese istina o realnoj situaciji u kojoj kultura kod nas opstaje. Jedni su se ustručavali da potpišu svoje iskaze i saznanja, drugi su obećavali senzacije a potom se više nikada nisu oglasili, treći su ipak bili rešili da pišu i pored toga što „imaju porodicu koju moraju da prehrane“. Ipak, neke od reakcija na zadatu temu objavićemo u broju po završetku serijala Smatramo da je na naslovnoj stranici prošlog broja mogao da se nađe bilo ko sa tabele vodećih uticajnih ljudi sa domaće kulturne sceni, koju ćemo u idućem broju objaviti. NJihova uticajnost meri se kvalitetom njihovog rada, ali i po njihovoj pripadnosti određenoj i naravno dominantnoj političkoj grupaciji. Iza njih uglavnom stoji moćniji, kojima je kreiranje kulturne scene poput kolateralne štete spram važnijih društvenih i političkih interesa. I zato, koliko god komplikovano bilo proizvesti baš ovakvu temu, tu nećemo staviti tačku u našem daljem radu. Baš naprotiv! Poigravanje sa đavolom Na pitanje da li postoji klan Dejana Mijača, ovaj poznati reditelj je svojevremeno, na sebi svojstven ironični način, odgovorio potvrdno, objasnivši da taj klan čine svi vrhunski glumci, pisci, scenografi, kostimografi, kompozitori... Parafrazirajući ovu misao, u kontekstu teme, iako realno stanje neretko demantuje, želim da verujem kako kvalitetni umetnici, koji se teatarski prepoznaju, ne stavljaju utilitarističke porive ispred estetskih, tj. ne bave se kuhinjama. Ali upravo oni kojima su, zahvaljujući kvalitetu, skoro sva vrata otvorena, moraju da budu svesni sopstvene odgovornosti, jer ako se iz neumetničkih poriva poigraju s đavolom i proizvedu predstave čiji kvalitet, autorska lista ili poreklo producentskog novca smrde na zagorelu večeru, onda moraju da računaju na zakon akcije i reakcije, koji pak netalentovanima, sklonim da vrata nogama razvaljuju, nude alibi za sve ogoljeniji nepotizam, što bi nekako i moglo da se podnese kada ti kvaziumetnici ne bi imali ambiciju i društveno-umetničke verifikacije. E, to je, što bi rekao Hugo Klajn, smelo i ne bi smelo!“ Ovo je uvod u pozorišne kuhinje viđen iskustvom dramskog pisca Željka Hubača, dramaturga i urednika izdavačke delatnosti u Narodnom pozorištu. Posle 12 godina provedenih na mestu upravnika Ateljea 212, glumac Svetozar Cvetković pak citira neimenovanog moćnika koji mu je objasnio šta znači kuhinja na domaćoj sceni: „Čini mi se da mi je najbolju definiciju dao snažni čovek jedne domaće javne institucije koga sam pitao, zapanjen zaprškom laži iznetih u javnosti, ne samo pozorišnoj - Ko stoji iza ovoga? Znaš kako, reče mi, vi umetnici ste kao neka mafija. I ma kako ne raspolagali nekim novcem, a ni oružjem, kad nemate druge onda pucate na one sa one druge strane. Kad se desi obračun u mafijaškim krugovima, niko kao onaj koji je upucan ne zna tako dobro ko je bio njegov dželat. Pa tako i vi. Neko je pucao na tebe, a ko možda najbolje sam znaš.“ Višepartijski sistem doneo je poslednje decenije novu podelu vlasti i nova pravila igre u kojima je najvažnije namiriti vojnike partije. I otuda je neminovno zapitati se koliko pozorišnim zakulisnim radnjama kumuje stroga stranačka raspodela institucija kulture u gradu, odnosno Republici? Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nije usamljen kada tvrdi: „Partijska podobnost nije bila ranije izražena na ovaj način, čak ni u doba komunizma. Razlog tome kod nas najbolje uspeva - uprava. Čim vidite srednjeg činovnika kako odjednom svakodnevno sedi u skupom restoranu i tako skuplja sebi slične pokušavajući da stvori mali neformalni centar moći, kad mu se zagledate u cipele koje nije mogao kupiti od plate, onda znate da je taj u procesu interesnog povezivanja: namestiš svoga u kakvu instituciju, pa smislite način kako da delite dobit. Najbolje je smisliti kakvu delatnost koja i nema mnogo veze sa samom institucijom, koja služi samo kao pokriće. I onda, kao kod Nušića - kraduckate. Oprostiće vam ako ne preterate i ako ste partijski podobni. Ako vas uhvate sa rukama u pekmezu, džentlmenski će vam ponuditi da podnesete ostavku. Neće vas baš skroz lišiti - možete zatrebati, a možda i znate nešto što treba da saznaju drugi.“ Na pitanje kako on doživljava stranačke podele koje rezultiraju svojevrsnim zabranima, Svetozar Cvetković je energičan: „Ja ne verujem u stranačke zabrane u kulturi, posebno u pozorištu, ne zbog toga što je neko odveć širokogrud prema shvatanju razmaženih umetnika čiji je uticaj ograničen na nešto malo publike, i nešto više konzumenata žute štampe, već jednostavno zbog činjenice što naša bitnost može biti samo nama bitna u toj meri da nas uzbuđuje, u toj meri da nas život osmišljava, a to u poplavi krucijalnih i dobrano nerešivih problema društva u dugogodišnjoj tranziciji jeste neprimetno zrno peska na dnu tamnog okeana. Ako ih i ima, kuhinje stvaramo sami sebi, na svoju štetu i štetu onih čijem oku naša javnost dopire. Dakako, izuzeci potvrđuju pravilo, i neće previše vremena proći, kada ćemo osetiti osvetnički gnev one druge političke opcije da bi nam dokazali da je naša pozorišna misija upravo njih ugnjetavala. Pa ćemo eto sad zbog toga patiti! Je li i to kuhinja? I ima li tu politike?“ Novac je vrhunski interes političkih stranaka, a sve oskudnija produkcija i sve niža moralna načela su tu matricu samo ogolili, precizira Željko Hubač uz tvrdnju da se „pozorišta danas, čast retkim izuzecima, dele po partijskoj pripadnosti, sa jasnim finansijskim interesom. Takve uprave ne pregovaraju sa mentorima, one slušaju njihov diktat u kojem su prve stavke moj projekat i moj honorar! A kada u takvom sistemu vrednosti makar jedan priznati umetnik, koji poseduje opipljivu političku moć, istu na ovaj način neodgovorno zloupotrebi, lančana reakcija naprosto razara perspektivu.“ Šta je stvarna opasnost, a šta najpogubnija posledica postojanja kuhinja u pozorišnom životu, odnosno radu? Za Svetozara Cvetkovića je to laž, a u osnovi svega, po njegovom mišljenju, stoji primitivna želja da se naudi drugom, a ne da se stvori nešto drugo, nešto kvalitetnije, nešto novo: „Neko će dobronamerno ono što nazivate kuhinjom zameniti klanom, što je takođe neretki izraz u pozorišnoj javnosti, i koji dakako svojim korenom nas bez ostatka, nanovo i u ovom tekstu, povezuje i terminološki sa mafijom. Ali, zaboga, bez objektivne snage, bez rušilačke energije, bez moći prekog presuđivanja, možemo li zaista dobiti taj kriminogeni karakter bušnih džepova u izanđalim prašnjavim odelima nekog pozorišnog fundusa. Naravno da ne možemo i ne smemo, jer to bi bila laž. Ako grupu ljudi koji svojim kvalitetom posežu za novim projektima u pozorištu, po principu tim koji dobija se ne menja - nazivamo klanom - okej, zovite kako hoćete, ali dobijamo! I taj tim ne treba menjati, treba mu dodavati one koji se sa delom tog mišljenja, tog stava, tog pozorišnog izraza poistovećuju i mogu da ga prenose dalje. Nije li dovoljno velikih imena svetskog teatra koji su kraj sebe okupljali sledbenike svog rada i razmišljanja da naprave svoje trupe i sa njima osvajaju pozorišnu planetu - od Bruga, Stajna, Ostermajera, Matalera, pa zašto ne i LJubiše Ristića. Tu ne vidim ništa loše. Ali i to ovog puta ne vidim kao kuhinju.“ Željko Hubač smatra da je najpogubnija posledica kuhinja to što mnogi mladi ljudi danas prostor u pozorištu osvajaju na sve (ne)dozvoljene načine. I po pravilu, što manje talenta, to više raznih drugih sposobnosti i kombinatorika: „Najveća opasnost je to što oni koji tek dolaze ovaj zahuktali pogubni princip kuhinja shvataju kao nešto sasvim prirodno, čemu već tokom studija počinju da se prilagođavaju, doživljavajući moralna načela kao balast. U takvom svetu sve se relativizuje, a posebno kvalitet“, kaže Hubač. Uzaludan trošak na uravnilovku Na temu često pominjanih konkursa za raspodelu sredstava u kulturi, Željko Hubač smatra da postoje dve ravni na kojima se, kod nas, kuhinjski dezavuiše princip konkursa. Najpre, članove komisija delegiraju partije kojima je u interesu da štite sopstvene investicije - njima odane umetnike ili manifestacije. Malo je onih koji u takvim okolnostima imaju snage da sačuvaju integritet. Tako dolazimo do apsurdne situacije da Egzit na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu dobije skoro šest puta više sredstava nego Sterijino pozorje. Druga ravan je pitanje - koji je to alhemičar sposoban da sa 30 miliona dinara, koliko ove godine svojim konkursom nudi republičko ministarstvo kulture, podmiri nekoliko stotina projekata i manifestacija iz oblasti pozorišne umetnosti, čak i da nema partijskih interesa. Kad svi dobiju nedovoljno ili skoro ništa, onda je i to malo para uzalud potrošeno na uravnilovku. Dobra volja dva bračna para Situirati se u društveno-političkim strukturama države, dobiti mecene u političkim krugovima koji zatim otvaraju vrata novcu državnih institucija i velikih kompanija, značilo je vekovima unazad - uspeti kao slikar. Kao posledica takvog stanja nastaće čitav niz oblika umetničkog dovijanja, ponašanja, prilagođavanja, koji će onda u većoj ili manjoj meri biti prožet određenim političkim stavom, orijentacijom ili namerom. Današnje vezivanje likovnih ili, šire gledano, vizuelnih umetnika uz političke stranke na vlasti, samo je nasleđeni kontinuitet. Manje vidljiv jer je i novca koji im se daje, kao njihove jedine veze, manje. Profesor Fakulteta likovnih umetnosti, slikar Čedomir Vasić kaže da među umetnicima ne bi trebalo da bude političke podele: „NJihovo opredeljenje treba da bude u sferi društveno-političkog angažovanja na koje imaju pravo kao građani. U umetničkom delu preterana ili očigledna politička linija isključuje njihov rad kao umetničko delo“. Slikar Miloš Šobajić je još određeniji: „Podela može da postoji samo na dobre i loše umetnike. Da li umetnik pripada vlasti ili ne, nije toliko važno. Ako je loš, diskreditovan je istog trenutka.” Ali, nijedan ne spori da povezanosti ima danas i da je uvek bilo. Čedomir Vasić smatra da u poslednjih 20 godina u povezanosti umetnika s vlašću ima i razlike i kontinuiteta: „Umetnost je u ranijim vremenima bila pomagana, a potom kako je opadala potreba da se umetnost dokazuje kroz ideologiju, tako je opadala i podrška umetnosti, ali postepeno, da bi u devedesetim likovna delatnost postala marginalna jer su druga sredstva, vizuelni ili audio-mediji bili mnogo efekasniji za promociju politike“. Politika i umetnost su, smatra Šobajić, kroz istoriju više ili manje bili povezani, kako u svetu, tako i kod nas, ali: „Ovolika povezanost politike i likovne umetnosti u novijoj istoriji Srbije je jedinstvena i bez presedana. Nikada partijska opredeljenost nije bila toliko presudna u ovoj oblasti umetnosti još od Brozovih vremena“. Ta povezanost umetnika i vlasti najočitija je, smatra Šobajić, u tome što je „upadljivo i neverovatno da se vlast odlučivanja u demokratskoj Srbiji u oblasti umetnosti, svela na dobru volju dva bračna para! Jedan odlučuje na gradskom nivou, a drugi na republičkom” (očito misleći na bračni par Igor i Ivana Avžner, koji je uticajan na gradskom i bračni par Bojan i Branislava Dimitrijević, koji je poprilično aktivan bio na republičkom, prim. B. B.). Prema rečima Čedomira Vasića, za izvesno raslojavanje umetnika nije nebitno to što su se u poslednjih 20 godina razvili novi oblici delovanja koji su se odvijali kroz ono što nazivamo projektnom praksom, traženjem sredstava konkurisanjem, preko određenih projekata: „U 90-im godinama takav oblik delovanja forsirale su nevladine organizacije, a posle 2000. godine to je postao državni stav.” To naravno ne znači, objašnjava Vasić, da su se umetnici podelili na mlađe, koji su bili snalažljiviji u pisanju projekata i starije koji su to teže prihvatili: „Razlike u stavovima ove dve grupacije dobile su čak obeležja političkih orijentacija. A čini mi se da je u suštini te podele opet novac, kako će se doći do sredstava, a ne šta će se praviti. Pojedine nevladine organizacije, finansirane spolja, tokom devedesetih nametale su i određen politički stav uz novac koji su dodeljivale. Taj politički stav prenet je u ono što će biti vreme posle 2000. godine, ali su spoljni faktori prestali da pomažu jer su smatrali da je njihova uloga u afirmaciji, pomaganju i finansiranju demokratskih tokova završena.“ Posledica toga, smatra Vasić, jeste da se u poslednjoj deceniji na državnoj kasi skupilo mnogo različitih zahteva za dobijanje sredstava: „Od udruženja umetničkih stvaralaca, zvaničnih i samostalnih, profesionalaca i amatera, do društava koja su pre svega zasnovana na nečemu što bih nazvao društveno angažovana praksa. Ona nesumnjivo pripada svetu kulture, bavi se kulturnim uzdizanjem, ali ta praksa u jednom trenutku postaje i važnija od onoga šta se pravi, šta je umetničko delo i umetnički rad i počinje da diktira kako će se umetnički rad odvijati kroz projekte koje smo pominjali. Mišljenje kreiraju oni koji rukovode, a određeni umetnici to mišljenje treba da ilustruju svojim delima.“ Na pitanje ko u Srbiji odlučuje šta je umetnost a šta ne, Šobajić odgovara: „kuratori, ili komesari izložbi, zaštićeni kao beli medvedi”. Jednak problem vidi i u tome što se skoro cela infrastruktura današnje vlasti iz ove oblasti, uz nekoliko izuzetaka koji potvrđuju pravilo, može pohvaliti svojom briljantnom komunističkom prošlošću i sposobnošću da večno opstaje na vlasti, sa jedinim ciljem da drže finansijske fondove namenjene za kulturu, čvrsto u svom zagrljaju. „Najtragičnije je to što u Srbiji vlast nije ni svesna koga je delegirala da cenzuriše umetnost. To nju i nije briga. Ima preča posla. Kao da nije svesna da je kultura ovog naroda iznad njenih sitnih političkih sudbina. Tako oni koji su ugrabili ulogu da cenzurišu umetnost među Srbima, žele da dokažu kako se u ovoj zemlji baš ništa ne dešava u umetnosti, te da moraju da je uvoze iz razvijenih zemalja! Ukratko, za njih je ovo „tamni vilajet“, gde se gasi svetlo umetnicima koji nisu poslušni, a pali se samo onim koji slušaju i vešto imitiraju inostrane tendencije, već dobro zabetonirane u globalističkoj, amorfnoj i nekreativnoj masi, staroj koliko i cela moderna umetnost. Ali takvi su sami sebe proglasili za transavangardu, a protiv tako pompeznog naziva, teško je običnom smrtniku da se suprostavi, misle oni!“, kaže Šobajić. Novac je ključni igrač Duhovit i pomalo ciničan slikar Nikola DŽafo smatra da „srpskoj vlasti i političkim strankama vizuelna umetnost nije prioritet, niti postoji vizuelna umetnička scena oko koje bi neko raspravljao, otimao se i bavio se njome”. I nastavlja: “Umetnička scena, to je, bolje rečeno, lov u mutnom, mutna radnja u kojoj se, na kraju, ovajde ili bolje prođu umetnici, kustosi, menadžeri, pripadnici stranaka, naravno stranaka na vlasti. Novac je ključni igrač i u umetnosti kao i u svemu drugom. Za kulturu i vizuelnu umetnost izdvaja se novac, samo je pitanje ko ga dobija, koliko i kada. Ipak, lično imam etiketu nepouzdanog tumača pošto nisam ni u jednoj stranci, niti sam simpatizer bilo koje. Pre svega verujem u utopiju da “umetnost može da leči svet” i, da te vere nema, ne znam kako bih opstajao i mogao da pariram stranačkim doktrinama. Uzgred, nijedna stranka nema viziju o kulturi i umetnosti”. NJegov način da se bori protiv svega toga je “angažman bez odustajanja, borba da se ne poklekne i lična upornost”.