Kažem Libija – mislim Srbija

Sputanost uma i neizvesnost nada još opterećuju mnoge glave naših prvoboraca u nezajažljivoj hitnji da Srbiju što pre i posve presaldume u neizbavljive kljuse neoimperijalne stvarnosti Zapada i u kazamatsko-zloćudnu organizaciju NATO-a. Toliko preparirana lažima, slika o svespasiteljskoj ulozi najratobornije vojno-političke alijanse u istoriji čovečanstva razbija se u paramparčad na libijskom pustinjskom pesku kao fantomska zabluda čak i ozbiljnih ljudi i njihovih pojedinih skupina za koje se ne može reći da su samo naivni ili tek ideologizirani prirepci jednog oblika svetonazora. Šećerleme geostrateških trustova i moćna privredno-finansijska logistika večitih apetita za vladanjem svetom nikako da izblede iz „sive mase“ nekih domaćih politikanata i vajnih intelektualaca propagandno-reklamerske „struke“ (bez obzira na stvarnu profesiju i društvenu funkciju) koji ne prestaju da nam nameću fatalizam izbora budućnosti i način stizanja do nje. Pričini nam se, ponekad, da se ne radi samo o pukim marionetama već i o duboko doživljenim ljudskim „formatima“ čija su ubeđenja neuništiva a aktuelna društvena i politička aktivnost prava mera istinske brige o opstanku i napredovanju Srbije. Varka se pojavljuje kao izvesnost i, često, opsenarski zatalasa neobaveštene i nedovoljno obazrive ljude kojima je, sred apsolutne krize društva, najmanje stalo do luksuza autosubverzije i autodestrukcije. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da se revidirana i osavremenjena koncepcija NATO-a (prošlogodišnji samit u Lisabonu) dokaže u svojoj suštini – događaji u magrepsko-levantskoj areni zapadnoafričkog kontinenta skinuli su lažne draperije sa prikrivanih ciljeva oprobanih moćnika, SAD i Evrope, da i dalje kroje sudbinu sveta po meri vlastitih „istorijskih“ interesa. Trebalo je samo da se pojavi jedan neposredni izazov pa da se čitava arhitektura modernizovane inscenacije NATO-a (simulakrum brige o svetskoj bezbednosti i o celini međunarodne zajednice) realizuje kao belodana istina o zloj ćudi gospodara i o ozbiljnoj pretnji podivljalih sila koje ne trpe suprotstavljanja bilo koje vrste. Lako se identifikuju političke floskule Obame, Sarkozija, Kamerona, Rasmusena i drugih ratobornika koji, mimo Rezolucije Saveta bezbednosti OUN, promenom, odnosno reinterpretacijom stvarnosti, nastoje da opravdaju viškove naleta bombardera i teledirigovanih projektila na rušenje izgleda i organizacije života jedne punopravne i nezavisne članice Organizacije ujedinjenih nacija. Istovremeno, oni legitimišu svoju staru naviku da, kad ne postoje stvarni razlozi, sami izmišljaju, tj. proizvode događaje i situacije na osnovu kojih teško kažnjavaju, po svom izboru, navodne vinovnike (naša višestruka iskustva). Bez trunke savesti, drsko i licemerno falsifikuju istinu lažnim zalaganjem za tobožnju odbranu demokratije i zaštitu nedužnih civila, prikazujući se kao veliki filantropi ispod čijeg se čovekoljublja skriva njihov stvarni interes (obezbeđenje energetskih izvora i dominantan uticaj na političko i interesno prekomponovanje znatnog dela jednog kontinenta). Bez obzira na ispoljene razlike među pojedinim članicama NATO-a, trude se da raznovrsnim kompromisima i preraspodelom snaga i zaduženja, očuvaju sadašnje jedinstvo i apsolutni primat u međunarodnim konstelacijama. Ako to svet jasno uviđa, zašto ne „progledaju“ oči nekih naših evroatlantoidnih i natoidnih zaslepljenika (primerice, V. Drašković, Č. Jovanović, Z. Dragišić, D. Šutanovac i slična bratija) koji „izgiboše“ u propagiranju i nametanju NATO-a kao jedinog uslova da se udomaćimo u Evropsku uniju i tamo „razbaškarimo“ pod vidom „jednakopravne“ i jednako važne članice? Zašto se trude da od naših građana skriju istinu da se i tamo, u „usrećiteljskoj“ uniji, zna ko su gospodari a ko su sluge, ko diktira a ko sluša i bespogovorno izvršava? Zar nam nije dovoljno vlastitog iskustva sa neobuzdanom, mrzilačkom agresijom „budućih“ prijatelja te, zabludeli i neosvešćeni, i sami želimo da budemo jedni od njih – silnici, zavojevači, ubice? I, koliko mi, obični građani, na vagi istine moramo da se, žrtvujući svoju savest i čovekoljublje, opredeljujemo za gore od sebe, da budemo primer nedotupavne samožrtve na njihovom putu ometanja oljuđenja čovečanstva? Minula istorija i aktuelna povesnost sveta još nisu štivo koje smo odavno morali da „prostudiramo“ i ugradimo u vlastito pamćenje i ponašanje – i dalje tumaramo kao nedonoščad, kao maloumna čeljad koja nikad neće odrasti i nikad doći pameti.