O biologiji gladi i žeđi

Pri kraju smo uskršnjeg posta u kome se dobar deo vernika, ali i izvestan broj sekularno orijentisanih ljudi, uglavnom uzdržava od određene vrste hrane, alkohola i seksa (bar tako tvrde). Igrom slučaja, iz ličnih razloga, dakako sekularnih, poznati političar sa domaće scene, Tomislav Nikolić, odlučio se na apsolutno uzdržavanje od hrane i vode kao ekstremni oblik nenasilnog protesta. Uskraćujući sebi određenu vrstu hrane i druga čulna zadovoljstva, vernici imaju u vidu Isusa koji se u pustinji podvrgao 40-dnevnom iskušenju, dok naš političar samotorturu sprovodi po gandijevskom tipu, imajući možda u vidu Bobija Sendsa, iz Severne Irske, zatvorenika i izabranog člana britanskog parlamenta, koji je 1981. izdržao 65 dana apsolutnog kolektivnog štrajka glađu zarad boljih zatvorskih uslova. Pri kraju 66. dana Bobi Sends je umro. Iz iste grupe umrlo je još devet štrajkača posle gladovanja od 46 do 73 dana. Štrajk glađu prihvaćeni je metod nenasilnog otpora, jer može trajati mnogo dana i tako uticati na oponente i na javnost, dok se kombinacija štrajka glađu i žeđi smatra dramom pred kojom blede razlozi štrajka. Bez vode se ne može ostati pri punoj i efikasnoj svesti duže od 5-6 dana, čime se gubi kontinuitet predstavljanja ličnih principa u kontekstu društvene nepravde. Kada se protestant odrekne hrane i vode, a želi da ostane živ, na raspolaganju ima dva izlaza: pristajanje na infuziju vode, soli i energetskih rastvora i odustajanje od štrajka. Prihvatanje smrti kosi se s životnim nagonom, a posledica je pomućene svesti. Gladovanje uz neutoljenu žeđ, iznuđeni je patofiziološki proces, koji deluje kao virtuelno dugme za resetovanje tela i duha. Istraživači imaju neoborive podatke koji govore da izgladnjivanje ne mora štetiti zdravlju, ali samo uz vodu. Zdrav čovek bez hrane može lako preživeti oko 40 dana, a bez vode ne duže od 10 dana. Telo štedi energiju spontano obarajući temperaturu. To je razlog osećanja hladnoće tokom gladovanja, makar i usred leta. Posle prvog dana gladovanja telo ostaje bez goriva i jetra počinje da prazni svoj depo glikogena pretvarajući ga u šećer. Tako obezbeđuje energiju za telesnu mašineriju, naročito za mozak i srce. Već u trećem danu počinje razgradnja mišićnih vlakana kako bi se belančevine preobratile u energetski materijal umesto šećera. Ali, za to je potrebna voda. Ukoliko krajem trećeg dana nije uneto makar pola litra vode, ceo energetski lanac popušta. Krv postaje gusta i lepljiva, smanjuje se njen protok kroz bubrege, što ugrožava filtraciju mokraće i eliminaciju raspadnih toksičnih produkata. Krvni pritisak pada, a hod je teturav. Od četvrtog dana uključen je alarmni mehanizam i prelazi se na potrošnju masnih kiselina, jedinog preostalog goriva. Ali, bez vode se stvari komplikuju, jer nastaju mikrotromboze, mokrenje je smanjeno na četvrtinu, sa tendencijom ka anuriji, nagomilavaju se urea i drugi toksini, a energija se obezbeđuje prinudnim uključivanjem otrovnih ketonskih tela u energetski lanac. Ketonska tela su alternacija šećeru samo za kratko vreme. Ali usporena cirkulacija i nizak pritisak ugrožavaju njihov transport. Ukoliko mozak i srce ostanu i bez ketonskih tela, dolazi do emocionalne tuposti, somnabulnosti, ritmičke disfunkcije srca, kome i brzog kraja života. Već sama pojava ketonskih tela predstavlja uvod u raspad elektrolitskog sistema i metabolički krah koji se može i fizički osetiti, jer molekuli ketona, izrazito neprijatnog mirisa izlaze iz usta i nosa izgladnele i ožednele osobe. To je dah smrti. Četvrtog i petog dana gladovanja, u telu se iznenada povećava količina sintetizovanog serotonina koji pliva u moždanoj tečnosti, dovodeći do stanja bezrazložne ushićenosti i povećane čulne oštrine. Ovako nešto, uprkos patnji tela, česta je pojava među monasima i licima izloženim gladi i žeđi. Biološki gledano, mehanizam ima smisla jer sprečava paniku i strah od smrti. Posle prve sedmice bez vode, sve kreće nizbrdo, svest je pomućena i bez pomoći drugih smrt je neizbežna. Bez hrane se relativno lako preživljava 40 dana, a posledice se mogu lako ispraviti. Međutim, bez vode se ne može živeti duže od deset dana na temperaturi od 26 stepeni. Kad se zbog žeđi izgubi 25 odsto telesne težine, onda se zna da je tu kraj. Sve to navelo je fiziologe, biohemičare i farmakologe na razvijanje polja nauke nazvane biologijom gladi i žeđi. Sve medicinske studije utvrdile su da gladovanje može biti i lekovito, ali bez vode uvek vodi u smrt. Što bi rekli srednjovekovni kaluđeri: liquidum non frangit ieiunium - što je tečno ne krši (smisao) post(a).