DISKUS HERNIA

Nedavno mi je konstatovana diskus hernija. I vrapci znaju da dugogodišnje nepravilno držanje tela, pre svega sedenje za kompjuterom, podstiče degenerativne procese na kičmi. Patološke promene se dešavaju postepeno i neprimetno, kao hod kazaljki na satu. Sve je naizgled u redu, dok se telo ne pobuni. Blokira se svako kretanje. Nastupa generalni štrajk. Telo odbija da i dalje služi pod neprirodnim okolnostima. Trenutak suočavanja. A to jeste bolno. Traži se hitna sednica, jer dalje ovako ne može. Što pre izvršiti rekonstrukciju. Možda čak raspisati izbore (čitaj: operacija). Povratak u zdravlje je dug, naporan i neizvestan proces. Isto je i sa društvom. Ukoliko se ne reaguje na prve simptome bolesti, ako se blagonaklono gleda na uzročnike patoloških procesa i izostane adekvatna reakcija, onda akutna faza bolesti prelazi u hroničnu što za posledicu ima ozbiljna degenerativna stanja. I tada više ne pomažu terapije, već samo radikalni metod – operacija. Proglašava se vanredno stanje, koje za cilj ima povratak u normalnost, nakon što se društvo očisti od uzročnika bolesti. A da bi jedno društvo imalo zdravu kičmu, da bi anatomski pravilno držalo tu kičmu, potrebno je da funkcionišu mišići tj. pravna država. To znači da je sudstvo nekorumpirano, nezavisno, da se ne ometa izvršna vlast, da su pred zakonom svi jednaki. E sad, kakva je to pravna država u kojoj sama vlada krši Ustav? Mislim na onu famoznu preporuku vlade da se i dalje primenjuje isplata kosovskog dodatka, iako je to suprotno Ustavu. Naša vlada je sklona šibicarskim marifetlucima, kao što je to bio slučaj i sa vlasništvom skupštinskih mandata. Na sreću, postoji svevideće oko Evropske unije. I baš zahvaljujući EU ima nade da se sanira diskus hernija srpskog društva. I da opet pravilno držimo kičmu. Uh, kakav je to sad prst u oko samoproglašenim patriotama rođenim u vreme buđenja naroda, krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su mnogi samoupravljači širom Jugoslavije preko noći postali turbo Srbi i turbo Hrvati, kada je na mitinzima odlučeno da se Srbija neće više saginjati. I možda zato, što se godinama nije saginjala, patološki procesi su uzeli maha. Okoštavanje zdravog razuma uticalo je pre svega na statiku. Problemi sa ravnotežom postali su hronični, što je za posledicu imalo potpuno gubljenje osećaja orijentacije, tako da je sve hodajući uspravljena, Srbija zapravo već decenijama sagnuta. Diskus hernija Južnog pršljena sanirana je hirurški, protiv volje pacijenta. I bez anestezije. Operaciju je izveo tim međunarodnih stručnjaka. Međutim, pacijent i dalje odbija da se suoči sa postoperativnim rezultatima, i ne priznaje rendgenske snimke koji pokazuju novo stanje kičme. Mi smo jedno bolesno društvo. To nije patriotski, ali je istinito. Nažalost, vanredno stanje, tj. jedna druga operacija izvedena pre osam godina nije dala očekivane rezultate, jer je nakon intervencije izostala adekvatna terapija. Vrlo brzo su anulirani efekti hirurškog zahvata, u medicini poznatog kao „sablja”. I tako se bolest dugoročno usidrila u našem društvu. Postalo je sasvim normalno da se prebijaju vozači Gradskog saobraćaja, da se fizički nasrće na radnike Elektrodistribucije kada pokušavaju da skinu sa mreže višegodišnjeg dužnika, da se maltretiraju i ozleđuju životinje, da se pljačkaju banke i pošte. Naravno, kriminalaca, manijaka i ludaka ima u svim društvima. Problem je jedino procenat kriminalaca, manijaka i ludaka u jednom društvu. I kako društvo na te likove reaguje. Rekao bih da se kod nas krimos odomaćio, skoro da ima tretman dvonožnog ljubimca. Krimosi su većinski supruzi na našoj estradi, dođu nam kao zetovi. I nema ih samo na estradi, već i u privredi. Većina naših biznismena je kontroverzna. Ta odrednica je u javnoj komunikaciji postala sasvim ravnopravna sa ostalim pridevima koji kvalifikuju jednu profesiju. A kontroverzni su i vozači beogradske Hitne pomoći koji su nedavno učestvovali u pljačkaškom prepadu na transport novca. Prvobitna akumulacija kapitala iz Miloševićevog perioda legalizovala je profesiju kriminalac. Zahvaljujući ratovima i sankcijama međunarodne zajednice podignuti su temelji lopovske privrede. Krenulo je opšte rasulo. Iskrivila se kičma srpskog društva. I zato ne čudi podatak, koji je prošle godine objavljen u medijima, da dve trećine vlasnika ugostiteljskih objekata u Beogradu pripada krimogenoj zoni. To znači da su ti ljudi u dilu sa čitavom mrežom jataka po opštinskim službama i komisijama, agencijama i advokaturama, medijima itd. Bikovske vratine i kajle su već četvrt veka lokalna boja Beograda i Srbije. Oni su generatori alternative normalnom i uređenom životu. Društvo se odavno naviklo na nove „standarde” ponašanja i komunikacije u javnom životu. Sve više je u upotrebi sistem vrednosti koji negira svaku vrednost, jedan jezik koji relativizuje dobro i loše, autentično i lažno. Kategorije poštenja i časti postale su muzejske vrednosti. Više nije normalno biti normalan. I sasvim je prirodno da se prave kompromisi sa lopovima, da im se legalizuje mafijaški staž, jer se oni ne mogu tek tako proterati. Ne samo što ih je mnogo, već su gusto umreženi i raspoređeni u krvotoku srpskog društva. Nikada tiha većina nije bila tako neprimetna i nema kao poslednjih godina. I ma koliko se vlast trudila da svakodnevnim rijaliti predstavama kamuflira opšte stanje društva – da gurne u drugi plan očajnike koji seku sebi prste ne bi li skrenuli pažnju na beznađe u kojem se nalaze, gde je prodaja bubrega jedini, makar privremeni izlaz iz bede – ma koliko pokušavala da afere i skandale iskoristi kao mehaničkog zeca kojim odvlači pažnju većine sa egzistencijalnih problema, vlast ne može da ukloni vakuum koji je nastao odsutnošću normalnog života. Taj život postoji kao fantomski bol. Iako odavno amputiran iz naše svakodnevice, ne prestaje da boli. Prisutan u odsutnosti. Mi smo jedno nervozno društvo. Ne pešačkom prelazu, pred šalterom, u javnom saobraćaju, u kući, na ulici. Stalno pod temperaturom. Ne gledamo u sebe, već samo u druge. Živimo tuđe živote. Nigde vlastiti život nije toliko odsutan u vlastitom životu kao u Srbiji. Nema privatnosti. Čudo jedno koliko smo se pogubili. Zar je moguće da su nam životi i priključenija belosvetskih kriminalaca i litanije jurodivih istoričara dežurne teme? Buncamo mantre – opšta mesta jedne luzerske politike. Nikada ne prevodimo floskule političara na jezik zdravog razuma. Bez zapitanosti da li je normalno tako živeti? Od izbora do izbora. Sve je u tom tuđem životu navijački. Kada se dogodi da uhapse nekog našeg ratnog zločinca, a puste njihovog, odmah se razvija utakmica. Naši snajperisti, naši koljači, naše ubice su nešto drugo. Sve to dolazi od krive kičme. Da bismo se opet uspravili, vreme je da krenemo sa vežbama. Za početak, duboko udahnuti, zažmuriti i pogledati u sebe. Jer, od nas zavisi.