Kriza crkve ili Boga

Kada je pre dvadesetak godina čuveni nemački teolog Johan Baptist Mec prvi put upotrebio termin kriza Boga, znalo se da nije želeo da bude blasfemičan, ili jeretičan, već dobronamerno provokativno izazovan. Na umu je imao da je odnos čoveka prema Bogu postao ravnodušniji, neobavezujući. Hrišćanska civilizacija je zašla u krizu verovanja, u preispitivanje svih moralnih vrednosti na kojima je crkva vekovima gradila svoj uticaj, ali i moć. Autor, možda ne najsrećnijeg izraza, želeo je da kaže da je u krizi verovanje, ljudska slika Boga. Mecovu tezu su sa pažnjom prihvatali brojni teolozi širom Evrope, a u međuvremenu izraz koriste i crkveni velikodostojnici. Oni ne žele da prihvate zaključak do koga su mnogi došli - upečatljiv izraz kriza Boga treba tumačiti kao krizu crkve. Postavilo se pitanje da li ona uspeva da stvori uverenje „narodu“ da je Bog prijatelj čoveka, čovekoljubac i pored Aušvica, bede, nepravde, katastrofa u svetu. Načini njenog nastupanja, podučavanja, njeni unutrašnji konflikti, pogotovo personalni, ne nailaze na simpatije vernika. Jerarhija sebe identifikuje sa crkvom. To se zapaža ne samo na Zapadu, već sve više i na pravoslavnom Istoku, gde su toliko ojačale konzervativne i zilotske snage „od dole“ da ugrožavaju jedinstvo pojedinačnih crkava. To većinu prenaražava, ali i distancira od crkve, katkad i od vere. Agorofobija daleko više pogađa pravoslavlje nego druge konfesije. Teolozi i te kako primećuju da je i verodostojnost sadržaja jevanđelja dovedena u pitanje. Mnogima više „nije važno“ da li je sve bilo „kako je napisano“. Ovo se posebno odnosi na Uskrs i period koji mu prethodi, koji pravoslavni nazivaju vreme velikog posta a katoličko-protestantsko hrišćanstvo korizmom. Nekada su ova novozavetna događanja bila u središtu umetnosti, svetske galerije krase dela velikih majstora na temu Hristovog propovedanja, ulaska u Jerusalim, izdajstva Jude, suđenja, raspeća, vaskrsenja. Sve je to prisutno bilo u muzici vekovima, pasije su veoma rado izvođene. Danas to više nije inspiracija, već istorija umetnosti. Na Istoku crkva insistira, kao i ranije, na tome da vernici izmene i način života pripremajući se za Uskrs. Šestonedeljni post ima za cilj da vernici sebe preispituju, da se kaju, mire, i tako „popravljeni“ dočekaju praznik, svesni toga da će verovatno sa potpuno istim manama i sledeće godine činiti isto. Pričest bi im nakon savlađivanja tela i pročišćenja misli, uz ispovest sa pokajanjem, bila potvrda da ih je Bog slušao i poslušao i preko sveštenika pomilovao. U Rusiji, i pored apela crkve, post drži u potpunosti ne više od pet posto stanovništva, a verovatno je tako i ovde. U zapadnom hrišćanstvu, preduskršnja priprema postom izgubila je nekadašnji obim ali i sadržaj - njega više crkva ne smatra obaveznim, sem dva dana: Pepeljnica, dan nakon završetka raskalašnih karnevala i Veliki petak. Obrazloženjem da je post ljudska a ne božanska ustanova, prepušta se pojedincu da sam smisli kako će se uzdržavati - na primer ne gledajući televiziju, ne vozeći auto, ili ne pušeći i ne konzumirajući alkohol. Pokazalo se da ovu dobrovoljnost u oblikovanju „odricanja“, upražnjavaju milioni vernika. Za hrišćansku civilizaciju poseban značaj od njenih početaka ima poslednja, velika sedmica pred Uskrs. NJen sadržaj je najvećim delom ostao neokrnjen u svim konfesijama. Ona ima ne samo teološku dimenziju već i umetničku, literarnu, etnološku. Odlazak na bogosluženje, saučestvovanje u drami sedmice - raspeća, sahrane Hrista, na kraju samog vaskrsenja - interesuje malobrojne. Pravoslavni taj period nazivaju „strasnom sedmicom“, gde reč strast znači stradanje, trpljenje i patnju. Samo tokom te nedelje u godini može se pripremati, „variti“ i osvetiti sveto miro, koje se koristi za krštenje, miropomazanje kralja ili episkopa i drugo. To se čini svakih desetak godina. I katolici isključivo na Veliki četvrtak osvećuju ulje. U ovoj sedmici svi dani se nazivaju „velikim“, ma koliko su vrednosti vere relativizovane. Oseća se nastupanje praznika, mada ne toliko tokom prva njena tri dana. Kako je Veliki četvrtak u svim zemljama radni dan, mnogim vernicima izuzetno bogosluženje tog dana ostaje uskraćeno. U katoličkoj crkvi tada je obred pranja nogu, kao što je Hristos činio apostolima, a u Rusiji je patrijarh Kiril takođe obnovio taj čin. Veliki petak je gotovo u svim zemljama sa hrišćanskom većinom slobodan dan. On je bogoslužbeno izuzetno specifičan. Nema liturgije, ni mise, nema pričešćivanja, služi se samo u večernjim satima. Kod katolika i protestanata je to jedini dan bez muzike orgulja i zvona, a sveštenička odežda je crvena. U pravoslavlju ima samo večernja, iznošenja plaštanice, postavljanja „Hristovog groba“, „udara“ se u klepalo. Subota kao dan mirovanja Hrista u grobu, na Istoku je sa popodnevnom službom, na Zapadu sa „hvalospevom sveći“ (Exulet), krste se odrasli (katikumeni). Nakon toga, slavi se vaskrsenje Hristovo, uz puno svetlosti i pevanja, čestitanja, bogatu trpezu. Opšti relativizam pogađa teologe. Oni daleko više nego ranije razmatraju „delikatne“ teme, na koje crkve ne gledaju blagonaklono, ne znajući kako da suzbiju novi talas „slobode misli“ a da ne oštete svoj ugled. U preduskršnjim sedmicama i ove godine, kao i ranijih, razmatraju se pitanja poslednjih dana Hristovog života na zemlji. Teologija kao i druge nauke ne izbegava iznošenje hipoteza koje će mnogima delovati ne samo kao zablude, pogrešna tumačenja, već i kao jeres. Autori takvih ideja više se ne plaše lomače, crkve su odustale od takve vrste zaštite pravoverja. Takvim teolozima se katkad oduzme pravo predavanja, a ako su i sveštenici zabranjuje im se i služenje. U razmišljanjima o svim trenucima Hristovog života i detaljima učenja, posebno se traže objašnjenja o smrti na krstu i vaskrsenju. Zašto je Hristos umro? Mogao je izbeći smrt, kada je uvideo da je u opasnosti, da se skloni u svoju postojbinu Galileju. Vera uči da je on morao tako umreti, radi otkupljenja ljudskih grehova. Nije želeo da izbegne ono što je unapred znao da mu sledi. Da li je Bog, Tvorac, zaista tako surov da mu je bila potrebna ovakva žrtva? Zaključak koji se često izvodi je da se ne radi o srednjovekovnoj teoriji satisfakcije, već zapravo o Hristu kao „subjektu pomirenja“ Boga i čoveka. Među bogoslovima ovu temu prati neprestano i druga, o prirodi Hristovoj: bogočovek, Bog, čovek, sin Božji, „sin čovečji“ (kako je on sebe označavao). Iako nije nova teorija, mada u najnovije vreme aktuelizovana, naglašava se da je Hristos rođen i rastao kao čovek a od Boga „usinovljen“ tek na krštenju. Ovo učenje o adoptaciji dobija sve veću podršku, koje bi pravoslavni Istok bez dvoumljena svrstao u jeres. Teologija nije rekla poslednju reč ni o jednom pitanju, takođe ni o Velikom petku, ili Uskrsu. Spor autoriteta, crkvene vlasti s jedne strane, i mislećeg bogoslovlja, mora da postoji, ako ga nema onda je nauka na gubitku. Ovogodišnji Uskrs je svim hrišćanima sveta istog datuma, tako će biti i 2014, 2017, 2025. Međutim, 2013. će razmak između istočnog i zapadnog biti čak 36 dana. Pokušaji ujednačavanja, ne samo kalendara već i termina ovog najvažnijeg praznika, preduzeti proteklih stotinak godina, ostali su na nivou apela. Problem je ipak rešiv, i on se može uključiti u izraze krize crkve, a ne Boga. Sveštenici pop arta U ime Oca, Sina i Svetoga duha Amin, rekli bi i simultano se prekrstili mnogi od onih koji sebe smatraju vernicima u susretu s radikalnim primerima savremenih umetničkih praksi posvećenim, posredno ili neposredno pitanjima hrišćanstva i crkve. Možda ne bi trebalo, budući da je verovatno baš u oštroj kritici ili čak osudi crkve, kao ispostave religije, generisano suštinsko poimanje ili posvećenje veri u Boga ili „makar“ u njegovih 10, krajnje afirmativnih zapovesti. U savremenoj vizuelnoj umetnosti može se tako povući linija u vezi sa tematizovanjem određenih istorijskih i biblijskih tema, što je u saglasju sa istorijom hrišćanstva i verovanjem uopšte. S druge strane, moguće je analizirati i današnji odnos umetnika prema crkvi i religiji u različitim kontekstima. Tu se najčešće dešava sukob između različitih mišljenja zato što savremena umetnost može da bude veoma radikalna kada problematizuje određena pitanja koja su za vernike ili za crkvu, kao instituciju, tabu teme. A, to je možda i ono najzanimljivije. Počev od najvećeg skandala umetnika Mauricija Katelana i njegove moćne instalacije skulptura sa papom, kojeg je pogodio meteor, preko tretiranja religijskih tema u pop varijanti poput onih kod Endija Vorhola u verzijima Poslednje večere, pa do prevođenja svete tajne braka u umetnički događaj, kao kod ugovorenog braka umetnice Tanje Ostojić, to jest, u njenom poznatom projektu pod naslovom Tražim muža sa EU pasošem. Već je Katelanovo ostvarenje dobilo niz replika - rumunski umetnik Ćiprijan Murešan je isto to učinio s patrijarhom u njegovoj zemlji, a kod nas Živko Grozdanić, čiji bi se serijal sa popovima u pravom smislu te reči mogao nazvati pop-artom. Jedno od dela takve vrste jeste i njegov Pahomije na bulevaru sumraka predstavljen na izložbi, Ready Made prema konceptu istoričara umetnosti Slavka Timotijevića. Zoran Erić, kustos MSUB i istoričar umetnosti, nalazi zanimljivim što ovo delo nije napadano na samoj izložbi i u konkretnom izlagačkom prostoru, na primer prilikom javnog razgovora s umetnikom o njegovom radu, ali jeste u instituciji ULUS-a i štampi gde je izazvalo veliku diskusiju i žestoko negodovanje. S druge strane, postoje i sasvim jednostavni načini prevođenja u sferu umetnosti rituala, koji se najčešće vezuju za crkvu, ali su odavno i svetovni, kaže Erić imajući u vidu rad Tanje Ostojić Tražim muža sa EU pasošem čija je završna faza organizovana kao performans ispred Muzeja. Tome je, u sklopu čitavog projekta, prethodila ozbiljna potraga za mužem sa EU papirima. Upotrebljen je i oglas uz fotografiju Ostojićeve na kojoj je naga, obrijane glave i izgleda kao iz logora, a posredstvom interneta autorka je stupila u kontakt sa određenim kandidatima i od 500 prijavljenih, na kraju odabrala Klemensa Golfa, nemačkog umetnika koji je posle šest meseci dopisivanja došao u Beograd i ispred Muzeja savremene umetnosti se prvi put susreo sa budućom suprugom Ostojićevom. „Po sebi je fenomen, da Muzej preuzme ulogu prostora gde se organizuje prvi susret - upoznavanje budućih supružnika i inicijacija njihove bračne zajednice kao umetnički događaj“, smatra Erić. Vladimir Nikolić, tvorac poznatog video-rada Ritam, direktno se pozabavio ekspanzijom pravoslavlja „preko noći“ u Srbiji, snimivši petoro ljudi kako se 10 minuta neprekidno krste u ritmu tehno muzike. Iako na prvi pogled deluju kao dobro uigrana plesna grupa, svako od aktera biran je prema različitom odnosu koji ima prema religiji - a time i načinu na koji se krsti - od ledenog stila ateiste, do posvećenih kretnji vernika. I u Poljskoj, kao izrazito religioznoj zemlji, koja je nakon tranzicije prešla u radikalno katoličanstvo, pojavili su se radovi Hristovih raspeća sa aplikacijama, izrazito antireligijskog sadržaja. Ali, ako se vremenski vratimo malo unatrag, zapazićemo i apologetske radove kakav je džinovski Hrist Spasitelj u Riju koji je sagradila crkva ili Dalijevo delo Hrist Svetog Huana de la Kruza gde je raspeće viđeno odozgo iz posrednog, radije nego iz frontalnog ugla. Evidentna triangulacija na slici jasno je povezana sa Svetim trojstvom, a čuveni nadrealista se postarao da vizuelnom jednostavnošću, posvećenošću detaljima, anatomskim prikazom Hrista i oštroj podeli svetla i senke, prožme ovo delo čistom verom. To je ovu sliku učinilo jednim od najuspešnijih ostvarenja iz njegovog religijskog opusa, za razliku od onih iz kasnije faze, koja kao da su izašla pravo iz holivudskog filma. I Endi Vorhol pozabavio se biblijskom temom na svoj način, koja nas vraća na staru tvrdnju da je religija opijum za narod, a bezumni konzumerizam i poistovećivanje sa brendovima, himna potrošačkog društva. Tako u jednoj od Vorholovih Poslednjih večera - umesto prosvetljujućeg prizora goluba, koji u religioznim slikama predstavlja Svetog duha, u neposrednoj blizini Hristovog lica se pojavljuje golubica „Dove“ kvaliteta. Od modernog avangardnog stvaraoca teško da bi se moglo očekivati delo posvećeno direktno religioznoj temi, a od predstavnika apstrakcije poput Kandinskog, Mondrijana, Maljeviča, možda još i manje. Prateći međutim biografije i teorijske spise ovih poslednjih, koji su sa stanovišta hrišćanstva pripadali sektama, i pažljivim posmatranjem njihovih dela otkrićemo čistu duhovnost, kao da nas je sam Bog dotakao. Mnoge je možda tako iznenadilo i ostvarenje čistog modernog, avangardnog umetnika Iva Klajna koje je on poklonio manastiru Sveta Rita u centralnoj Italiji. Suštinski, ono ne sadrži ništa što bi imalo veze sa tradicionalističkim predstavama hrišćanskih katoličkih simbola ili njihovom pukom reprezentacijom. Ovde su „samo“ bojena polja uključujući i zlato, tekst autora i utisak snažnog prisustva imaterijalnog senzibiliteta, ključnog sastojka Klajnovog stvaralaštva, ali i odraz njega kao vernika i to u umetnost, koja može snažno da utiče na naše živote. Sa ovim se doslovno složila i opatica Badesa Reverenda Natalina Todeskini, koja je, upitana da prokomentariše ideju ovog njegovog rada, spremno odgovorila „O, pa to je potpuno normalno - to je vera. On je imao veru koju je nazvao imaterijalni senzibilitet“. Konačno i u delima aktuelne umetnosti nailazimo na radove koji na posredan način povezuju stvaralaštvo sa hrišćanstvom. Poljski umetnik Artur Žmijevski u radu Them tematizuje ne pitanje religije i crkve, nego sučeljavanje različitih društvenih, pre svega političkih grupacija i njihovih stavova kroz radionicu. U njoj nije učestvovao nijedan vizuelni umetnik, ali su svi imali isti zadatak - da zajedno, kao grupacije, predstave svoje ideale, ideje i simbole. Dogodilo se da su religiozne grupacije odmah crtale i slikale krst i mač i tome slične religijsko-militantne simbole, kojim treba pročistiti društvo, dok su grupe za ravnopravnosti gej prava, kreirale drugačije ambleme, ali takođe stereotipne, kao i „konkurencija“. Kroz ove diskusije i simbole zapravo se veoma dobro videlo koliko je polarizovano poljsko društvo. Budući da je radionica imala nekoliko faza uključujući i onu u kojoj akteri tokom stvaranja nose majice sa amblemima, koje su opet prema vlastitim ubeđenjima dizajnirali, njena završnica podrazumevala je da svako od učesnika izrazi svoje mišljenje intervenišući na delima onog drugog. Naravno, čitava stvar završena je sukobima, a intervencije su se kretale od spaljivanja, do bacanja kroz prozor. U svemu tome mogla se konstatovati i jedna pozitivna stvar. Sam kreativni proces opio je jednako i grupu starijih gospođa katolkinja, i borce za prava homoseksualaca, i socijaliste i predstavnike nacionalističke omladine. A to navodi samo na jedno - da je stvaralaštvo krajnje pobožni čin ili što bi jedna savremena umetnica u naslovu svog rada, rekla - Cross my (h)art. Božanska pritajenost Andre Malro je jednom uskliknuo: „Ili će 21. vek naći svoju duhovnost u umetnosti filma ili ga uopšte neće biti!“ I to, naravno, nije bilo rečeno slučajno. Jer ideja skrivenog Boga postala je danas glavni subjekat moderne umetnosti, koja je svoje utemeljenje našla posebno u jeziku filma. Otkada je izmišljena filmska traka, ostvarenja koja za temu uzimaju duhovnost ili koja inspiraciju nalaze u religiji, ne prestaju da se vezuju za filmske delatnike. Tu, pri tom, ne mislimo samo na filmove o Hristu ili one sa biblijskim temama. Baš naprotiv. Biblija je svoju citatnost duboko ukorenila u sedmoj umetnosti, postavši tako najadaptiranija knjiga na velikom platnu, bilo da su biblijske teme bile direktno filmovane ili da su inspiraciju crple iz njene dogmatike. Ni to nije slučajno. Filmu kao osobenoj kolektivnoj, a s druge strane relativno mladoj umetnosti, bio je potreban čitav vek da nađe svoje mesto u istoriji umetnosti, a pitanje je da li i sada zauzima to mesto na pravi način. Kada je počela ekspanzija pokretnih slika, film je bio doživljavan kao primitivna cirkuska zabava, koja je u mnogim konzervativnim krugovima važila za „đavolju rabotu“, pa je tako i filmski projektor u početku crtan kao mračna komora iz koje viri đavolak. Prvobitna spiritualnost umetnosti filma ogleda se upravo u tom ritualnom prihvatanju filmske projekcije, kada slike počinju da se kreću pred nama, u mrklini sale, zahvaljujući tom snopu svetlosti koji obasja filmsko platno. S druge strane, film poseduje tehnike i tehnologiju koje podrazumevaju upotrebu specijalnih efekata, spektakla, teatralnosti glumaca i izražaja njihovih lica u krupnom planu, što doprinosi posebnoj snazi njegovog značenja. Vrlo slično tome i sama religija poseduje tehnike sugerisanja sopstvene istine, kakvu poseduje i sedma umetnost - pre svega tehniku predstavljanja alternativne realnosti kroz ritual i iskustvo kreiranja svesti bića odnosno - u slučaju filma - gledaoca. Filmski radnici uspostavili su tako, svesno ili ne, specifičnu vezu sa Bogom počev već od ere nemog filma. Sesil Demil, Karl Teodor Drajer, Roberto Roselini i Ingmar Bergman, ili još bliže našem vremenu Kšištof Kišlovski, Alfred Hičkok i Andrej Tarkovski, ili još bliže Martin Skorseze, Pol Šreder i Ejbel Ferara – samo su neki od autora u čijim delima vera ili njena odsutnost svejedno pokreću radnju filmova i motivaciju likova. Tajne Boga, inkarnacija božanskog prisustva, biblijske aluzije, zagonetke života bez Boga, strašni sud, đavo i napor da ga prepoznamo – skrivena su simbolika i sadržaj mnogih ostvarenja današnjice. Direktne adaptacije biblijskih priča, koje podrazumevaju obraćanje vernicima, čine gotovo neizostavno poglavlje umetnosti filma i u tim ostvarenjima autori se trude da ni po čemu ne narušavaju njihove usvojene dogme. Vrlo često, takva ostvarenja su predmet rasprave teoretičara filma oko autorskog pristupa zadatom materijalu, gde se postavlja pitanje da li adaptacija biblijskih priča u startu podrazumeva i verujućeg reditelja. Rani radovi Demila, te studijski spektakli pedesetih i šezdesetih godina, bili su najbliži toj ideji i predstavljali su svoje autore kao osobene sveštenike sedme umetnosti, čije su radove crkve i koristile najviše u edukativne svrhe, pogotovo kod nepismenog stanovništva. U novom milenijumu, filmovi o Hristu dobili su nova značenja i tumačenja zahvaljujući potpuno novom pristupu zadatoj temi, u potpunosti prilagođenoj savremenom načinu življenja, poput radova Mela Gibsona u tako žestokom delu Stradanje Isusovo ili u dvodelnom ostvarenju Boja krsta u kome se, zarad rasne pomirljivosti, ponovo pokreće pitanje o crnom Hristu. S druge strane, sekularno shvatanje sveta, u kome religija kao takva nema direktne veze sa savremenim načinom življenja, otvorila je filmskim autorima novi prostor za iskazivanje sopstvenih religioznih stavova na velikom platnu. Starozavetni Bog Izrailja, nevidljiv a moćan, koji se narodu obraćao kroz vetar i proroke, potom otelotvoren u liku svoga sina novozavetnog Hrista, sasvim su upečatljivi i dovoljno intrigantni da se njihove ideje provuku kroz savremene teme. U tom smislu, lična religioznost autora direktno je uticala na njihovo viđenje sveta, bilo da je u pitanju reakcija na prisustvo ili odsustvo više sile. Malro je znao da će turbulentan način življenja u 21. veku navesti ljude da traže Boga čak i tamo gde se on tek nazire. Čini se da prisustvo Boga u savremenim filmovima nikada nije bila izražajnije, pogotovo kada su filmovi apokalipse u pitanju. Matriks je bio samo početak, predgovor 21. veku na polju filmske duhovnosti. Virtuelna dimenzija u kojoj se iznalazi Mesija nagovestila je dublje i svestranije istraživanje spiritualnosti i njenog opšteg prilagođavanja modernom društvu. U novi milenijum, Holivud nas je uveo dramatičnim sloganom „Verujem, jer to je apsurd“ izrečenim u filmu Veštačka inteligencija Stivena Spilberga u kome dečak robot, kao veštačka tvorevina, nalazi spasenje u postapokaliptičnom svetu, do kojeg dolazi nakon dvestogodišnje kontemplacije, ne znajući pri tom da li je lik koji je sve to vreme gledao bila Vila iz priče o Pinokiju ili Devica Marija iz priče o Hristu. Iako je Gibsonov film ostao predmet kontroverzi, sada sa ove distance, čini se da su uporedna mesta iz Hristovog života daleko bolje predstavljena u Povratku Supermena, na primer, Singerovom eksperimentu sa daleko više biblijskih aluzija, kako narativnih tako i vizuelnih, od bilo kog drugog komercijalnog filma na sličnu temu. Kao natčovek, poslat od božanske sile na zemlju gde živi sa majkom, Supermen koristi svoju dualnu prirodu kako bi spasio čovečanstvo novog milenijuma od razarajuće mračne sile, žrtvujući pri tom sebe i, prošavši kroz osobenu golgotu, pada u duboku komu iz koje se budi trećeg jutra, moćniji nego ikad, čime započinje dalju borbu za spas čovečanstva. Ideja skrivenog Boga s godinama tako dobija sve dublje utemeljenje u umetnosti filma. Pritajeni Bog je inspiracija, inicijacija, umetnost postojanja, stil življenja. Kada bi bio vidljiv bilo bi svakako teško ignorisati ga, ali s druge strane sigurno ne bi u tolikoj meri intrigirao umetnike onim što o njemu ne znaju. Blago onima koji ne videše a poverovaše. Nečastivi i njegovi šegrti Želim sve te ljude - izvođače, izdavače i promotere - da vidim pred licem zakona“, stajalo je u pismu iz februara 1964. godine, koje je jedan gnevni roditelj uputio tadašnjem državnom tužiocu SAD Robertu Kenediju, optužujući grupu Kingsmen, koja je najpoznatija po izvođenju pesme Loui Loui, da „kvari omladinu“. Stvar je pod svoje uzeo FBI, i nakon opsežne istrage utvrđeno je da nema elemenata za krivično gonjenje bilo koga na osnovu neobičnog teksta ove pesme. Takav je status pop muzike bio i na njenim počecima. Kada se rokenrol pojavio, brižni roditelji i hrišćani nisu imali dilemu: Reč je o đavoljoj muzici koju je među njihovu decu poslao Nečastivi lično, sa lukavim planom da ih odvoji od Boga i porodice i širom im otvori vrata pakla. I zaista, iz ugla pripadnika srednje klase, stvar je delovala krajnje sumnjivo. Šta su to njihova deca videla u tim kosmatim i raskalašnim tipovima koji vrckaju, vrište, znoje se i đipaju po bini izgovarajući reči koje veze s mozgom nemaju? Loui Loui? Diddy Wah Diddy? Great Balls of Fire? Đavolja rabota. Stvar je, međutim, malo složenija. Pre nego što je nauljio kosu, zabacio gitaru iza leđa i zavrteo kukovima pred devojkama koje su padale u nesvest, kralj rokenrola Elvis Prisli je muziku zavoleo slušajući gospel, hrišćansku duhovnu muziku američkih crnaca. Isto se odnosi i na DŽonija Keša, zločestog momka kantri muzike, koji je prvo od majke naučio prastare pesme iz religiozne američke pesmarice, pa obučen u crno stao pred štićenike zatvora Folsom - redom ubice, silovatelje i pljačkaše - koje je nazvao svojom najbližom braćom. Najcenjeniji autor rokenrola, Bob Dilan, koji je svojim pesmama iz šezdesetih godina pozivao na bojkot svake vrste dogme, prešao je krajem sedamdesetih godina iz judaizma u katoličanstvo i, na užas najzagriženijih fanova, snimio nekoliko gospel albuma. Nik Kejv prvo deluje kao provokator koji se sprda s hrišćanskim simbolima, pa kao iskreni vernik koji pada na kolena i otvara svoje srce Isusu, pa opet kao otpadnik od vere... Mnogo je manje autora koji su od početka do kraja jasni u svom odnosu prema veri, bilo da je reč o iskrenim vernicima (poput brojnih gospel muzičara ili legendarne Braće Luvin) ili o rokerima koji su iskreno gurali prst u oko svakom prizivanju religioznosti (Roling stonsi, Bitlsi, Led Cepelin...). Lenon je izjavom da su Bitlsi veći od Isusa razbesneo Katoličku crkvu, dok su se Stonsi pesmom Sympathy for the Devil s albuma Beggars Banquet (1968) vrhunski inteligentno šalili na račun optužbi za satanizam koje su proistekle iz naslova njihovog prethodnog albuma Their Satanic Majesties Request. Iako je reč o duhovitoj i pametnoj provokaciji kojom se Mik DŽeger stavio u kožu i papke samog Sotone, pesma je samo produbila optužbe za povezanost rokenrola i nečistih sila. DŽeger je u više navrata objašnjavao da je pesma inspirisana Bodlerom, Nabokovom i Dilanom, ali bilo je kasno. Sam Dilan takođe je tokom života imao prilično ambivalentan odnos prema religiji i Bogu, ali to je najčešće bila posledica nerazumevanja tumača njegovih stihova i promena u poetici. Na pitanje misli li da nastupanjem na bini ima iluziju da mu smrt ne može ništa, on je u intervjuu Plejboju od 1978. godine lakonski odgovorio da smrt nikome ne može ništa. „Nije smrt došla ovde da bi bilo kome bilo šta uradila. To je samo varka đavola, a đavo je kukavica, i znanje će ga pobediti“, rekao je Dilan. Upravo te godine desila se najveća promena u njegovom životu, u kojem promena nikad nije falilo. U intervjuu Los Anđeles tajmsu iz 1980. godine rekao je da je Isusa primio u srce 1978, kada je doživeo „viziju i osećanje“, i kada se prostorija u kojoj se našao „pomerila“. „Nešto je bilo prisutno u toj sobi. Ništa drugo nije moglo biti osim Isusa“, rekao je Dilan. Ipak, njegovo viđenje hrišćanstva nije sasvim konvencionalno. To se vidi i u njegovim novim albumima, u kojima takođe postoje hrišćanski simboli, ali ni približno u onoj meri u kojoj je to bio slučaj krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Ako je Dilanovo hrišćanstvo rezultat njegove stalne potrage za identitetom, onda je hrišćanstvo DŽonija Keša bilo mnogo jednostavnija priča. Rođen u siromašnoj i religioznoj porodici u Arkanzasu, on je još od malena bio okružen biblijskim pričama i hrišćanskom duhovnom muzikom. Ipak, iza nevinog i bogobojažljivog lica mladog vojnika koji je vojni rok služio u Nemačkoj (gde je napisao i prve pesme), krio se i jedan drugi lik, mnogo mračniji i opakiji. Ta strana Kešove ličnosti došla je do izražaja kada je karijera počela da mu napreduje, a prvi brak da se raspada. „Ubio sam čoveka u Rinu samo da bih ga gledao kako umire“, glasili su stihovi njegove pesme Folsom Prison Blues. Nije to nešto čemu su ga učili u Arkanzasu. Potraga za verom bila je stalna borba u Kešovom životu. Ma koliko pre toga zabrazdio u greh i (lažnu) sliku o sopstvenoj veličini, on je na kraju put uvek završavao na kolenima, u molitvi, manji od makova zrna. „ Lord, if You should be/ Lookin’ down at little me/ I’d just like to say/ I’m trying to stay/ Upon the right track“, pevao je DŽoni u pesmi Welcome Back Jesus. Skrhan bolešću, pred smrt je snimio neke od najboljih numera u karijeri, koje su verno odslikale sve opsesivne teme iz njegovog kataloga: Bog, LJubav i Smrt. Veliki poštovalac DŽonija Keša, između ostalog i zbog upotrebe religijskih motiva u pisanju, jeste i australijski tamni princ rokenrola, Nik Kejv. „ I don’t believe in an interventionist God/ But I know, darling, that you do/ But if I did I would kneel down and ask Him/ Not to intervene when it came to you“, peva Kejv u jednoj od najlepših pesama koje je ikad napisao, Into My Arms, koja najbolje ilustruje njegov odnos prema veri i ljubavi. On ne veruje u Boga, ali ne propušta da mu ime napiše velikim slovom. Ako Bog postoji, njegov jedini smisao je LJubav. „Aktuelizacija Boga kroz ljubavne pesme ostaje moja primarna motivacija kao umetnika“, rekao je on na jednom predavanju u Beču 1998. godine. Ipak, on je tokom karijere davao dovoljno materijala za najrazličitija tumačenja njegovog odnosa prema veri. Ako je nekim pesmama izazivao sumnju da li potiču od iskrenog vernika ili su ipak malčice ironične (God Is in the House, Dig, Lazarus, Dig!!!...), onda je uvek s vremena na vreme davao razloga da se podsetimo i one njegove svetovnije strane. Kada na leto on dođe na Egzit sa svojim bendom Grinderman, moći ćemo da se uverimo u to koliko Isusa ima u pesmi No Pussy Blues... Srpski rokenrol i pravoslavlje U srpskom rokenrolu hrišćanstvo je u pomalo iznenađujućoj meri prisutno već više od trideset godina. Na albumu Odbrana i poslednji dani Idoli su pravoslavne motive iskoristili kao provokaciju tadašnjeg socijalističkog sistema koji je počeo ozbiljno da jede samog sebe. Tokom devedesetih godina, pravoslavlje je u kompletnom društvu doživelo obnovu, koja je u dobroj meri zahvatila i rok scenu. Hrišćanski podtekst je bio veoma izražen u muzici najboljih bendova iz tog perioda kao što su Partibrejkersi i Bjesovi, a i u muzici sastava Darkvud Dab mogu se prepoznati pravoslavni motivi (pevač ovog benda Dejan Vučetić Vuča je ikonopisac)... Isto se može reći i za još jedan od najistaknutijih bendova iz devedesetih, koji je aktivan i danas - Kanda, Kodža i Nebojša, čiji je nekadašnji gitarista Rastko Lupulović postao monah u pravoslavnom manastiru (kao otac Ilarion Lupulović). U zemlji u kojoj je i džez sredinom prošlog veka smatran zapadnjačkom izmišljotinom, vladajuća vera je pokazala priličnu toleranciju za rokenrol, čak i u budalastom incidenatu sa inicijativom DSS-a za zabranu koncerta grupe „Residents“ na Kolarcu 2003. godine, jer se poklapao sa Krstovdanom... Monah Jovan Ćulibrk bio je inicijator ideje koja je najdirektnije aktivirala domaće rokere u jednom pravoslavnom projektu. Reč je o albumu Pesme iznad Istoka i Zapada, u kojem su učestvovali Nebojša Krstić i Srđan Šaper (Idoli), Dejan Vučetić, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers) i drugi, a koji je snimljen na osnovu stihova vladike Nikolaja Velimirovića. Taj album je do danas ostao najkontroverzniji projekat u kojem su naši rok muzičari ikada učestvovali.