Poljuljani autoritet

U velelepnoj sali imperatorskog pozorišta „Aleksandrinski“ u Sankt Peterburgu u nedelju uveče uručena je najprestižnija evropska, pa i svetska nagrada u oblasti teatara - Premio Europa per il Teatro. Naziv je na italijanskom jer je ovaj značajan projekat pokrenut pre 25 godina na Siciliji, gde je nagrada godinama dodeljivana, da bi nedavno počela evropsku odiseju, seleći se iz jednog grada u drugi, preko Torina, Soluna i Vroclava do Sankt Peterburga. Ceremonija dodele nagrada je samo završni čin višednevnog festivala na kome se, izvođenjem njihovih predstava i konferencijama o njihovom radu, predstavljaju svi laureati za tu godinu, kako dobitnik same Premio Europa, koja može da se izjednači s priznanjem za životno delo, tako i dobitnici još zanimljivije nagrade, Nove pozorišne realnosti - autori evropskog teatra koji su u punoj stvaralačkoj snazi. I prethodni organizatori su se veoma trudili da ceremonija dodele bude na odgovarajućem nivou, ali niko toliko koliko Rusi: najveći zalog ove njihove plemenite ambicije bio je sam „Aleksandrinski“, poprište brojnih značajnih događaja iz istorije ruskog pozorišta. Reditelj ceremonije, ujedno i jedan od ovogodišnjih laureata nagrade Nove pozorišne realnosti, Andrej Moguči, zamislio je da svaki od dobitnika sedi na mestu koje je pripadalo, ili za koje se zna da je na njemu nekada sedeo neki od velikana ruske kulture: Čehov, Dostojevski, LJermontov, Mejerholjd... Simbolički potencijal ovog teatra iskorišćen je u još nekoliko navrata, recimo kada je spuštena originalna zavesa iz Mejerholjdove čuvene postavke Maskerate LJermontova, poslednje predstave carske Rusije. Završna ceremonija obilovala je, međutim, i brojnim preterivanjima, za koje je teško utvrditi da li su ironizovanje ruske sklonosti prema grandioznosti i kiču, ili su, naprotiv, nepatvoreni izraz te sklonosti. Osetne pukotine u konceptu i realizaciji završnog spektakla potvrdile su utisak, a koji se stvarao prethodnih dana, da je 14. izdanje Premio Europa imalo i mnogo dublje probleme. Ne mislim pri tome samo na krajnje haotičnu italijansko-rusku organizaciju, koja je na milost i nemilost sudbine ostavila stotine novinara, kritičara i stvaralaca iz celog sveta. Pođimo redom. Odluka da laureat 14. izdanja Premio Europa bude čuveni nemački reditelj Peter Štajn (1937) je nesporna, mada bi se moglo reći malo zakasnela s obzirom na to da su je već dobili skoro svi njegovi vršnjaci iz prvog ešelona evropske i svetske režije. Taj utisak gotovo izvesno ima i sam Štajn, pa se time može objasniti, ne i opravdati, njegova šokantna, navodno šaljiva izjava, izrečena na konferenciji posvećenoj njegovom delu, da prihvata Premio Europa ne zbog priznanja već zbog novčanog iznosa – 60.000 evra. Ako je i od najvećeg pozorišnog skandal-majstora – mnogo je. Štajn je kontroverzan ne samo po izjavama, već i po poetici. NJegove rane predstave iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, kao što su postavke Geteovog Torkvata Tasa i Eshilove Orestije, ušle su u istoriju evropskog pozorišta, i to kako na osnovu radikalnog umetničkog koncepta, tako i na osnovu društvene provokativnosti. Od sredine osamdesetih, sa čuvenom postavkom Čehovljeve Tri sestre, koja je bila verna rekonstrukcija realističkih principa prvog reditelja ovog komada, Stanislavskog, nemačka kritika optužuje Štajna da postaje konzervativan, da više nije umetnik koncepta... Nesporazum s nemačkom kritikom i teatrom uopšte rezultirao je dramatičnom, za Štajna tako tipičnom odlukom: desetogodišnjim dobrovoljnim izgnanstvom iz domovine, koje je proveo režirajući, za ogroman novac, dramske i operske predstave u Rusiji, Velsu, Italiji. Grandiozni povratak u Nemačku, režija integralne verzije Geteovog Fausta 2000. godine u trajanju od dvadesetak sati i sa ogromnim budžetom, nisu izlečili rane. Projekt kojim se predstavio u Sankt Peterburgu, Razbijeni krčag po tekstu Hajnriha fon Klajsta i u izvođenju Berliner ansambla, potvrdio je utisak da je Štajn veliki majstor scene koga danas zanima samo sprega tekst-gluma, a ne rediteljska konceptualna nadogradnja, ili razgradnja. Šta god mislili o ovakvoj poetici, ne možemo a da ne poštujemo virtuoznost koju on još uvek postiže u radu s glumcima, a koji su bili predvođeni sjajnim Karl-Marijom Brandauerom. Pored svih protivrečnosti tipičnih za Štajnovu ličnost i delo, nagrada koja je njemu dodeljena, dakle, nikako nije problematična. To se, međutim, ne bi moglo reći za nagrade Nova pozorišna realnost. Već je prošle godine u Vroclavu broj laureata u ovoj kategoriji bio diskutabilan – bilo ih je petoro, što je znatno više u odnosu na uobičajenih dvoje-troje – ali se tada to objašnjavalo željom da se spisak nominovanih oslobodi dugogodišnjih kandidata i otvori za nova imena. Pored prihvatljivog formalnog objašnjenja, ovu odluku je suštinski podupirala i činjenica da su svi nagrađeni, s izuzetkom jednog ili možda dvoje, nju izvesno i zaslužili. Ove godine, međutim, ne samo što se broj još i uvećao, pa ih je bilo šestoro, i što za ovakvu metastazu nije ponuđeno nikakvo formalno opravdanje, već je bar polovina laureata bila više nego sporna. Međunarodno slabo poznata portugalska trupa Teatro Meridional bila je najveće iznenađenje i to neprijatno. Predstava 1974. je staromodno koreografisan igrokaz skoro bez reči s ilustrativno-folklornim rešenjima koja pak ne uspevaju da ukažu na koje se to dramatične događaje iz portugalske istorije referišu: kada se pozornicom prošunjaju, iza veselih pralja, stripovski zloslutne figure u crnim mantilima, jasno nam je da je to priča o policijskoj torturi, ali ništa više od toga ne možemo da shvatimo. Predstava Pozorište laureata iz Slovačke, reditelja Viljema Dočolomanskog, dobro je izvedena koreografija u stilu glumačkih telesnih vežbi, ali bez produbljenog, razgovetnog i nadahnutog umetničkog ili misaonog koncepta, osim nekakvog patetičnog klišea o „radosti igre“. Prezentacija njihovog glumačkog treninga koji, pretenciozno i idejno nerazrađeno, spaja slovačko seosko pojanje i toreadorske vežbe, nije popravila početni utisak, naprotiv. Stručnu publiku Premio Europa najviše je podelio Vesturport teatar s Islanda. Lično spadam u onu grupu koja smatra da njihove vizuelno spektakularne i akrobatski vrlo zahtevne postavke Geteovog Fausta ili Kafkine Metamorfoze, sve s okomitim kretanjem po sceni, mogu da se prihvate eventualno kao popularizacija klasike za tinejdžersku publiku: nešto između muzičkog spektakla Lion King, loše verzije kanadskog Cirque du Soleil i, recimo, nastupa nekakvog pozorišnog boy’s band-a... Tako se ispostavlja da je samo polovina laureata neosporno zaslužila nagradu Nova pozorišna realnost: reditelji Andrej Moguči (Rusija) i Kristijan Smed (Finska) za njihovu, koliko god međusobno različitu, ipak i srodnu poetiku, teatralizovanu, dinamičnu, maštovitu i negde nadrealističku, i Keti Mičel (Engleska), takođe rediteljka, za njen stilski raznovrstan opus, koji se kreće u rasponu od minimalističkih, energetskih i emocionalno snažnih postavki klasike, do najnovijih, visoko konceptualnih i multimedijalnih radova. Da bi povratila svoj, ove godine poljuljani autoritet, reklo bi se da bi vodeća evropska pozorišna manifestacija trebalo da preispita principe izbora laureata u kategoriji Nova pozorišna realnost (žiri, recimo, zaseda jednom godišnje i odlučuje i na bazi kratkih video-klipova) i da se, pre svega, oslobodi kriterijuma političke korektnosti koji je ove godine, s nagrađivanjem stvaralaca iz manjih pozorišnih kultura (Island, Slovačka, Portugal), odneo pobedu, ali Pirovu. Iako manifestacija pod patronatom Evropskog parlamenta i Evropske komisije sigurno mora da vodi računa i o ovoj vrsti ravnoteže, a ne da nagrade uvek odlaze superiornim evropskim pozorišnim kulturama kao što su nemačka ili flamanska, umetnički razlozi bi morali da budu primarni.