Od entuzijazma do melanholije

Da li je put svakog čoveka ostvarenog i osujećenog popločan ranim, mladalačkim entuzijazmom i kasnom, jesenjom melanholijom, depresijom? Kao i Volter, pisac Kandida, svaki čovek je mešavina optimizma i pesimizma, vedrine i gorčine, vrlina i mana. Kao i Kandidov učitelj Panglos i mi smo odmah posle Drugog svetskog rata verovali „da sve ne može biti bolje u najboljem mogućem svetu“ (Lajbnic). Mlada, varvaroidna socijalistička kultura, estetika i stil života, nisu bili skloni pesimizmu, pa su određujući nosioci duha vremena od ljudi i umetnika zahtevali i očekivali da nad našim oskudnim životima podižu nebo bez magle i oblaka, da prosipaju rajsku osmehnutost, veru, radost, entuzijazam. Kandida je Volter objavio 1759. godine. Od tada se komentatori pitaju da li je Volterova poruka „treba obdelavati svoj vrt“ optimistička, ili pesimistička. Slobodan Jovanović u Srpskom književnom glasniku, 1903. godine, Volterovu uputu tumači kao razočaranost, kao sumnju da možemo u životu da ostvarimo sreću i spokoj, lišimo se razočarenja, gorčine i pesimizma. Koliko politička strategija danas ima u vidu ove kreativne lične snage i na kojoj osnovi oblikuje pokretačke snage i energije vremena u kome živimo? Koliko tekuća politika računa na one koji nisu stubovi i nosioci vladajuće politike, ni trube vremena? Koliko „suvišnih ljudi“ stvara politička praksa poslednjih decenija? Gde otiče, gde se gubi kreativni potencijal i energija naše razdrobljene, neprepoznate i neusmerene društvenosti? Izgleda da nestaje čovek kakav je, po Volteru, bio mladi Kandid kome je „iz lica govorila duša“. Kandid je gorka priča o gubljenju, osipanju, osporavanju vere u čoveka, u najbolji svet među svetovima. Kandidovu odiseju i Panglosovu filozofiju o životu u najboljem među dobrim svetovima ponavljaju i mnoge generacije koje se teško uklapaju u živu savremenost. Otuda i priča o osnivanju Kluba optimista. Optimisti su ljudi koji veruju, životu prilaze sa lepše strane. U današnjoj literaturi nisu na ceni, ali ih ideologije često idealizuju kao što je bio slučaj posle Drugog svetskog rata kada tuga i melanholija, ništa mračno i depresivno, nisu bili poželjni. Poput Panglosa, Kandidovog učitelja, ideolozi su nas uveravali da su novi čovek i nova stvarnost svet najbolji među dobrim svetovima. Optimista je bio i junak ovog doba koga su književni teoretičari nazivali pozitivnim junakom. Novi čovek ranih posleratnih godina je mlad, nasmejan, obasjan suncem radosti, rečju, čovek proleća. Ako je renesansni optimizam bio stvar „intelektualnog trijumfa“, onda je optimizam ranih posleratnih godina rezultat ideološkog političkog zanosa i programa. Zemlja smeška u razorenoj zemlji bila je moguća uz previđanje zemaljskog života, zbilje, uz zamenu sadašnjosti budućnošću u kojoj je mesto jedne oskudne stvarnosti zauzimala vizija novog sveta kao raja, boravišta večne pesme i igre. Tema novog optimističkog sveta omiljena je tema renesanse. Utopija Tomasa Mora poslužila je kao uzor Rableu, kao što je Furijeova utopija uticala na Černiševskog. Najčešće su ovi novi svetovi bili oblici kritike postojećih svetova, kao kod Domanovića na primer, u Stradiji i drugim satiričarevim tekstovima. O optimizmu se govori kao o jednoj vrsti terapije, jer čovek ne može, bez posledica, da podnese ovoliku količini odurne stvarnosti! Beznađe je put u rastrojstvo, u prestup, sumanutost, ludilo. Novi optimist pruža ruku, kao austrijska šumska železnica, zapuštenom i zaboravljenom čoveku koji tone, nestaje u egzistencijalnoj magli i neizvesnosti. Reke ljudi bez posla, bez izlaza, bez mogućnosti da svojim radom opravdaju i ispune i odbrane svoj život i život svoje dece. Novi optimista kaže: „Dosta je političkih igara i prevođenja žednih preko vode!“ Otvorimo oči: Srbija ima zemlju, vodu, ljude koji hoće da rade. Učinimo sami nešto što bi nam život ulepšalo učinilo podnošljivijim. Ne možemo još dugo živeti kao taoci prošlosti i evropskih obećanja na dugom štapu. Usredsredimo se na logiku i zahteve života. Pokušajmo da ponovo osvojimo svoje mesto pod suncem, dosegnemo održivu razinu života. U preterivanjima smo majstori, pa smo tako od iznuđenih optimista iza ratova dogurali do teže izlečivih pesimista. Ono što nam nedostaje nazovimo delikatnom socijalnom, društvenom, ljudskom ravnotežom.