Bog malih stvari

Francuska je ovih dana postala prva zemlja u Evropi u kojoj kažnjavaju žene koje nose burke na javnom mestu, verovatno sledi Holandija, a još od februara u nemačkoj pokrajini Hese takođe je ženama zaposlenim u javnom sektoru zabranjeno da pokrivaju lice iz tradicionalno-verskih razloga. U Španiji se burka ne sme nositi u državnim zgradama, u bibliotekama i na pijacama, a i u Italiji pripremaju zakon protiv nikaba, čadora, hidžaba i drugih ogrtača kojim žene skrivaju lice, vrat i kosu od tuđih pogleda. Švajcarska, gde je već zabranjena gradnja minareta na džamijama, govori takođe i o zabrani nošenja burke. Nemačka kancelarka Angela Merkel ocenila je da multietnički projekat integracije propada. Muslimani, prema njenim rečima, ako žive u Nemačkoj (gde ih ima oko četiri miliona), moraju poštovati Ustav, a ne šerijatski zakon iz Kurana, jer je Nemačka – kako je rekla – zasnovana na hrišćanskim i jevrejskim tradicijama. Kao da se u nešto blažem vidu nastavlja čak 14 vekova evropske borbe protiv islamske ekspanzije; počelo je od prelaska Berbera u Španiju i obračuna sa Saracenima u Sredozemlju, do ratova s Osmanlijama koji se, posle njihovog poraza kod Beča, završavaju Balkanskim ratom 1912. godine i ukidanjem titule sultana-kalifa. S druge strane i muslimani uzvraćaju koristeći se baš evropskim principima o pravu na različitost i obavezi tolerancije. Ali, kad se u romanu, po oceni islamskih velikodostojnika nedolično govori o proroku Muhamedu, kad novine štampaju njegove karikature ili kad grozničavi evangelistički sveštenici iz američke provincije u zanosu spale Kuran – ne raspravlja se o kvalitetu stvaralaštva, niti se kritikuje loš ukus i kršenje građanskog reda. Umesto toga, izbiju nasilni protesti, demonstranti pale ambasade i padaju glave. Štaviše, na ekstremnom tumačenju islama kao politike živi i terorizam. Politikolog Semjuel Hantington pisao je da će posle komunizma glavni problem u svetu biti sukobi kultura, odnosno civilizacija (kineska, japanska, hinduistička, rusko-pravoslavna, latinoamerička, zapadna i islamska) i oštro je kritikovan zbog tvrdnje da “islam ima krvave granice”. Mada, reklo bi se da neka područja to potvrđuju. U takvom kontekstu i bezazleni veo na licu jednima je bezbednosna pretnja, a drugima element insistiranja na razlikama i čuvanju identiteta. A prorok Muhamed je, inače, u Kuranu ženama savetovao pokrivanje u varvarskim vremenima stalnih sukoba arabljanskih plemena, kao način da “budete prepoznate, ali ne i uznemiravane”. Islam, koji kao i sve velike religije propoveda velikodušnost, mir, ljubav prema bližnjem, prema životu i Bogu i nastoji (kao i druge religije), da učvrsti ne samo lična verovanja, već i socijalno ponašanje. Ali, islam ne prihvata da mu se razdvajanjem crkve i države smanji uticaj na institucije i politiku, niti priznaje ikakvu alternativu za postizanje opšteg dobra. Od nastanka u Meki i Medini u VI veku, on nikad nije bio samo sfera privatnog jer obuhvata ceo život i jedinstvo privatnih i javnih postupaka. Bez toga islam ne bi bio islam. U ranom periodu kulturnog i ekonomskog procvata islam se širio uz jaku podršku nauci, moralu i pravu, podsticao je slobodu trgovine i gotovo svuda održavao versku i kulturnu toleranciju. Kada su Arapi 732. zaustavljeni kod Poatjea, oni su u kulturi bili znatno ispred hrišćanskog zapada. Nemačka i Francuska su umirale od kuge, a na istoku su radile javne bolnice i apoteke, u Bagdadu su otvarali biblioteke sa delima grčkih i latinskih klasika, cvetale su umetnosti i arhitektura, a muslimanski naučnici su postavljali osnove nove matematike, astronomije i hemije. Za razliku od Isusa koji je izgovorio „Moje carstvo nije od ovoga sveta”, u islamu se ne odvajaju religija, život i politika – sprovođenjem božje zamisli stvara se pravedna država na ovom svetu. Muhamed je tim konceptom u svoje vreme znatno unapredio društvene prilike u Arabiji, a što je sa širenjem nove vere dobilo podršku od istočne Afrike, do Sibira i od Andaluzije do Jave, Sumatre i Australije. Nigde u svetoj knjizi muslimana – mada mnogi to misle – nije, na primer, zapisao da žene nemaju pravo na rad i na obrazovanje, a talibanski propis da silovana žena mora da ima četiri svedoka predstavlja potpuno obrnutu interpretaciju; Kuran upravo ukazuje da oni koji nabede žene da su neverne moraju pronaći četiri svedoka koji bi to potvrdili, pa da se tek onda bludnica zatvori. Cilj islama nije bio samo da se shvati Bog, nego da se sprovede socijalna reforma – da se ljudi upute kako da se spasu od štete, bolesti, nepravde, zabluda i predrasuda. Alah je, između ostalog, i Bog malih stvari, a islam nešto više nego druge religije – tadašnji poželjni društveni poredak. Islam je bio fleksibilan i otvoren prema svetu, ali je – kako se ispostavilo kasnije, nakon što je Muhamed umro 632. godine – postepeno jačala teološko-konzervativna struja. Dogmatsko tumačenje zapisanih prorokovih reči potiskivalo je nužnu radoznalost i kada je Evropa krenula u reformaciju, renesansu i naučnu revoluciju, islam, koji je smerao da ostvari socijalnu pravdu i osvoji znanja na ovom svetu, sveo se na diktaturu i na uplašen narod. Beznačajni folklorni simboli – kao što su ženske marame – postali su, na jednoj strani oznake ukupne zaostalosti, primitivizma i opasnosti, a na drugoj vide se kao neodvojivi deo celog vrednosnog sistema. U međuvremenu, imami i sada naglašavaju da je islam nadređen svim ostalim verskim i političkim modelima jer su – kako tvrde – u Kuranu sažete sve istine ranijih religija i njihovih proroka, nadograđene do savršenstva i da je nužno da te istine svi prihvate. Tako proizlazi da problem Zapada nije radikalni politički fundamentalizam u islamu, već sama muslimanska civilizacija čiji se narodi ponose superiornošću svoje kulture, a opsednuti su, pri tom, inferiornošću svoje moći. Nažalost, islam u današnjici ne nudi savremeni socijalni projekat kao alternativu liberalnoj demokratiji koju odbija. Bogatstvo od nafte je loše raspoređeno, siromaštvo se ne smanjuje, pravde nema, a kritika konzervativne i samovoljne vlasti se kažnjava. Uteha je u tvrdnji da “ništa ne uspeva ako Bog nije s nama”. Islam nekima deluje kao pretnja, ali i mnogi se u njega uzdaju kao u jedinu perspektivu. Nacionalno oslobođenje (i rast cene nafte) dalo je ljudima koji žive poštujući duh Muhamedovih reči novo poverenje u vrline njihove kulture. Međutim, nesimpatija prema SAD, rođena iz osujećenosti zbog zapadnih ”uspeha” a sopstvenog ”neuspeha”, kao da prelazi u mržnju čak i prema principima uređenja “neverničkih” društava. Uzroci povremenog masovnog besa islamskih vernika, koji prelazi i u terorizam, leže u dubokom socijalnom i ličnom nezadovoljstvu, a brojni netaktični (ili bahati) potezi nemuslimana tek su povod da se agresija ispolji. Dodatno, različita tumačenja Kurana, mogu dati za pravo i “svetim ratnicima” koji bi da Alahovu volju iz VII veka ostvaruju bombama i sečenjem vratova nevernika, ali i onima koji tvrde da se džihad vodi “srcem, govorom i rukom”, odnosno savladavanjem sopstvenih slabosti, blagim rečima i dobrim delima. Inače, najveći deo Kurana, koji je baza regulisanja života muslimana, neodvojivo je vezan sa životom Muhameda u vremenu ”zemani-džahilijet” (period neznanja), kad su se ljudi u Meki, gde se budući prorok rodio 20. aprila 570. godine, molili drveću, kamenju, kipovima i idolima. Kada je Muhamed 610. godine čuo prve Objave o jednom Bogu i elementima moralnog života i postao verovesnik, Rasululah – Božji poslanik, on se, međutim, suočio sa 12 godina podsmeha, sve do progona iz Meke u Medinu. Tamo su njegove reči bile primljene bolje i odande je on kao vođa nove zajednice mogao da propovedima, diplomatijom, ali i oružjem, pretvori islam u pobedonosnu ideologiju. Islamsko Sveto pismo sastoji se 6.360 stihova, odnosno ajeta-dokaza razvrstanih u 114 sura-poglavlja. Osnovna tvrdnja poznata je kao ”šehada”: La ilah, ila Alah, Muhamad rasul Alah (Nema drugog Boga osim Alaha; Muhamed je njegov poslanik), dok su ostali glavni stubovi namaz, (molitva pet puta dnevno), pa slede zekat (obaveza milostinje radi ravnomernijeg rasporeda bogatstva), post u ramazanu (uzdržavanje) i hadžiluk u Meku, kao mesto gde se javio Bog. Mnoge ličnosti u Kuranu preuzete su iz Starog zaveta, ali Muhamed recitujući o Isaku, Jakovu (Jakubu) i Josifu (Jusufu); Davidu (Dovud), Solomonu (Sulejman), Iliji (Iljas) i Joni (Junuz), svima skida svetački oreol i računa ih samo za pojedince koji su doprineli građenju konačne istine u Kuranu. Od ličnosti iz Novog zaveta, sličan tretman imaju i Jovan Krstitelj, njegov otac Zaharija, Isus i Marija, koja kao Merjema ima celo poglavlje u Kuranu, mada se smatra običnom ženom, a nipošto ne i majkom božjom.