Opasno zaoštravanje

Svi loši scenariji iznenada su se otvorili. Istovremena radikalizacija političke situacije u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pokazuje zloslutne paralele sa krajem osamdesetih. U Bosni i Hercegovini, sa jedne strane pritisci za centralizaciju, sa druge – srpski referendum protiv toga. Isto kao onomad, uoči rata. U Hrvatskoj, eksplozija nacionalnog besa i očaja, fokusirana protiv Srba i umerenih hrvatskih političara. Isto kao onomad, uoči rata. U Srbiji, podeljenost prevazilazi političke okvire i postaje pitanje opstanka, kao onomad, uoči rata. Rat, u ovom trenutku, ne treba očekivati. Mogućnost sukoba, incidenata, rasta netrpeljivosti, međutim, uveliko je otvorena. Vesti o političkoj konfrontaciji, zaoštravanju retorike, rastu međusobnih animoziteta i sve većim i većim incidentima nižu se jedna za drugom. Dejtonska Bosna postoji isključivo zbog angažmana međunarodne zajednice. NJenim ustrojstvom svi su nezadovoljni – Bošnjaci bi centralizovanu državu, a Srbi i Hrvati maksimalnu nezavisnost, do pripajanja matici, u nekoj budućnosti. Međunarodna pažnja, odavno preusmerena na drugu stranu, počela je da popušta – sve strane vide šansu da dodatno povuku u svom pravcu. Možda i do pucanja. Hrvatska politička scena posle presude da je Oluja državni zločin, ionako uveliko nacionalistička, za nekoliko kategorija se pomerila u tom pravcu. Čak i umereni Josipović osporava presudu, a Jadranka Kosor ide dotle da Srbima gura prst u oko, izjednačavajući Jasenovac i Vukovar – uprkos svemu, koncentracioni logor i opsada grada, iako prepuna zločina, ne mogu biti isto. Slike raspomamljenih hrvatskih ultranacionalista izazivaju zaprepašćenje količinom ostrašćenosti, a prema Srbima upereni prvi incidenti umerenom analitičaru Puhovskom deluju manjima od onoga od čega je strahovao - što ne znači da se ti gori neće i dogoditi. U Srbiji, štrajk žeđu opozicionog lidera, dramatično je izoštrio političku podeljenost. Na stranu što je Nikolić tako drastičan korak povukao iz nesuvislih razloga – da izbori budu koji mesec ranije ili kasnije, što svakako nije pitanje života i smrti, već pitanje taktičke prednosti na njima, ali i posledica nedostatka izlazne strategije kada se ne ispune ranija obećanja. Činjenica je da se njegovo samožrtvovanje mora prihvatiti kao jasan pokazatelj politički ne samo podeljenog, nego i bolesnog društva, društva u kome svi zajedno prepoznajemo potpunu otuđenost političke elite, opštu društvenu nepravdu, nesposobnost vođstva da reši probleme koji se nagomilavaju, bezočnost, osionost i bahatost oličene u koruptivnoj sprezi političkih i državnih predstavnika, sa tajkunima ili lokalnim gazdama. Na sve to, sa dramatičnim slikama iz bolnice, biće sve manje moguće izbegavati nasilje u rastućim protestima. Još jedno pitanje tu je izuzetno značajno – pitanje granica, oko kog su se, u velikoj meri, vodili ratovi devedesetih. To pitanje trenutno je zamrznuto, ali nekako vreba iz prikrajka. Na kraju krajeva, ono je najveći problem Kosova, koji se nezavisnošću nije otvorio na međunarodnoj sceni, ali je daleko od toga da se zatvorio. Sa kosovskim presedanom i političkom situacijom u Republici Srpskoj, takvoj kakva je, nije nemoguće zamisliti da se to pitanje dođe na dnevni red. Srećom, postoje elementi cele priče koji ostavljaju mogućnost da rasplet ne bude tako tragičan kao prošli put kad se Hrvatska ovako ustalasala, Bosna podelila, a Srbija zaoštrila. Pre svega, tu je iskustvo koje svi delimo, o besmislenosti onolikih smrti, sakaćenja i proterivanja, o tome da su uništeni toliki životi, apsolutno bez ikakvog razloga. Podsećanje na to verovatno je najbolji način da se spreči ponavljanje onolikog užasa. Tu je, potom, činjenica da je u svim ovim zemljama izgrađen, naravno ne do kraja, demokratski sistem, koji je ipak zasnovan na kakvim-takvim pravilima, sistemu vrednosti i proceduri. Šargarepa pristupa Evropskoj uniji takođe je snažan faktor za izbegavanje sukoba, jer zaraćene nas tamo sigurno neće. Prisustvo NATO-a, od vojnog, u Bosni, do političkog, kod nas i u Hrvatskoj, dodatni je faktor predupređivanja najgoreg scenarija. Neracionalni argumenti lidera koji se udvaraju biračima vlasti radi, koristeći pretpolitičke, emotivne argumente, uspostavljaju standarde koji vode u ponor i propast. Eto, to je kao pred rat, a oružani sukob samo je konačna posledica započetog puta, na kome ipak ima još nekoliko raskrsnica. Ne treba zaboraviti kasne osamdesete – bez obzira na sve ono, ipak nismo baš shvatali da nas koja godina deli od potpunog užasa. Za tih par godina, sa nekoliko promena na međunarodnoj sceni i uz vođstvo čiji je cilj bio samo vlast, završili smo u krvi. Previše je sličnosti da bi ovakva upozorenja bila preterana. Samo, izvesno je da se na njih oni neće obazirati.