Dogovor o razlikama

Na sajtu Komunističke partije Rusije pojavo se nedavno spot o predstojećim predsedničkim izborima u Rusiji, napravljen po motivima američkog filma “2012”. U ruskoj varijanti ovog katastrofičnog filma, kraj sveta se može dogoditi zbog borbe Medvedeva i Putina za predsedničku fotelju. Autori se podsmevaju rečima Vladimira Putina “mi smo formirali efikasan tandem”, “Gospodin Medvedev i ja smo ljudi tradicionalne orijentacije”, “Potreban je mali pobedonosni rat” (ovo poslednje Putin nikad nije rekao). Medvedev to negira ili se samo smeje. Na kraju spota, oba ruska lidera biraju oružje za međusobnu borbu. Medvedev puca iz mitraljeza na avion u kome je Putin i kad pogodi kaže: “Lepo!” Ali ni Medvedev, očigledno, nije dobro prošao kao, uostalom, ni planeta koja se gotovo sva našla pod vodom. U poslednjem kadru se njih dvojica ponovo pojavljuju zajedno i čuje se zaključak “nema izbora” i, na samom kraju, jedva vidljivo – “kprf. ru. Izbor uvek postoji”. Komunisti tvrde da su spot preuzeli sa You Tuba zato što im se dopao način na koji se autor podsmeva težnji vladajućeg tandema da stvori utisak da će, ukoliko na predstojećim izborima 2012. ne ostanu na kormilu Rusije, doći do apokalipse. Da li ruski lideri zaista misle da će se u slučaju da u Kremlj posle izbora dođe neko treći, desiti katastrofa nije poznato, ali da žele da jedan od njih dvojice ponovo zauzme predsednički kabinet, uopšte nije sporno, kao što nije sporno da će biti onako kako odluči Putin – ne zato što je on autoritaran, diktator ili bilo šta od onoga što mu pripisuju, uglavnom zapadni, protivnici – već zato što Putin ima za sobom veoma moćnu partiju sa dvotrećinskom većinom u Dumi, i isto tako, dvotrećinsku podršku ruskog naroda. Medvedev nema nikakvu partiju, a što se podrške tiče ona je prilično neobična. NJega takođe, podržava velik broj birača, samo nekoliko procenata manje nego Putina, ali to je onaj isti, Putinov elektorat. Oni će glasati za Medvedeva samo ako Putin ne bude želeo da se kandiduje. Vremena da sadašnji predsednik formira novu stranku, gotovo da više i nema. Manevar “Pravedne Rusije” da svog lidera Evgenija Mironova skloni u stranu kako bi oslobodila mesto za Medvedeva, ako on, eventualno, to poželi, teško da može doneti ozbiljne rezultate – suviše je mala partija i suviše je jasno profilisana kao “proputinska”. Sve to ne smeta političkim analitičarima i medijima da na temu ko će biti sledeći predsednik Rusije diskutuju takoreći od momenta dolaska Medvedeva u Kremlj. Iako je svoje prvo vatreno krštenje doživeo samo nekoliko meseci posle izbora, kad je Gruzija napala Južnu Osetiju, i kada je morao da donese veoma tešku odluku o učešću Rusije u tom ratu, on gotovo nikoga nije uspeo da ubedi da je tu odluku doneo sam a ne po Putinovom savetu. Za tri godine je uspeo da izmeni krvnu sliku gubernatorskog aparata smenivši veliki broj najuglednijih i najdugovečnijih lokalnih lidera, uključujući i najjačeg među njima, moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova, reformisao miliciju smenivši veliki broj rukovodilaca, učinio još mnogo, mnogo stvari, mnogi ga i dalje smatraju „čuvarem prestola“ do povratka Putina. Za sve to vreme „tandem“ se odlično slagao, i na obavezno pitanje o prirodi međusobnih odnosa odgovarao jednako ­ da se veoma dugo poznaju, o svemu konsultuju, imaju „istu krvnu grupu“. Razlike u postupcima dvojice lidera donedavno su bile, uglavnom, stilske, ali ni one nisu takve kao što na prvi pogled izgleda. Smatra se da je Putin konzervativan a Medvedev demokrata i modernizator. I zaista Putin se najčešće obraća konzervativnijim slojevima društva, a Medvedev onom sloju koji je više orijentisan na promene. On je učesnik društvenih mreža, nema kagebeovsku prošlost. Ali sadržaj njihovih izjava često ima sasvim suprotan karakter – Medvedev mnogo pažnje posvećuje upravo konzervativnim vrednostima – crkvi, tradiciji, spreman je da kažnjava i smenjuje, pa i da ratuje kad treba, dok Putin često daje podršku potpuno „modernim“ pojavama – bajkerima, praznovanju „Dana svetog Valentina“ i slično... Medvedev je „izvozna verzija Putina, čiji je cilj da umiruje Zapad i čuva evropske aktive ruske elite“, zaključuju mnogi. Pa ipak istorija je puna primera kad su naslednici „ubijali očeve“ kako bi se slobodnije osećali na vlasti. Zato politički analitičari i novinari u svakom javnom nastupu traže skrivene znake da je sloga u tandemu prestala i da će uskoro početi rat za predsedničku fotelju 2012. Sada, godinu dana pred izbore, u medijima svakodnevno gledamo naslove “Medvedev bacio izazov Putinu”, “Putin ponovo u trci za predsednika”, „Rastu šanse Medvedeva (ili Putina)“ ... i tako unedogled. Ruski lideri su donedavno govorili da sasvim sigurno na izborima neće konkurisati jedan drugom, a o tome ko će se od njih dvojice kandidovati, odlučiće zajedno. U poslednje vreme ponavljaju, svako za sebe, da ne „isključuju da će se kandidovati“. Predsednika je, izgleda, potreba da stalno dokazuje svoju samostalnost, već počela da nervira, pa je nekoliko puta izneverio praksu da ističe kako se u svemu slaže sa Putinom. Prvi put je otvoreno stavio do znanja da su mu stavovi drugačiji od premijerovih, naravno, ne pominjući ga direktno, kada je rekao da niko nema pravo da se meša u rad suda i bilo kog optuženika smatra krivim pre nego što je sud to odlučio. Reč je bila o Hodorkovskom za koga je Putin dan ranije izjavio da je umešan u brojna ubistva. Drugi put, ali mnogo oštrije ta razlika je isplivala na primeru Libije. Poznato je da je u Savetu bezbednosti UN Rusija bila uzdržana kada je donošena rezolucija koja je faktički dala zeleno svetlo za bombardovanje Libije. Putin je rezoluciju oštro kritikovao nazvavši je „krstaškim povodom“ što je Medvedev, očigledno, shvatio kao direktno mešanje u njegove poslove (spoljnu politiku po ruskom Ustavu vodi predsednik države), pa je izjavio da je to bila njegova promišljena odluka i da niko ne sme da je naziva pogrešnom. Putin je nakon toga smirio loptu izjavom da se njegovo i predsednikovo mišljenje poklapaju, ali on, ima pravo da kaže šta misli privatno, a predsednik mora da brani svoju poziciju. Uzgred, sada Medvedev oštro kritikuje ponašanje Zapada u Libiji. Potom je Medvedev u Kini rekao da sve političke partije i lideri, uključujući i Putina imaju zajedničke ciljeve i želju da Rusija bude uspešna država. Razlikuje samo metode kojima žele to da postignu. Mediji su to preneli kao razliku između njega i Putina, i protumačili kao direktno isticanje kandidature, tim pre što je predsednik zaista rekao da će se uskoro objaviti njegova odluka. Svi ovi signali nimalo se ne dopadaju Putinu. On smatra da ime budućeg kandidata treba što duže držati u tajnosti iz vrlo praktičnih razloga. Po prirodi stvari u administraciji predsednika i premijera radi veliki broj ljudi. Kad oni budu znali ko će biti sledeći kandidat, izgubiće interes za svakodnevne poslove – počeće da se bave ličnim pitanjima, svi će želeti da se nađu u ekipi budućeg lidera, u strahu da sasvim ne ispadnu iz igre. Snaga i autoritet onog ko ne bude kandidat drastično će pasti. A vremena za gubljenje nema, svi moraju da rade krvnički, kaže ruski premijer i poručuje „Jedinstvenoj Rusiji“ da se „ne uzbuđuje“ oko izbora. Ipak, njegov redovni godišnji izveštaj Dumi o radu vlade u kome je predstavio plan za dalji razvoj Rusije, protumačen je kao definitivan početak predsedničke kampanje, a program za razvoj zemlje do 2020. kao „alternativu“ programu Medvedeva. Putin predlaže konzerviranje sadašnjeg stanja, a Medvedev modernizaciju, zaključuju politički tehnolozi. Istini za volju, pedantni analitičari su izračunali da je premijer u svom govoru reč „modernizacija“ ponovio 28 puta, ali to izgleda nije bilo dovoljno. Pominjanje planova za narednih deset godina protumačeno je kao njegova želja da rukovodi tim razvojem. Svi kao da su zaboravili da je kao predsednik, pred odlazak iz Kremlja, predstavio javnosti takozvanu „Strategiju 2020. godine“, a onda iako je imao apsolutnu podršku naroda da promeni Ustav i produži sebi mandat, mirno ustupio mesto Medvedevu. Sadašnji predsednik, verovatno, želi da ostane u Kremlju – veliki poslovi koje je započeo – reforme u raznim oblastima života, modernizacija Rusije, učvršćivanje dobrih odnosa sa partnerima na Zapadu, zahtevaju njegovo duže prisustvo na tom mestu. Što se Putina tiče, situacija nije baš tako jednostavna. U njegovim brojnim prošlogodišnjim aktivnostima poli-tikolozi vide otvoreni PR. Premijer je iz aviona gasio požare, vozio ladu kroz beskrajne ruske prostore, spasavao tigrove, zahvaljivao se FIFA-i za svetsko prvenstvo 2018, pevao na engleskom... Ali time je dokazao da sve to može da radi i kao premijer. Uz to, ima veoma važnu ulogu u odlučivanju, i već je dokazao da mu je to važnije od titule. U svakom slučaju, sve dok dva lidera ne požele da otvore karte, obe mogućnosti ostaju otvorene. Treća – da se suprotstave jedan drugome na izborima, toliko je apsurdna da je u domenu fantastike.