Tamo gde su stvari čudne

Opisavši ga kao majstora vizuelnog pripovedanja koji je u svojim knjigama za decu uspeo da spoji tekst i sliku otkrivajući nove puteve razvoja ilustrovanih dela namenjenih mlađoj čitalačkoj publici, međunarodni žiri za dodelu nagrade „Astrid Lindgren“ jednoglasno je proglasio Šona Tana, pisca i ilustratora, najboljim dečjim piscem u 2010. godini. Sem toga, ovaj Australijanac je u fokusu i zbog najvećeg filmskog priznanja Oskara, koji mu je ove godine pripao za najbolji kratki animirani film Izgubljena stvar. Rođen je 1974. godine, a odrastao u severnom predgrađu Perta, u Australiji. Već je u školi primećeno da je odličan crtač. Diplomirao je engleski jezik i umetnost; a danas živi i radi kao slobodni umetnik u Melburnu. Na početku karijere najčešće je ilustrovao SF i horor priče za magazine, ali je ubrzo postao poznat po svojim ilustrovanim knjigama koje otvaraju društvene, političke i istorijske teme u nadrealnim i snovitim svetovima. Razgovor sa Šonom Tanom krenuo je od Astrid Lindgren. Pitao sam ga da li i kome priča svoje priče, pre nego što ih napiše? „Mislim da dolazim iz sasvim drugog pravca. Moje priče nisu usmerene na neku posebnu publiku. To je nešto što manje ili više stvaram za sebe“, kaže za NIN Šon Tan. „Priče najčešće počinju sa skicama u beležnicama; nasumičnim škrabotinama i idejama koje se sakupljaju godinama. Dok ih pretvaram u priče, trudim se da ih učinim univerzalnim koliko god je to moguće, a često sa svim tim pomešam i sećanja iz detinjstva.“ Zečevi, Crveno drvo, Izgubljena stvar - neki su od naslova ovih izuzetno popularnih knjiga. Na moju opasku da bismo njegov naslov prepoznali zahvaljujući upečatljivom svetu koji je stvorio čak i kada ne bi bio potpisan na koricama, Šon Tan kaže: „Toliko sam povezan sa svojim delom da mi je sad teško da stanem po strani i definišem svoj stil - ostaviću čitaocima da o tome sude. Moj specifični svet je mešavina ličnog iskustva i godina koje sam proveo crtajući nestvarne pejzaže i ljude. Ali, čak i oni moji najuvrnutiji junaci najčešće su bazirani na ljudima koje poznajem, ili na kućnim ljubimcima - svejedno da li se to događa svesno ili nesvesno dok pišem ili crtam. Veliki deo radova ima svoj temelj i u proučavanju istorije: puno je ideja koje sam pokupio po bibliotekama i muzejima...“ S obzirom na to da je počeo ilustrujući SF i horor priče koje su izlazile po raznim magazinima, pitao sam ga da li su horor ili naučna fantastika još od tada bili bitni za njegovo stvaralaštvo i koliko se služi žanrovskim oruđima... „Trenutno ne toliko horor, koliko naučna fantastika. Mislim da sam pronašao sebe na raskršću nekoliko različitih žanrova. Nisam sasvim siguran kako bih to nazvao ili imenovao čitav moj rad. Tu su elementi naučne fantastike, fantazije, istorijske fikcije, autobiografije, književnosti za decu i stripova. Naravno, i kao čitalac trudim se da idem što šire, od romana do naučnih magazina, od knjiga za decu i tinejdžere, do knjiga o umetnosti.” Kako smo primetili da Šon Tan izuzetno dobro poznaje književnost i film, te otkrivši njegovu strast prema umetnosti, nismo propustili priliku da ga pitamo za naslove filmova i knjiga u kojima je uživao: „Volim sve sa elementima fantastike koja nije do kraja objašnjena! Ono gde su stvari čudne, a junaci ipak to moraju da savladaju, ne tražeći pri tom odgovor na pitanje zašto je tako”, objašnjava Tan. „Izuzetno me privlači taj magični realizam, kako u knjigama, tako i na filmu. Neobični univerzumi koje možemo da vidimo u filmovima tipa Delikatesna radnja, Brazil ili Trojka iz Belvila. Kao dečak bio sam opsednut Ratovima zvezda, filmom Mračni kristal... Prve knjige koje sam zaista voleo bile su priče Reja Bredberija koje sam čitao već sa dvanaest ili trinaest godina. Svakako da u mojim knjigama možete da vidite ponešto od njegovog uticaja”. Tako je i sa filmom Izgubljena stvar. Radnju ovog petnaestominutnog ostvarenja, Šon Tan smešta u distopijski Pert. Dečak koji sakuplja plastične flaše na plaži, jednog dana nailazi na čudnovatu kreaturu: nešto nalik spoju bojlera, krabe i oktopoda. Šta je to, da li je stvar izgubljena, kome pripada - samo su neka od pitanja koje otvara nagrađeni film, nastao po Tanovoj ilustrovanoj knjizi iz 2000. godine. Kako je izgledao rad na filmu? „To je teško pitanje, jer je to bio tako dug proces”, objašnjava Šon Tan. „Kratak odgovor išao bi ovako: velika saradnja, rad sa drugim umetnicima, što je bilo potpuno neobično za mene. Ali, video sam da režiranje filma nije nešto baš toliko složeno kako sam na početku zamišljao. Najteži deo bilo je prenošenje svega toga na ekran sa ograničenim budžetom i resursima.“ A onda je Šon Tan dobio Oskara. Dok je sa svojim saradnikom Endrjuom Ruemanom stajao na pozornici Kodak teatra, rekao je: „Vau, ovo je stvarno prilično nadrealno. Naš film govori o kreaturi na koju niko ne obraća pažnju, a ovo ovde sad je divna ironija!“ I ko bi sada odoleo a da ne upita oskarovca – kakav je osećaj stajati sa prestižnom statuetom: „Vrlo, vrlo čudan - skoro kao da sam se našao u nekoj od svojih priča!“, objašnjava Šon Tan. „Naravno, bilo je to uzbudljivo, vrlo zabavno, ali i stresno iskustvo, jer ranije nisam učestvovao u tako velikim, javnim događajima - nikad nisam baš toliko bio u centru pažnje. U stvari, propustio sam najveći deo ceremonije dodele Oskara, jer je naša nagrada dodeljivana ranije, pa je ekipa (sedmoro nas, koliko je moglo da uđe) u istom trenutku izašla u bar da proslavi. Sve je to dosta neobično iskustvo u odnosu na samo stvaranje filma; kad satima sedite u sobici, najčešće u potpunoj tišini, sa nekoliko ljudi koji komentarišu ono što radite.”