O aždajama

Sveti Đorđe je pravi svetac. On je (izabrani) vođa jedne države koji je dobio Nobelovu nagradu za mir. Nije on jedini koji je tu nagradu načinio veličanstvenom. Učinio je to i Marti Ahtisari. Čovek koji je uz velika ulaganja sve uradio da potpomogne proglašenje falš države na teritoriji Srbije. Učinio je to i Al Gor koji je kao pravnik napisao jednu totalnu budalaštinu koja se odnosi na prirodnjačke nauke. Čovek koji je bio oduševljen bombardovanjem Srbije. Da se vratim svecu. NJegove trupe „borave“ na tuđim teritorijama. Tamane i strukture i infrastrukture. Ujedno ubijaju i žene i decu i starce. Kada ne mogu to sa kopna, to čine iz vazduha. Što se nas tiče – imamo burno sećanje. Sećanje od koga nas podilazi jeza. Država u kojoj je on danas prvi čovek pozdravila nas je, kao saveznike u ratu, bombama na Uskrs 16. aprila 1944. i nastavila da nas tamani sve do 18. septembra iste godine ubivši oko 20.000 ljudi u raznim gradovima kao i oko 3.500 naših oficira u zarobljeničkim logorima diljem Nemačke. Kolateralnom „greškom“. Danju razornim, a noću zapaljivim bombama. Da nam bude jasno: samo su Srbi u logorima „greškom“ bombardovani! Ako bih dalje krenuo u bombe Srbima u Bosni 1995, pa onda u 78 dana i to krvavih 1999 – daleko bih (tekstualno) otišao. Šta sam ono hteo? Pa to da je aždaja uvek aždaja naročito što se nas Srba tiče, a da je svetac uvek naš mili nobelovac, tj. da su oni, kako bi naša vanbračna braća Francuzi rekli – egal.