Sigurna vladina kuća

To što sam ja paranoik nipošto ne znači da mi ne rade o glavi, izjavila je svojevremeno prva predsednica izraelske vlade Golda Meir. NJenih reči bi mogli da se sete srpski zvaničnici na Dan Evrope, dok se po Srbiji odvija na desetine manifestacija usiljenog evroentuzijazma, razmatraju ozbiljna upozorenja da bi EU mogla da ukine bezvizni režim zbog prevelikog broja azilanata i da li ta akcija ima neke veze sa blagonaklonim odnosom Beograda prema potezima Milorada Dodika ili pominjanjem podele Kosova. Ispostavilo se da je vlada u Beogradu bila toliko ponosna na ukidanje viza da nije želela da kvari taj uspeh proverama građana prilikom izlaska iz zemlje i pitanjima gde idu i koliko imaju novca. Jedini problem je što su zvaničnici Srbije tu vrstu provera obećali pre nego što je omogućeno slobodno putovanje građana u zemlje EU. Nisu previše ozbiljno shvaćena ni upozorenja švedskih, belgijskih i nekih drugih evropskih ministarstava unutrašnjih poslova, koja se nimalo ne bave unutrašnjim prilikama drugih zemalja niti njihovim kandidaturama, već povećanim brojem azilanata koji organizovano dolaze u njihove zemlje i savršeno dobro znaju procedure za dobijanje azila. Tako se Srbija našla u prilično neugodnoj situaciji jer je na nekoliko koraka do kandidature uspela da ugrozi nešto što je do sada bilo jedino opipljivo postignuće iz oblasti evropskih integracija. “Bez obzira na to da li će ostati bezvizni režim ili ne, samim otvaranjem te priče ozbiljna šteta je naneta imidžu zemlje koja pretenduje da do kraja godine dobije status kandidata. U Srbiji se stvara utisak da je kandidatura gotova, sasvim izvesna stvar, iako je odgovornim ljudima u vladi jasno da bi nepovoljan izveštaj Serža Bramerca u junu mogao da bude sasvim dovoljan razlog da se kandidatura odloži za šest meseci. Neki ljubitelji teorija zavera su već uvereni da nije nimalo slučajno što je gotovo istovremeno sa stavom predsednika Tadića kojim se pokazuje razumevanje za Dodikov referendum stiglo upozorenje iz Brisela da će EU razmotriti belu šengensku listu. Iako su to samo teorije, Srbija realno ima sve manji manevarski prostor kada su odnosi u regionu u pitanju, a tu pre svega mislim na odnose sa Bosnom i Kosovom, jer će se briselske fioke sa štapovima i šargarepama otvarati i zatvarati u zavisnosti od konstruktivnosti i ozbiljnosti koju bude pokazivala Srbija u narednim mesecima”, ocenjuje Vladimir Todorić iz Centra za novu politiku i napominje da se od Srbije očekuje i da odustane od zahteva da se istraga o izveštaju Dika Martija vodi pod okriljem UN a ne Euleksa. Pored večitog haškog uslova, od Srbije će se narednih meseci očekivati da učini ozbiljne iskorake u borbi protiv korupcije, da napravi jasnu razliku između reforme pravosuđa i pokušaja uvođenja partijskog sudstva, kao i da u pregovorima sa kosovskim vlastima bude konstruktivna ili kooperativna. I dok bude ispunjavala te uslove, problem azilanata će se pretvoriti u veliki znak pitanja iznad srpske vlasti jer je na prvom ozbiljnom partnerstvu sa EU pokazala sasvim dovoljne količine neozbiljnosti. Po diplomatskim krugovima se, kao neka bizarna anegdota, prepričava da je jedan visoki zvaničnik Srbije objasnio evropskim sagovornicima da glavni problem u azilantskom pitanju leži zapravo u evropskim propisima. Možda bi zato Evropski parlament krajem juna mogao da promeni neke propise kojima se izoštrava procedura ukidanja bezviznog režima a zemlje iz koje azilanti dolaze stavljaju pod ozbiljniji nadzor. Čitav skandal oko evropskih azilanata će verovatno završiti sa još nekoliko upozorenja i poluprijateljskih uveravanja kako je sve bio jedan veliki nesporazum, ali ostaje sasvim nejasno šta će se dogoditi sa partijama koje, kako se izbori približavaju, traže azil kod jedne od dve velike stranke ili svoje mesto u sigurnoj vladajućoj kući. Vladajuća koalicija je delovala kao pobednik onog trenutka kada je lider naprednjaka obustavio štrajk glađu i žeđu, jer su tako horski ocenili mediji, analitičari i ostali eksperti za primenjenu politiku. Prva istraživanja javnog mnjenja ukazala su da je Toma možda sebi pucao u nogu, ali je u toj pucnjavi samo okrznut, kao i da vlast nije ništa dobila u tom pokušaju samoranjavanja glavnog lidera opozicije. Tomin štrajk je, naime, pokazao da vladajuća koalicija ipak nije velika, vesela porodica kao što se u medijima predstavlja, kao i da Nikolić i Koštunica nisu ljuti protivnici koji se sreću samo u opštem mestu o beznadežno posvađanoj opoziciji. Na kraju se ispostavilo da su dvojica opozicionih lidera u neuporedivo boljim odnosima nego Tadić i Dinkić, koji se mogu videti zajedno samo u političkim stripovima. Nova istraživanja, koja ukazuju da naprednjaci nisu nimalo unazađeni štrajkom, kao da su poslužila za otvaranje velike političke pijace u kojoj se lojalnost vladajućoj koaliciji topi istom brzinom kojom se Toma približava mogućnosti da sam, sa manjinskim strankama ili Koštunicom, formira buduću vladu. Izbori danas deluju dalje nego pre mesec dana, ali lideri svih manjih stranaka kao da osećaju da imaju sve manje vremena da odluče u kom će se preduzeću za održavanje vlasti naći posle sledećeg glasanja. Kao jedan od novih strateških poteza na pomenutoj pijaci pominje se mogućnost da DS odluči da prvo raspiše pokrajinske i lokalne izbore, jer se procenjuje da bi na njima prošla znatno bolje nego na nacionalnim, pa da na tom talasu nekoliko meseci kasnije izađe na republičke izbore. Ta priča je stara bar godinu i po dana, ali je vraćena iz antikvarnice genijalnih ideja sa kojim vlada ne može da dobije ništa novo ali opozicija može da izgubi jer je u nekom kabinetu shvaćeno da su naprednjaci i dalje kadrovski inferiorni što na lokalnim i pokrajinskim izborima može da bude ključni faktor. Jedan od sagovornika NIN-a iz vlade kaže da je reč o pokazatelju da se u narednoj kampanji bitka neće voditi ni na evropskom ni na ekonomskom polju već u ubeđivanju birača da vlast nije bila sjajna, ali je svakako bolja od opozicije koja nema ni program ni kadrove. Relevantnost rezultata istraživanja javnih mnjenja dovodi se u pitanje kada polovina ispitanika nije opredeljena, kaže za NIN direktor Strateškog marketinga Srđan Bogosavljević. “Tek kada se približe izbori, ta armija neopredeljenih donosi odluku da li želi promene ili daje još jednu šansu dosadašnjoj politici. Mi sada imamo socijaliste, LDP, DSS, radikale, koji su iznad cenzusa, ali neka od tih stranaka bi mogla da ostane van parlamenta ukoliko se stvori referendumska atmosfera i ako neopredeljeni budu odlučivali za velike stranke”. Istraživači javnog mnjenja će se već složiti da su naprednjaci u solidnoj prednosti nad demokratama, ali napominju da se ta razlika u poslednjih nekoliko meseci nije povećala zbog rasta popularnosti stranke Tomislava Nikolića već što je porastao broj razočaranih pristalica Borisa Tadića. Između dva kruga istraživanja koja sve više liče na sistematske preglede, sve stranke vladajuće koalicije se klate između Tadića i Nikolića, ozbiljno opterećene dilemama hoće li ih Boris zadržati ili će ih Toma prihvatiti za političke partnere. Mlađan Dinkić dobro zna da će ga jedan i drugi lider uzeti za partnera samo ako budu primorani njegovim izbornim rezultatima, zbog čega je već sada krenuo u izbornu kampanju jer je za takve rezultate potrebna jako duga kampanja. Neki njegovi neprijatelji će ironično reći da bi ta kampanja morala da bude bar dan duža od njegove dosadašnje karijere, a njegovi koalicioni partneri mu priznaju da je Dinkić izuzetno dobro pogodio i cilj, i publiku i strategiju i da je samo on problematičan u čitavoj priči o otporu prema svemoćnom Beogradu koji se gradi, dok Srbija radi. Na veoma sličnoj priči je već nastalo nekoliko država, pa zašto ne bi jedna stranka mogla da uđe u parlament i ponovo bude deo neke vladajuće koalicije? Dinkić je već uspeo da razdrma političku scenu jer je njegovu inicijativu za vraćanje nadležnosti lokalnim zajednicama podržao prilično širok krug ljudi od jednog od najmanjih al i najsolidnijih partnera DS, Dragana Markovića Palme do čitavog niza predsednika opština raznih partijskih boja od kojih je svakako najznačajniji gradonačelnik Beograda i neformalni drugi čovek Srbije, Dragan Đilas . “To što sam potpisao je sasvim logično jer se Jedinstvena Srbija uvek zalagala za decentralizaciju, da vlasnici imovine budu opštine a ne Beograd, da nam tata ne sedi u Beogradu nego u našoj kući. Ja ću inače da podržim svaki dobar predlog, bez obzira na to od koje stranke on dolazi, ali to ne znači da sam zbog ovog potpisa spreman da uđem u koaliciju”, kaže lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma, za NIN. Ako je Dinkić zbog ranijih političkih veleslaloma osuđen da bivšeg i sadašnjeg partnera Koštunicu i Tadića gleda samo na televiziji, Ivica Dačić je proteklih nedelja uspeo da postane neka vrsta komunikacionog čvora u srpskoj politici, lider koji samo treba da odluči da li će biti potpredsednik demokratske ili naprednjačke vlade. Solidnost njegove pozicije se vidi po tome što se gotovo nigde, čak ni u opozicionim saopštenjima, lider socijalista ne poziva na odgovornost za skandal sa azilantima. Dačić je uspeo da bude sasvim siguran partner žutoj političkoj mašineriji i istovremeno otvori vrata za koaliciju sa Nikolićem, ali su mu žuto-plavi partneri i preko medija stavili do znanja da neće previše tolerisati duplu igru. Polemika između Đilasa i glavnog srpskog neimara Milutina Mrkonjića, koji je već nekoliko puta završio Koridor 10 i obilaznicu oko Beograda, samo je još jedan pokazatelj povišene temperature između dve partije, mada se u DS može čuti kako stranka nema problem sa SPS-om već samo sa Mrkonjićem koji nanosi ozbiljnu štetu imidžu vlade svojim stalnim fabrikovanjem rokova na koje zaboravi posle nekoliko dana. Istraživači javnog mnjenja slažu se da bi od svih partija socijalisti najlakše podneli ako bi Dačić odlučio da pređe pod Nikolićev kišobran jer se njihovi birači nisu dublje identifikovali sa Cvetkovićevom vladom, niti sa tom politikom. Značajan član koalicije oko SPS, Dragan Marković Palma je svojevremeno prvi stavio do znanja da Evropa nema alternativu, izjavivši da se patriotizam ne sipa u traktor. “Nismo pogrešili, jer sada građani putuju bez viza, u decembru ćemo da dobijemo kandidaturu, naš ministar policije Ivica Dačić je dobio priznanje od Interpola, a što neka obećanja nisu ispunjena više je kriva ekonomska kriza nego ova vlada. Uopšte ne razmišljam ni o novim koalicijima ni o izborima, u poslednje vreme razmišljam kako da zaposlim 200 mladih ljudi i kako da poljoprivrednicima poklonim 210 junica. Ako me pitate da li će koalicija ostati uz Tadića, mogu da kažem da Dačić sigurno ne koketira i da je on najpouzdaniji politički partner u Srbiji”. Lider naprednjaka bi verovatno mogao da uzdrma vladajuću koaliciju ako bi odlučio da na improvizovanoj berzi kupi akcije neke od vladajućih stranaka, u kojima se ozbiljno razmišlja da li njihov aparat može da preživi u opoziciji. Kako vreme prolazi, u opoziciji jača uverenje da Nikolić treba da uradi samo jednu stvar da bi pobedio na izborima - da sačeka da mu vlast padne u krilo. Ako od nje išta ostane. Iako niko ne zna kada bi izbori mogli da budu raspisani, sva je prilika da će kampanja izgledati kao loš holivudski film u kojem se nedostatak radnje nadoknađuje viškom pucnjave, batina ili psovki. Od silnih strateških projekata Srbija bi do izbora mogla da očekuje evropsku kandidaturu bez datuma početka pregovora, most na Adi bez svih prilaznih puteva i čitav niz ambicioznih projekata koji će se već ostvariti ako birači samo pokažu dovoljno strpljenja. Opozicija će na drugoj strani napraviti veoma ambicioznu listu obećanja koju će obesmisliti tugaljiva kadrovska rešenja koja svojom pojavom deluju kao manekeni političkog neuspeha. Možda zato ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako se čitava kampanja svede na sasvim banalno pitanje biračima - koja će vlast manje da vas boli. Zabrinutost bez dramatizacije Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije Pismo belgijskog državnog sekretara upućeno Evropskoj komisiji je ozbiljno upozorenje Srbiji, ali ga ne treba dramatizovati. Zabrinjavajuća je činjenica da smo zauzeli treće mesto na listi zemalja po broju državljana koji su zatražili azil u zemljama Evropske unije i da se sa 17.000 zahteva za dobijanje azila nalazimo iza Avganistana i Rusije a ispred Iraka. Iako izvesno ohrabrenje treba naći u činjenici da je taj broj opao za 36 odsto u odnosu na prošlu godinu, Srbija bi trebalo da promeni određene zakone kako bi mogli da se pravno procesuiraju organizatori ovakve očigledne zloupotrebe slobode kretanja. Ne treba zloupotrebljavati činjenicu da je većina azilanata romske i albanske nacionalnosti, ali ovaj slučaj morao da bude povod da se više radi na prevenciji i boljoj komunikaciji sa tim etničkim grupama. Nadam se da u junu Evropski parlament neće glasati za izmene propisa na osnovu kojih bi svaka članica Šengenskog sporazuma mogla da zatraži ukidanje bezviznog režima. U razgovorima sa evropskim zvaničnicima sam zatražio razumevanje i izložio šta Srbija preduzima kako bi se rešio taj problem. Nadam se da će u samoj EU razumeti da je 1,5 miliona građana do sada putovalo u zemlje EU posle ukidanja viza i da zbog 17.000 neodgovornih građana ne treba uskratiti pravo tako velikom broju ljudi.