Jezivi odgovori jezivo koštaju

Svima je ostala u sećanju javna izjava sekretara Ministarstva pravde Republike Srbije, s početka jeseni prošle godine: „Država će jezivo odgovoriti prema demonstrantima koji su se nasilno ponašali na javnom skupu 10. oktobra 2010. godine u Beogradu.“ Odmah pada u oči neobičan termin koji je korišćen da bi se opisao rad državnih organa, jer se od države ne očekuje da preduzima radnje koje su karakteristične za pojedince, već da preduzima zakonite radnje. Ukoliko država ne postupa zakonito, to dovodi do nastanka štete, a kao posledica se javlja veliki broj, više desetina, neosnovano lišenih slobode i upornost u održavanju pritvora – a sve na osnovu pritiska na pravosuđe, učinjeno kroz citiranu izjavu sekretara Ministarstva pravde. U poslednje tri godine bespravno je iza rešetaka bilo više od 1.000 osoba. Svakome od njih zakonik o krivičnom postupku daje dve mogućnosti: da prvo pokušaju da nađu zajednički jezik sa Ministarstvom pravde oko odštete, a ako to ne uspe, mogu da se obrate parničnom sudu kako bi tražili naknadu štete zbog neosnovane odluke krivičnog suda. U prva tri meseca 2011. godine isplaćena šteta po tom osnovu iznosi koliko i za celu prošlu godiny, a za prethodne tri godine bi mogla da dostigne i cifru od 36 miliona dinara. Samo sa starešinama Varaždinskog korpusa bivše JNA Vladom Trifunović, Berislavom Popovim i Sretenom Raduškim Ministarstvo pravde se nagodilo da isplati 14,6 miliona dinara odštete zbog neopravdanog boravka u pritvoru. Zbog pogrešno podignute optužnice protiv beogradskih anarhista za međunarodni terorizam, zbog koje su šest meseci nevino ležali u pritvoru, budžet Srbije bi mogao da pretrpi štetu od oko 10 miliona dinara. I dok je glavnooptuženi kolovođa oktobarskog lomljenja Beograda prvostepeno osuđen na dve godine zatvora i pušten iz pritvora do pravosnažnosti presude, u kojem je proveo više od šest meseci (njemu se sudilo po hitnom postupku), ostali pritvorenici beogradskog Centralnog zatvora nisu bili te „sreće“. NJih 800 je nedavno tri dana štrajkovalo glađu baš zbog dužine trajanja sudskih postupaka u pritvorskim predmetima i dužine trajanja pritvora, kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u toku krivičnog postupka. Zaštitnik građana Saša Janković ocenio je da je najveći broj zahteva pritvorenika opravdan, jer “pritvor često prate okolnosti zbog kojih ta privremena mera predstavlja neformalnu kaznu pre suđenja“. Ovakav zaključak bio je i u prošlogodišnjem izveštaju zaključka zaštitnika građana, upućenog Ckupštini Srbije. Iako izveštaj sam po sebi deluje alarmantno, nekog većeg efekta nije bilo. Nema advokata koji neće reći da se, u praksi sudova, olako prihvataju predlozi tužilaca za određivanje i produženje pritvora. Beogradski advokat Milan Vuković, koji se duže vreme bavi baš ovom problematikom, u sklopu povreda ljudskih prava i osnovnih sloboda, zapaža da u rešenjima o određivanju ili produženju pritvora, stereotipno se ponavljaju razlozi i uslovi za određivanje i produženje pritvora u čl. 142 Zakonika o krivičnom postupku, a da se pri tome uopšte ne koristi sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Za razliku od redovnih sudova, Ustavni sud Srbije se pozvao na praksu Evropskog suda za ljudska prava i to baš prilikom donošenja Odluke o ukidanju pritvora. „Ukoliko bi se pomenuta praksa Evropskog suda za ljudska prava, na koju se pozivao i Ustavni sud Srbije, koristila u odlukama sudova prilikom određivanja i produženja pritvora, znatno bi pomogli sudijama u radu, pa bi se time onemogućio nastanak štete“, kaže Vuković, uz konstataciju da to ne čine ni prvostepeni ni drugostepeni sudovi i da na taj način naša sudska praksa potpuno isključuje norme prava koje su u čl. 18 Ustava unete u pozitivno pravo Republike Srbije. U našoj sudskoj praksi najčešći osnov određivanja i produženja pritvora je sumnja da će osumnjičeni ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače. Da u pomenutoj činjenici postoji mogućnost arbitrarnog određivanja pritvora, uz velike zloupotrebe, advokat Vuković dokazuje navodom da je gotovo nepoznato u sudskoj praksi da je bilo pokrenutih postupaka protiv svedoka i veštaka za davanje lažnih iskaza i neistinitih nalaza. Prema ranijim podacima, od 2002. do kraja 2006. godine komisiji Ministarstva pravde je 3.450 građana podnelo zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog lišavanja slobode ili neosnovane osude, a država je zbog grešaka policije, tužilaštva i suda isplatila oko 120 miliona dinara. Samo za akciju „Sablja“, kada je na teritoriji Srbije privedeno 11.665 lica, a ukupno podneto 3.560 krivičnih prijava protiv 3.946 osoba, država je isplatila više desetina miliona dinara, za preko 600 zahteva. Ni nedavna reforma pravosuđa nije uspela da reši ovaj problem. Sporni (re)izbor sudija i strah sudija da ne odrede ili produže pritvor onda kada sudovi treba da postupaju „jezivo“, a ne zakonito, i danas u praksi dovodi do velikog broja postupaka u kojima su lica neosnovano lišena slobode. Štaviše, zaključak da postoji veliki broj neosnovano lišenih slobode proizlazi iz delimičnih podataka koje vodi Ministarstvo pravde. Prema podacima ovog ministarstva, u toku 2008. godine 452 lica su podnela zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u 2009. godini 528 lica a 2010. godine 532 lica. Samo u prva četiri meseca 2011. godine Ministarstvu pravde se obratilo 156 osoba, a sporazumno, za njih 39 isplaćeno je 9.822.500 dinara. Međutim, Ministarstvo danas ne vodi podatke koliko je godišnje doneto pravosnažnih presuda po kojima Republika Srbija obavezna na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili zbog naknade štete neosnovano osuđenih lica. Ministarstvo, dalje, nema podatke koliki su novčani iznosi isplaćeni na ime naknade štete ovim licima po osnovu pravosnažnih presuda (glavnica, kamata, troškovi postupka). Ministarstvo pravde, takođe ne vodi i nema podatke o novčanim iznosima koji su isplaćeni na ime troškova krivičnog postupka licima protiv kojih je doneta pravosnažna oslobađajuća presuda, obustavljen postupak zbog zastarelosti ili zbog odustanka tužioca od daljeg vođenja postupka. NIN ima podatak da samo Prvi osnovni sud za ove potrebe troši osam do devet miliona dinara mesečno. Na Pitanje NIN-a zašto nema podataka i za slučajeve koji su svoja prava ostvarili sudskim putem, iz Ministarstva pravde, bolje reći kabineta već pomenutog sekretara, lakonski je rečeno da to treba da ima Visoki savet sudstva, bez obzira na to što su oni dužni da pribave takav podatak jer pripadaju izvršnoj vlasti koja iz budžeta i isplaćuje ta sredstva. Takođe je izostao i komentar o izuzetno visokom broju bespravno zatvaranih lica kod nas. Podacima Ministarstva pravde za tri prethodne godine vredi suprotstaviti podatke iznete u knjizi „Naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude“, autora Nataše Mrvić-Petrović i Zdravka Petrovića, po kojima se u Nemačkoj godišnje beleži 10 ovakvih slučajeva, u Francuskoj 76 a u SAD 340 godišnje. Pri tom treba imati u vidu i broj stanovnika ovih država – Nemačka 80 miliona, Francuska 70 miliona, SAD 300 miliona stanovnika. Za advokata Vukovića nekoliko je uzroka ovakvih nesrazmernih pokazatelja: policijsko-politički pritisak na sudove u Srbiji za određivanje pritvora, veoma nizak nivo naknade štete koja se dosuđuje ili postiže u poravnanju sa državom, nezainteresovanost nadležnog ministarstva za visinu sve ukupne štete koju država isplaćuje, pa time nezainteresovanost i za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zatim, nepreciznosti zakona koje mogu dovesti do arbitrarnosti, kao i izbegavanje da se prilikom određivanja i produženja pritvora razmatra i praksa Evropskog suda za ljudska prava. Kako bi se sve ovo prevazišlo i prekinulo kršenje ljudskih prava građana i osnovnih sloboda, koje se ne može pripisati greškama već sistemskoj politici, Vuković smatra da je neophodan Zakon o slobodi od straha sudije, njihova edukacija, veći doprinos pravnih fakulteta u praćenju sudske prakse, skupštinske rasprave o ovoj problematici u kontekstu zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda. Veoma delotvorno rešenje moglo bi da bude i razmatranje odgovornosti tužilaštva i sudija za one predmete u kojima je zbog prihvatanja pritisaka i zbog drugih grešaka došlo do neosnovanog lišenja slobode i neosnovanog osuđenja. U pogledu naknade štete anglosaksonsko pravo predstavlja primer jedinstvenog sistema subjektivne odgovornosti. To znači da za štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude odgovara državni službenik koji ove radnje preduzme, pod istim uslovima kao i svaki drugi pojedinac koji bi nekome pričinio štetu. Za početak, bar bi Ministarstvo pravde moglo biti obavezano, u Zakonu o vladi, da precizno vodi podatke o svim troškovima, bilo za isplaćene naknade ili troškove postupka, i da ih prezentuje javnosti. Sve dok se ne zna celokupna visina štete koju država isplaćuje svake godine licima neosnovano lišenim slobode i neosnovano osuđenim i dok se o tome ne raspravlja kao o nasilju države kojim se krše ljudska prava i osnovne ustavne slobode, biće moguće da se postupa nezakonito („jezivo“) kako bi se udovoljilo zahtevima policije i politike i tako pritvor od izuzetne mere za vođenje postupka, u praksi pretvori u kaznu. Cena poniženja Berislav Popov, pukovnik u penziji, jedan je od starešina Varaždinskog korpusa bivše JNA kome je Ministarstvo pravde ponudilo poravnanje zbog nezakonitog boravka 446 dana u zatvoru. Na rehabilitaciju i obeštećenje, sa svojim komandantom i saborcima, čekao je punih 15 godina. „Osećam se poniženo i povređeno“, kaže ovim povodom za NIN. „U Sloveniji su me proglasili ratnim zločincem, zatim su to učinile i vlasti u Hrvatskoj, a istovremeno sam za Srbiju postao izdajnik.“ NJegova golgota počela je 1991. godine, odmah po dolasku iz Hrvatske, kada je tadašnji vojni vrh odlučio da general Vlada Trifunović i njegovi saradnici idu na sud i odgovaraju zbog podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje, jer su iz Varaždina došli bez tehnike, ali i bez žrtava. Bila je to samo jedna od besmislica iz vremena kada je vojska nadživela svoju državu. „Vojni sud nas je oslobodio ali se tu nije stalo. Ni drugo sudsko veće, 1992. godine ne nalazi da smo krivi, već tek treće, 1994. godine. Trifunović dobija 11, Raduški 7, a ja 6 godina zatvora. U Zabelu su nas vozili tako što smo imali lisice na rukama, a Vlada je lancem bio vezan za pod. Da se nešto desilo ne bismo preživeli. Sva trojica smo to teško podnosili a Vlada Trifunović je čak završio u bolnici“. „U okviru moje porodice, najviše je nastradala supruga. Ona je sve to najtragičnije primila“, priča dalje Popov. „Degradiran i šikaniran na poslu, oteran sam u penziju, bez rešenog krova nad glavom“. Nekadašnju zajedničku suterensku prostoriju za ceo soliter na Novom Beogradu Popov je pregradio daskama pa je dobio „konforan trosoban stan“ za koji plaća sve komunalne dažbine, iako je taj prostor sve drugo samo ne pravi stan. Da apsurd bude veći, u Banjaluci bezuspešno pokušava da dođe do svog stana koji je dobio 1983. godine. Prošle godine je usledila je rehabilitacija i poništenje presude, a ove i ponuda Ministarstva novčane naknade (4,2 miliona dinara) za bespravno tamnovanje. Sigurno nedovoljna naknada za poniženje i povređenost koje je sve vreme nosio. Overena nagodba Viši sud u Beogradu usvojio sporazum o priznanju krivice između folk pevačice Svetlane - Cece Ražnatović, njene sestre Lidije Veličković-Ocokoljić i Višeg tužilaštva u Beogradu. Prema tom sporazumu, Ražnatovićeva je priznala da je protivpravno prisvajala novac od transfera 10 fudbalera FK „Obilić“ u inostrane klubove i bez dozvole držala 11 pištolja, a njena sestra Lidija je priznala da je pomagala sestri u malverzacijama sa transferom fudbalera. U zamenu za priznanje folk pevačica će provesti godinu dana u kućnom pritvoru i platiti državi milion i po evra novčane kazne, u tri rate, a njena sestra će provesti šest meseci kod kuće. Sud je uzeo u obzir naročite olakšavajuće okolnosti i izrekao kazne ispod minimuma za delo koje su sestre počinile.