Kiš, Đinđić, ko je sledeći?

Čitam redovno Svetislava Basaru, pre svega zato što je duhovit, lucidan, ali i analitičan. Nekad u Basarinim člancima preovlađuju, za nečiji ukus, surove dosetke neodmerenosti svake vrste, ali prošlonedeljni tekst „Amfilohije superstar“, i pored ironičnog naslova, jedan je sasvim ozbiljan kroki portret crnogorskog vladike. Meni je posebno za oko zapala Amfilohijeva (ne)objašnjiva potreba da na sahranama „znamenitih ličnosti“ drži posmrtne govore, a koji, po Basari, „svojom političnošću i dvosmislenošću“ izazivaju „žučne reakcije javnosti“. Stariji čitaoci NIN-a sećaju se Amfilohijeve zloupotrebe smrti i sahrane Danila Kiša, kada je vladika uporno tvrdio da mu se slavni pisac, pred smrt, ispovedio te da je, maltene, postao fundamentalni pravoslavac, a što se iz Kišovljeve literature, ali i kafanskog druženja sa njim ne bi moglo, baš, zaključiti. Amfilohije je nešto slično ponovio i na sahrani Zorana Đinđića koga je, takođe, svrstao u tvrde pravoslavce, doduše, u zadnji čas, preobraćene. A ni za ubijenog srpskog premijera, inače filozofa, nije se moglo reći da je spavao sa Biblijom pod jastukom. Ovde hoću da dodam i Amfilohijev neslavni govor na sahrani slikara Milića od Mačve, nad čijim je kovčegom gotovo ridao. Kao da je zaboravio da ga je, svojevremeno, upravo on satanizovao zbog oslikavanja Voždovačke crkve svojim „jeretičkim freskopisom“. Ostaje nam da se pitamo - ko je sledeći koga će Amfilohije, posthumno, u toplo pravoslavlje prevesti.