Solovjev i car Dušan

Dobro je što se, bar, NIN setio „Zaboravljenih umova Srbije“. Čitam kratki prilog o Vladimiru Vasiljeviču Solovjevu, univerzitetskom profesoru istorije, a koji nam je ostavio najznačajnije naučno delo o važnosti Dušanovog zakonika. Čovek ne zna da li da se raduje ili da tuguje što je, eto, jedan Rus, beli emigrant, a koga smo uspeli da optužimo i hapsimo zbog Informbiroa, bio najbolji poznavalac lika i dela cara Dušana. Da li je moguće da, pre i posle Vladimira Solovjeva, nijednog srpskog istoričara nije, u toj meri, zainteresovalo proučavanje Dušanovog zakonika? Da li je moguće da domaće istoričare ne interesuje dalje izučavanje srpskog srednjovekovnog zakonodavstva, tačnije, period naše srednjovekovne istorije, kada je, kako u NIN-u pišete, „ojačala srpska država i izašla na poprište šire međunarodne politike“. A ko zna, možda se iz naše srednjovekovne istorije, a koja je, je l` da, „učiteljica života“, moglo nešto naučiti, ovih godina kada se prvo jugoslovenska, a sada i srpska država, tragično, urušava. I zašto se onda čudimo šta nam se dešava kada nam Solovjev otkriva cara Dušana.