Svak se o svom jadu zabavio

Koliko prija nezavisnost, zna i Blažo Đukanović. Sin Milov, čije se punoletstvo nekako poklopilo sa godinom u kojoj je Crna Gora postala nezavisna država. Na imovinskoj karti svoga oca 2006. mladi Đukanović bio je izdržavano lice. Danas, po nešto apdejtovanoj karti koju je objavila crnogorska Komisija za sprječavanje sukoba interesa, ovaj dvadesettrogodišnjak je bogat čovek. Mladi rentijer, zarađuje više i od oca i od majke kao vlasnik poslovnog prostora u Podgorici od 459 kvadrata – 2.340 evra mesečno. Vlasnik je i stana od 124 kvadrata na Žabljaku. I večitom Đukanoviću je svanulo. Pre referenduma imao je premijersku platu 456 evra, a postreferendumska plata mu je gotovo tri puta veća – 1.256 evra. Da ne listamo imovinske karte svih crnogorskih funkcionera i njihovih sinova, bilo da su borci za nezavisnost, bilo da, pet godina posle, ne priznaju crnogorsku himnu, grb i zastavu, svima je, „krenulo“, od te 2006. Obični crnogorski sinovi i njihovi roditelji nisu baš tako srećne ruke. Ipak, prosečna plata u Crnoj Gori je za oko 50-60 evra viša nego u Srbiji. Stopa nezaposlenosti u Crnoj Gori je 16 odsto, a u Srbiji 20 odsto (Miloš Bešić, CEDEM) . Srbija je na čekanju, a Crna Gora kandidat za EU. I to su zvanični podaci. Govore li oni, u stvari, kome je „krenulo“ posle razvoda? Šta je ko dobio, a šta ko izgubio nakon referenduma 2006? Šta je danas nama Crna Gora, a šta smo mi njoj? Koga danas u Srbiji još zanima da li je Crna Gora „mafijaška država“ ili „mlada evropska nada“ i čime se bavi sin Blažo? Na koji način država Srbija brine o 33-34 odsto Srba u dojučerašnjoj „bratskoj“ republici? Odgovor na poslednje pitanje Srbija je dala nedavno, baš uoči popisa u Crnoj Gori. Kada je, posle oštrog protesta Podgorice zbog Strategije o odnosima Srbije sa Srbima u dijaspori i regionu morala da izbaci rečenicu o svom „nastojanju“ da se u Crnoj Gori prizna politička konstitutivnost srpskom narodu. Predsednik Tadić je otišao u Herceg Novi da objasni da niko ne želi da se meša u unutrašnja ustavna rešenja Crne Gore, ali da bi svakoj etničkoj zajednici trebalo omogućiti najviša prava. Iako je sa susreta u Herceg Novom trebalo u Brisel poslati prigodnu sličicu regionalnog razumevanja, pred popis u Crnoj Gori, novinarska pitanja su bila puna nerazumevanja. A popis je podigao temperaturu do one – referendumske od pre pet godina. Ali, samo u Crnoj Gori. Samo je još tamo napetost između Srba i Crnogoraca stalni uzrok političke i društvene nestabilnosti. Jer, „obe nacionalne strukture su suviše jake i ne dozvoljavaju redefiniciju crnogorske državnosti na građanskim osnovama“, tvrdi za NIN dr Miloš Bešić, profesor sociologije i metodologije na FPN-u u Beogradu i istraživač metodolog crnogorskog CEDEM-a. I objašnjava: „To je sukob dugog trajanja kojem se kraj ne vidi, bar narednih 20-30 godina, jer se roditelji i deca politički i nacionalno isto izjašnjavaju. Postoji vertikalna reprodukcija političkih stavova i nacionalnog identiteta. Privid političke stabilnosti održava se kompromisima, kao u bivšoj Jugoslaviji. Gorak je ukus pobede za pobednika na referendumu“, kaže Bešić. U Srbiji je, međutim, od referenduma, a posebno crnogorskog priznanja Kosova, opalo zanimanje publike za dešavanja u Crnoj Gori. Ovde malo koga zanima ko je na čelu tabele u fudbalskom prvenstvu Crne Gore, hrvatske lake letnje note su kudikamo slušanije od crnogorskih, mediji sve manje prenose vesti iz Crne Gore, a „oka u glavi“ se setimo kad neko spomene kriminal, ili kad čujemo da je Darko Šarić Pljevljak. I, možda, u maju, pred godišnje odmore. Ali i to – sve ređe. Poneko se nasmeje nekom novom slovu u crnogorskom jeziku, ali, ruku na srce, Crna Gora nema potencijal da u Srbiji nekog deli. Crna Gora ovde više nije tema. Otud dodatna gorčina kad se setimo da je 2006, za tadašnju vlast u Srbiji projekat zajedničke države bio državno pitanje broj jedan. Projekat je propao a srpsko-crnogorski odnosi ostali su nerešeni i komplikovani baš kakvi su bili i pre proglašenja nezavisnosti. „Crna Gora je samu sebe klasifikovala tamo gde jeste“, kaže za NIN Milan Nikolić, politički analitičar, „jer je požurila da prizna Kosovo, a jedan deo Crnogoraca je na razne načine iskazao neprijateljstvo prema Srbima“. Nikolić kaže da je to njihov izbor i da sa tim izborom treba da opstoje, kao i mi sa našim. Na pitanje da li nam je i Crna Gora dokazala da svakome ko se od Srbije odvoji – sviće rujna zora, Nikolić će reći: „Velike sile i dalje imaju ideju o tome da usitniti Srbiju i srpski interes znači neku stabilnost na Balkanu. Ta ideja i dalje postoji u Engleskoj, Nemačkoj, Americi, odnedavno i u Francuskoj. Iz toga proizlazi i niz drugih okolnosti kao što je i ova – sve što se odvoji od Srbije dobija preferenciju i brže se i lakše razvija. To se dogodilo i sa Crnom Gorom. Iako imamo izveštaje Interpola i drugih obaveštajnih agencija da je u Crnoj Gori veoma prisutna mafija, da se tu, maltene, radi o jednoj maloj državi koja je pod kontrolom organizovanog kriminala, prema Crnoj Gori se ponašaju daleko bolje, uz mnogo manje primedbi i strogoće. U biti se i dalje radi o geostrategijskoj ideji: umanjiti srpski interes znači stabilnost na Balkanu. To se, uveren sam, u ovoj generaciji neće promeniti. Iako je Srbija danas demokratska, iako je njena politička elita, ako hoćete, vrlo malo patriotska, ta ideja je i dalje na snazi, i to je odgovor zašto je Crna Gora danas uznapredovala više u pravcu EU od Srbije. Nema sumnje da je daleko stroži stav prema Srbiji nego prema bilo kome u regionu.“ Bešić veruje da političku konstataciju o bržem napretku Crne Gore posle odvajanja od Srbije moramo uvažiti. On, međutim, naglašava da veća prosečna plata i manja stopa nezaposlenosti ne dokazuju da građani Crne Gore žive bolje od građana Srbije. Jer su i troškovi života u Crnoj Gori viši. Pa je pitanje, onda, da li je životni standard građana Crne Gore - zaista bolji. Ipak, za razliku od Srbije, Crna Gora ima status kandidata za EU. Srbija, kaže Bešić, nije postala kandidat iz dva razloga: 1.) usvajanje zakona je veoma sporo; 2.) Hag. „Crna Gora je oba problema nezavisnošću rešila“, kaže Bešić, i nastavlja: „Stabilna koalicija između DPS-a i SDP-a obezbeđuje vrlo brz prolazak evropske legislative kroz parlament. Odvajanjem od Srbije, Crna Gora je sa sebe skinula teret ratnih zločina, pa nema ni nerešene odnose sa Hagom. To je drugi važan razlog zašto je kandidat, a Srbija – nije.“ S druge strane, Slobodan Samardžić, potpredsednik DSS-a, stranke koja se 2006. kao vladajuća u Srbiji borila za očuvanje zajednice, ne misli da su „dva koraka u kojima je Crna Gora u prednosti“ uopšte – vidljiva: „I Srbija i Crna Gora su svetlosnim godinama udaljene od EU. Obe države su podjednako ekonomski, socijalno pa i politički zaostale zemlje. Postoji i istovetnost u zamajavanju naroda kako će se preko tog puta u EU nešto bitno popraviti. “ Ovih su se dana u Crnoj Gori i režim i mediji i NVO sektor baš potrudili da organizuju proslave petogodišnjice nezavisnosti. DPS će, kako mu i dolikuje, proslavu provesti radno i pobednički – Šesti kongres DPS-a je zakazan baš za 21. maj. Lider DPS-a Milo Đukanović je najavio da je novim stranačkim programom koji će biti usvojen na kongresu predviđeno i objedinjavanje pravoslavne crkve u Crnoj Gori u samostalnu organizacionu celinu. Samostalnost crkve je logičan cilj, smatra Đukanović, jer je „Crna Gora i dalje meta velikosrpskog državnog projekta“ pa državni organi treba da rade na duhovnom utemeljenju Crne Gore. Nebojša Medojević, lider opozicionog Pokreta za promjene, kaže za NIN da su se nakon pet godina obistinile tvrdnje da je Milo Đukanović nezavisnost Crne Gore pretvorio u svoj privatni projekat: „On je Crnu Goru pretvorio u svoje privatno preduzeće u kojem nesmetano obavlja svoje kriminalne aktivnosti. Crna Gora je nezavisna od Srbije ali nije nezavisna od mafije. To je najkraća ocjena posljednjih pet godina u Crnoj Gori.“ Nežnije reči za Đukanovića, lučonošu crnogorske nezavisnosti među mladim Crnogorcima, nema ni Slavko Perović, osnivač i lider Liberalnog saveza Crne Gore, stranke koja od 24. marta 2005. više nije aktivna. U stvari, crnogorski liberali su „zamrznuti“, objašnjava Perović za NIN, i čekaju neka bolja vremena za bavljenje politikom u Crnoj Gori. Najpoznatiji crnogorski liberal koji je bezmalo dve decenije vijao magarca po kršu crnogorske borbe za nezavisnost, predvodio proteste protiv crnogorskog napada na Dubrovnik, povukao se u predvečerje Milovog referenduma. I pustio Đukanovića da uzjaše – već osedlano magare. O tome šta misli o crnogorskoj državnosti i nezavisnosti koju je Crna Gora stekla pre pet godina, Perović za NIN iz Praga piše: „Đukanović je došao na vlast kao velikosrbin, postao je, zajedno sa ostalima, krvnikom Liberalnog saveza te ratni huškač i ratni saveznik Slobodana Miloševića, sjetimo se samo Dubrovnika! Crna Gora je od strane Đukanovića, njegove porodice i prijatelja, totalno, do kraja opljačkana. Tek u trenutku kada je Milošević pušten niz vodu, tek tada mu je Đukanović zadao udarac u leđa, izazvao sukob u Demokratskoj partiji socijalista, uništio Momira Bulatovića, preuzeo stranku i postao predsjednik Crne Gore. Tada je javno ukrao naš program, njegove dijelove, i počeo da svakodnevno govori neistine kad se to tiče referenduma. On referendum nije želio, osim kao verbalnu varku, on je želio da Crna Gora i Srbija ostanu zajedno i da Đinđić nije ubijen, jer je sa njim bio u više nego prijateljskim odnosima, on bi želju i ostvario. Referendumom 2006. on je želio da se desi siva zona koju je tajno i projektovao, a to znači da glasova za nezavisnost bude ispod pedeset pet posto, koliko je tražila Evropa, a Đukanović prihvatio. Da se ostvarila siva zona, ali nije, jer su mu Evropljani namjestili blokadu, Đukanović bi rekao kako sad referendum nije uspio, ali će novi biti raspisan za deset godina! U tih deset godina on bi sebe vidio i dalje kao šefa crnogorske mafije i njenog diktatora.“ Po Perovićevom mišljenju, od 2006, kada je dobila navodnu nezavisnost, Crna Gora nema dodirne tačke ni sa državom ni sa demokratijom i nalazi se „u robovlasničkom posedu mafijaškog klana Đukanović, rasprodata, opljačkana, uništena i, osim na političkoj karti svijeta, ona ne postoji! NJen je glavni, vrhovni uništitelj Milo Đukanović. To je jedina istina“. Ima još jedna istina o kojoj se nerado govori. Iako se danas u duhu evrointegracija insistira na građanskoj a ne nacionalnoj državi, diskriminacija Srba u Crnoj Gori je očigledna. Miloš Bešić je za CEDEM prošle godine radio istraživanje o političkoj i nacionalnoj diskriminaciji. On kaže: „Opšte je uverenje građana da je ta diskriminacija eksplicitna i vrlo snažna. U Crnoj Gori se 33 odsto građana nacionalno izjašnjavaju kao Srbi, a u državnoj administraciji zaposleno je oko četiri odsto Srba. Međutim, rekao bih da usled političko-partijske diskriminacije neistomišljenika, partijske feudalizacije i nepotizma nastaje nacionalna diskriminacija.“ Budući da se stranke u Crnoj Gori prepoznaju po nacionalnom ključu, politička i nacionalna diskriminacija su, po svemu sudeći, jedno te isto. Da su diskriminisani oni građani koji se izjašnjavaju kao Srbi, govore srpskim jezikom i pripadaju SPC, tvrdi i Vladimir Božović, predsednik UO Matice srpske za Crnu Goru: „Navešću neke, najsvježije primjere. U trenutku donošenja Zakona o opštem obrazovanju, jedini zvanični podatak je bio da je više od 63 odsto onih čiji je maternji jezik srpski. Ipak, norme ovog Zakona toj apsolutnoj većini ostavljaju mogućnost da se obrazuje na svom jeziku, samo kroz institut pozitivne diskriminacije. I na ovom popisu, i nakon svih institucionalnih i vaninstitucionalnih pritisaka, prema svim indikatorima imamo dominaciju srpskog jezika, ali to sigurno neće ništa uticati na režimsku praksu.“ Ipak, valja ovde spomenuti prognoze da će posle ovog popisa govornika srpskog jezika biti oko 50 odsto (između 48 i 51 odsto, procenjuje Miloš Bešić, CEDEM) što je, iako značajan pad u odnosu na popis 2003, i dalje poraz vladajuće politike u novoj crnogorskoj državi. Božović kaže da među sudijama Ustavnog, Vrhovnog, Apelacionog i Višeg suda – Srba nema: „U školskim programima, naročito u udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu, Srbi se tretiraju kao rušilački i remetilački faktor, Srbija kao okupatorska država i to ne samo prema Crnoj Gori nego uopšte u regionu. Na takozvanom Javnom servisu, RTCG, ne postoji ’’kvark’’ srpske kulture, a Srbi se uporno predstavljaju u najmračnijem i najnegativnijem kontekstu.“ Iako se u poslednje vreme Srbija trudi da definiše politiku prema Srbima u regionu, to čini dosta trapavo. Valjda stalno udarana po rogovima kao nacionalistička, kako reče Milan Nikolić, ima kompleks i možda vrstu refleksnog straha da li uopšte sme da brine o nacionalnim manjinama, dijaspori i Srbima u regionu? Božović, na kraju, podseća: „U Crnoj Gori prije svega trećina stanovništva su Srbi, kao i velika većina koja voli srpski narod i državu Srbiju. Zbog njih, niko u Srbiji nema pravo da odmahne rukom i da im okrene leđa.“ Trgovinska razmena Crna Gora je za Srbiju četvrto izvozno tržište po veličini, dok je na strani uvoza tek na 29. poziciji. Prema podacima Privredne komore Srbije, proizvodi koje Srbija najviše izvozi u Crnu Goru su električna energija, mineralna voda, brašno, mleko, pavlaka, bezalkoholna pića, ulje od suncokreta, proizvodi od gvožđa, cement i cigarete. S druge strane, Srbija iz Crne Gore najviše uvozi električnu energiju (polovina celokupnog uvoza), sirovi aluminijum, vina, šipke, lekove, mrki ugalj i lignit, drvo i toplovaljane šipke. Najveći izvoznici iz Srbije u Crnu Goru su Elektroprivreda Srbije, Centar za reciklažu, Imlek, Koka-Kola, Cementara Titan, Farmakom MB, EFT, „Filip Moris“, „Knjaz Miloš“, Delta sport, Karnerks, Hemofarm, Svislajon Takovo, Soko Nada Štark, Mercedes Benc, Delta Maksi, Frikom, Komtrejd, Henkel i Nektar. Iz Crne Gore najviše uvoze EPS, Impol Seval, 13. jul, Hemofarm, Kopaonik, RTB Invest, Jugoimport SDPR, Korlea, Glosarij BG, Kopaonik, Galenika, Elektroprivreda Crne Gore, MIN DIV, Baters prom, Morača trejd, Lola fabrika otkivaka, Kronus MN, Nisal. Izvoz Uvoz 2006. 616,2 149,1 2007. 950,8 133,1 2008. 1.287,1 202,2 2009. 836 171,8 2010. 803,8 164,8 *u milionima dolara Prosečne plate Srbija Crna Gora 2006. 274,7 245,9 2007. 350,3 338 2008. 369,5 416 2009. 330,9 463 2010. 323,6 479 *u evrima (napomena: podaci prema metodologijama oba zavoda za statistiku, koju je Crna Gora menjala 2007. Iznosi u dinarima preračunati su u evro po srednjem kursu za celu godinu)