Plavuša protiv Tome Vodolije

Građani Češke pokrenuli su akciju „hiljadu penkala za Vaclava Klausa“ nakon što je kamera uhvatila njihovog predsednika da uzima olovku sa potpisivanja ugovora u Čileu. Kaže uhvaćen je, pa šta. Ima strast, ali se nije obogatio. Sa više od dva miliona gledalaca na internetu, Klaus je ugrozio domaće klipove koji su u pripremama za izbornu kampanju počeli da se množe na Jutjubu. Ponajviše na račun neuspelog štrajka Tomislava Nikolića. On je postao zamalo promoter Božen linije za mršavljenje i dobio nadimke poput „Toma Vodolija“. Nad njegovom bolničkom posteljom bdio je u fotomontažama i čuveni televizijski dijagnostičar Dr Haus koji je zaključio da se čovek jednostavno „najeo stiropora“. Nešto ozbiljnija bila je diverzija grupe forumaša jednog sajta koji su emisiju radija Fokus posvećenu porukama podrške građana Nikoliću pretvorili u priču o navodnom prebijanju demonstranata i policijskoj akciji kakva nije viđena još od 9. marta 1991. U SMS poruke tipa „izdrži Tomo“ umešala se grupa internet forumaša koji su najpre obavestili voditelja programa da je počelo razbijanje demonstracija dok iz Novog Sada kreće druga grupa demonstranata. Istovremeno na internetu komentarišući radijski program u kome je vrag odneo šalu, učesnici foruma stvorili su paralelnu stvarnost u kojoj su neredi narasli sve do vodenih topova, mitraljeza i tenkova. Kasno, kad je već stradao i most kod Beške, i voditelj je shvatio kakve je informacije preneo u program nekritički se predajući novim tehnologijama. Tomislava Nikolića na mreži ne bi oprali ni Sava ni Dunav da naprednjaci i njihovi partneri nisu, takođe, naoružani gafovima protivnika. Anonimna plavokosa devojka iz Demokratske omladine postigla je gotovo isti uspeh na internetu delom koje je nazvano „Plavuša o Borisu Tadiću“. Mlađana devojka govorila je kako veruje u Tadića zbog njegove posvećenosti brojnim idealima koje je lepo umela da izrecituje, te zbog njegovih ispunjenih obećanja. Kad je tvorac priloga upita na koja obećanja misli, ona zaćuti i ćuti i ćuti, povremeno se oglasi sa „...pa...“ i završi sa „svim obećanjima“. Po internet-stranicama se ne bi reklo da svi imaju jednak osećaj za moderne komunikacije, ali se iz dana u dan vodi prilično ujednačena stranačka borba. Među brojnim video-zapisima koje na svojoj internet-stranici ponosno drži DS, stranka koja inače ima jednu od najboljih internet-prezentacija, nema nijednog snimka na kome predsednik peva. A na Jutjubu i te kako popularan je snimak sa poluprivatne proslave na kome Tadić peva partijskom kolegi Draganu Šutanovcu i publici koja ga kiti parama: “..sliku tvoju ljubim, šapćem tvoje ime, vetar nosi reči ne zaboravi me.“ Kako ima daleko najviše obožavalaca, nebrojeno mnogo snimaka koje iz njegovog štaba uredno objavljuju i na društvenim mrežama, tako su i predsednikovi gafovi najposećeniji i najaktuelniji na internetu. A kako je tek nesrećno Ivica Dačić, ministar policije objašnjavao svom francuskom kolegi značaj spomenika Pobednik, Kalemegdana, a nadasve Ušća, za istoriju Beograda. „To je spomenik, ovaj ovde (Pobednik) i on gleda na Ušće...“, kaže Dačić i nastavlja: „Slabost Beograda je što ne koristi dovoljno prednosti dve reke?!?“ Francuski kolega kaže da je na Kalemegdanu sigurno lepo kad sija sunce. „Oui, oui“ na francuskom odgovara Dačić: „Ovde ima brdo, zato se zove Kale-Kalemegdan... tu su bili Turci“. Još umešniji je Dačićev stariji koalicioni partner Jovan Krkobabić kad odgovara na pitanje koji je novi uslov za odlazak u penziju kada je reč o ženama: „Kad su žene u pitanju, vidite, imate stari i novi sistem, pa se to meša. Međutim, evo sad je da žene imaju 60, odnosno 58 godina staža i 37 godina, aaaa, starosti i 37 godina staža. A po novom će one imati 60 godina života i 58, aaaa, 40, znači ići će ispred pet godina iza muškaraca“ , jasan je i odsečan Krkobabić. Da nije postova na internetu, javnost bi možda zaboravila sve Ilićeve (Velimira) baba Simane i kraduckanja, Šopena i Betovena koje Dragan Marković Palma nije slušao uživo, jer je bio mali za njihova života i druge jedine istine o onima koji u Srbiji odlučuju. Brže i od agencijskih vesti, a ubojitije od svakog marketinškog trika, šire se spontane upadice, elementarne logičke greške koje prave stranački kadrovi i simpatizeri, jezičke omaške koje izazivaju smeh gledalaca. I mada imaju skromno znanje u internet-komunikaciji, partijski poslušnici veoma brzo reaguju na sramotu drugoga ne bi li je učinili još većom. Već zbog veoma loše prezentacije koju većina vodećih stranaka ima na društvenim mrežama i zvaničnim sajtovima jasno je da se ti ratovi ne vode planski u smislu ubacivanja materijala na globalnu mrežu. Ali se zato reaguje brzinom tipičnijom za japansko nego za srpsko društvo. Zvanične stranice partija, s druge strane, iako uglavnom prijavljene i na sve važnije društvene mreže - Fejsbuk, Tviter, Maj spejs i drugo - nemaju interakciju sa korisnicima interneta. Na njihovim zvaničnim sajtovima ili na njihovim stranicama na društvenim mrežama ne odvija se komunikacija sem one montirane i u izuzetnim prilikama. Naprednjaci će, na primer, pred miting razviti neku jednostranu polemiku, ali, kao ni drugi, neće imati aktivnu stranu mimo predizbornih potreba. Prisutniji na Fejsbuku nego na drugim mrežama stranački administratori bore se za svakog „prijatelja“. Sve partije imaju otvorene profile, a kao i u realnom životu, i u virtuelnom su lideri popularniji i pre predmet identifikacije nego njihove stranke. Vladajuća Demokratska stranka ima najviše profila - za svaki grad pojedinačno, za omladinu posebno po gradovima, za ličnosti odvojeno i tako redom. Boris Tadić neodgovarajuće rezultatima istraživanja ima čak nekoliko desetina puta više „obožavatelja“ od, recimo, Tomislava Nikolića. Sa svojih preko 40.000 obožavatelja predsednik Demokratske stranke je u virtuelnoj realnosti popularan gotovo koliko i Vladimir Putin, a svaki Tadićev „post“ iliti video-snimak nekog njegovog govora ili susreta, prokomentariše skoro stotinu osoba. Dok Putinov, poređenja radi, komentariše desetak. DS kao organizacija ima oko 3.000 fanova, koliko ima i Vojislav Koštunica kao ličnost. Koštuničina partija, s druge strane, ima manje od 700 obožavatelja. U samom početku najaktivniju stranku na Fejsbuku - LDP, sada su očigledno pretekle druge. I dalje lider Liberalno-demokratske partije, posle Borisa Tadića lično ima najviše fanova. Čak 7.400. Što je deset puta više od stranice „Vojislav Šešelj - stop haškoj tiraniji“ ili od Srpske napredne stranke kao organizacije. Tomislav Nikolić ima manje od 600 obožavatelja, dok Srpska radikalna stranka, kao i Nova Srbija imaju oko 2.000 fanova. Iznenađujuće za podmlađenu Socijalističku partiju Srbije, njihov je profil neaktivan, a dok je postojao bio je jedan od „siromašnijih“ na društvenoj mreži. Od preko dva miliona korisnika u Srbiji tek je poneka hiljada, dakle, aktivna na profilima stranaka i njihovih lidera. Pa iako nisu uspeli da animiraju javnost i iskoriste prednost brze interakcije, ne znači da političari nisu aktivni na internetu za neke druge potrebe. Prošle je godine, podsetimo zaboravne, funkcionerima vojvođanske vlade takoreći na silu zabranjen pristup sajtu Fejsbuk jer su previše igrali igrice. Ne samo da je posao bio zapostavljen, nego je internet-linija bila toliko opterećena da nije mogla da se koristi u druge svrhe. Baš kao što nema istinske interakcije na stranačkim sajtovima koja bi možda mogla izazvati polemike o temama koje se izbegavaju ili podstaći raspravu o odsustvu unutarstranačkih demokratija, tako se ni polemike forumima društvenih mreža ne prepuštaju slučajnosti. Forumaši, pravi ratnici, stražare naoružani argumentima za i protiv i čekaju neprijatelje da po njemu ospu paljbu. Slično modelu SMS poruka prilikom gostovanja političara u tok-šou emisijama, partijski radnici zaduženi su za prosleđivanje unapred utvrđenih poruka. I sve onako deluje spontano kao da je baš tog trenutka izašlo iz malog mozga nekog prosečnog čoveka. Ne baš naročito zaokupljenog političkim problemima, ali, ipak, dovoljno informisanog. U predstojećoj izbornoj kampanji treba očekivati da uzavru strasti i na internetu. Da se probude stranački profili, a pre svega se umnože fotomontaže ili kompromitujuće istine o političkim suparnicima. Novi i stari video-snimci, ponovo će oživeti. I za to postoji strategija - među prvim snimcima se u vezi sa određenom rečju na većini sajtova uvek pojavljuje ona koja je odgledana najviše puta. Mladi stranački udarnici ima da klikću dok god snimak koji kompromituje suparnike ne bude među prvima koji se pojavljuju na frekventne reči. Pred predstojeću kampanju treba očekivati nove, ali i neke rimejkove starih nesmotrenih izjava. Najveća čar internet-blamova je, ipak, što se oni ne daju do kraja kontrolisati, pa će se u ratu montiranih ili istinitih, a pakosnih, poražavajućih i kompromitujućih, naći i oni stari, slučajni, a iskreni, pa time i efektni, koji nikome od političkih suparnika neće ići u prilog. Kad u emisiji Kefalica četvorogodišnji dečak ovako odgovara na pitanje kako se zove čovek na vlasti: „Ne znam kako mu je pravo ime, ali zove se lopov“, to će i dalje biti najgledaniji post. LJudi vole da čuju mišljenje s kojim se slažu.