Korporativno (samo)upravljanje

U vreme Zakona o udruženom radu, nastala je pošalica da svi podržavaju samoupravljanje jer svako voli sam da upravlja. Više od dve decenije kasnije, naši kapitalisti su u duši ostali „samoupravljači“. Naime, nikako im se ne mili da predaju upravljanje nekom drugom ko zna posao. NJihova vera i samopouzdanje da poseduju superiorne menadžerske sposobnosti, tako da sami mogu da upravljaju ekspresno stvorenim holdinzima, koncernima i grupacijama, na kojima bi im i Voren Bafet pozavideo, gotovo da nema granice. U okolnostima u kojima su vlasnici srpskih korporacija, po pravilu, istovremeno i menadžeri, nije ni čudo što je korporativno upravljanje (u najkraćem, pravila na osnovu kojih preduzeće funkcioniše kada je svojina odvojena od upravljanja), u Srbiji prava retkost. Osim nekoliko svetlih primera, uređeno korporativno upravljanje postoji još samo u preduzećima u kojima su vlasnici strane kompanije, ali od toga korist nemaju domaći, već strani akcionari. Mnogi za odsustvo korporativnog upravljanja u Srbiji okrivljuju koncept privatizacije primenjen u poslednjih deset godina. Ipak, primenom bilo kog koncepta privatizacije ishod ne bi bio promenjen. Građanima Srbije gotovina je bila daleko dragocenija nego eventualne dividende i kapitalna dobit i najčešće bi prodavali akcije čim bi se ukazala šansa. Građani nisu bili voljni ni da raspoloživ kapital ulože u investicione i penzione fondove, čija su sredstva u domenu statističke greške. Činjenica koja govori u prilog ovoj tezi je da su najkvalitetnija preduzeća koja su se „svojinski transformisala“ prema starom zakonu, a čiji su vlasnici prvobitno bili zaposleni, takođe završila u rukama novog većinskog vlasnika. Direktnom prodajom ili mehanizmom preuzimanja, većina privatizovanih preduzeća danas ima samo jednog stvarnog „gazdu“. Kada se sve sabere i oduzme, na berzi će kroz koju godinu ostati 40 do 50 kompanija, dok će preostala akcionarska društva biti transformisana u društva sa ograničenom odgovornošću. Naravno, imati jednog gazdu, umesto više njih, ne samo da nije loše, nego je u većini slučajeva poželjno. Ono o čemu sam pisao u prethodnom delu je da gazda ne mora nužno i da vodi firmu. Naravno, bitno je i ko su gazde. U opisu tipičnog srpskog gazde pored sklonosti „samoupravljanju“, važnu ulogu imaju još dve osobine. Prva osobina je nerazlikovanje podvojenosti pravnog i fizičkog lica. Naše gazde, poput Luja XIV, uz poklič „Preduzeće to sam ja!“, premeću imovinu društva kao lego kockice ili jednostavno uzimaju ono što im treba. Biće potrebno dosta vremena ili, bolje reći, pravosnažnih presuda, da se stvari dovedu donekle u red. Druga osobina ispoljena u prethodnom periodu je čudna sklonost ka leveridžu, odnosno potreba za stalnim dodatnim zaduživanjem kako bi se preuzimala nova i nova preduzeća. Doduše, megalomanija srpskih gazda nije ništa drugačija od mentaliteta koji odlikuje znatan broj građana Srbije. Setimo se samo broja ogromnih nedovršenih višespratnih kuća širom Srbije, bez fasada i drvenarije, u kojima se najčešće živi u dve prostorije u prizemlju. I pojedine gazde nakon privatizacija završavale sa velikim firmama koje nisu mogle, znale ili htele da uposle. Loše procene su uvek moguće i deo su tržišne utakmice i to košta. Danas, đavo dolazi po svoje. Gazde grcajući zbog nelikvidnosti (i nesolventnosti) jedan za drugim proglašavaju stečaj svojih firmi. Oni mudriji nekako su uspeli da se nagode sa poveriocima i reorganizuju svoja preduzeća ili su uspeli da prodaju delove svog portfelja. Ipak, ovaj proces je tek na početku i Srbiji u narednih nekoliko godina sledi novi talas promene vlasničke strukture. Optimisti veruju da je moguće rešiti probleme u velikom broju privrednih društava i da će se naći novi (strateški) kupci. U uslovima postojeće nelikvidnosti, nisam siguran u brzinu ovog procesa. Štaviše, javlja se dodatna opasnost. Od lošeg gazde jednog preduzeća gora je stvar kada postoje dve loše gazde tog preduzeća. Pri tome je jedan gazda država, a drugi isti onaj koji je svojom „samoupravljačkom“ veštinom doveo preduzeće u stečaj. Koncept javno-privatnog partnerstva (?) u kome bi država i privatni sektor zajedno reorganizovali preduzeća i pravili sve od igle do lokomotive, a banke pokušale da se stopostotno namire ne plaćajući ceh loših plasmana, nije najsrećnije rešenje. Masovna primena ovog koncepta, možda bi iznedrila novi tranzicioni fond iz koga bi država subvencionisala preduzeća koja imaju „šansu“ da se restrukturiraju. Kako bi se predupredio ovaj scenario, ulogu države treba svesti samo na omogućavanje restrukturiranja (kroz reprogram i eventualni delimični otpis duga). U suprotnom ponovo bi se kupovalo vreme, i to bi potrajalo još barem pet šest godina. Dovoljno je podsetiti se da neka društvena preduzeća godinama „čuče“ u restrukturiranju. Znate, tranzicija je kao depilacija. Mora da boli. Mi smo umesto da to uradimo brzo, odlučili da čupamo dlaku po dlaku. A pincetu nikako da nam izbiju iz ruke. (Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu)