Arhiva

Eparhije u novim granicama

Živica Tucić | 20. septembar 2023 | 01:00
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, koji je počeo u ponedeljak, treći je kojim predsedava patrijarh Irinej Gavrilović, izabran na svetosavski tron januara prošle godine. Dva prethodna sabora očekivana su u javnosti sa nestrpljenjem, toga sada nema. U centru pažnje bilo je pitanje tadašnjeg episkopa Artemija Radosavljevića, koji je u međuvremenu monah. Još pre nekoliko nedelja je najavljeno da će on i ovaj put biti tema arhijereja koji bi ga mogli isključiti iz crkvenog članstva. Poslednjih dana se govori da se ovo neće (sada) desiti. On je u međuvremenu stvorio svoju strukturu, bogosluži i rukopolaže, okuplja one malobrojne koji se obično, mada neprecizno, nazivaju zilotima. Za pitanja pojedinačnih monaha Sabor i nije nadležan, već arhijerej eparhije kojoj pripada. Oko ovog pitanja vrh SPC je uostalom dobio podršku drugih pravoslavnih crkava. Da sam patrijarh ovaj Sabor iščekuje opuštenije, pokazuje i činjenica da je pred njegov sam početka dva dana boravio u Republici Srpskoj, a u nedelju u manastiru Žiča. Crkveni krugovi navode da bi Sabor posebnu pažnju posvetio pitanju imenovanja novih episkopa, premeštaju sadašnjih vikarnih episkopa kao i podeli nekoliko eparhija. Deoba, odnosno arondacija, tema je koja je na saborima godinama prisutna. Podela eparhije se ne može nametnuti njenom episkopu. Iako su pojedine eparhije izuzetno prostrane, sa više stotina parohija i sveštenika, i gotovo milion vernika, njihovi arhijereji ne predlažu deobu. Episkop šabačko-valjevski Lavrentije Trifunović godinama je tražio da mu se eparhija podeli na dve, što je učinjeno tek 2006. Prošli Sabor odobrio je podelu niške eparhije, stvaranje kruševačke, sa delovima i eparhija koje se sa njom graniče. Postoji plan koji se tiče same prestonice. Patrijarh bi kao arhiepiskop pećki i mitropolit beogradsko-karlovački zadržao samo minimalni deo dijeceze, a stvorile bi se dve eparhije: voždovačko-vinčanska i novobeogradsko-zemunska. Ova ideja, o kojoj se govori desetak godina, detaljno je razraćena još u vreme blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Sada su veliki izgledi da ona postane stvarnost. Crkveni izvori pominju i deobu raško-prizrenske eparhije na rašku i prizrensku, kao i srednjoevropske koja obuhvata Nemačku, Austriju i Švajcarsku. Promena dijecezalnih granica na američkom kontinentu se pokazala takođe potrebnom. Želja vikarnih episkopa da postanu dijecezalni je svakako razumljiva, njih je sada četvorica, u sadašnjem statusu dvojica su već 12 godina. Neki od njih bi sada mogli dobiti eparhiju. Kao kandidati za episkope pominje se nekoliko arhimandrita i monaha, mada je njihova imena nezahvalno pominjati. Jedan episkop smatra da se ima nedovoljan broj „pravih“ kandidata, mada bi „mnogi želeli to da postanu“. Predlozi arhijereja koji su im nadležni, mogu se „čuti, razmotriti, neki i prihvatiti, ili odložiti za neko drugo vreme“. Više nego u ranijim vremenima, treba obratiti pažnju na mnogostranost kvaliteta kandidata, kojima neće prva misao biti episkopokratija, već služenje. Sabor će morati da razmotri pripreme za obeležavanje 1700. godišnjice Milanskog edikta. Svečanost treba da se održi sredinom 2013. godine, a još nije oformljen ni objavljen njen program i spisak pozvanih crkava. Vremena je za takve vrste susreta veoma malo. U nekim evropskim crkvama već se čuje primedba da se do sada moralo više uraditi. Pominje se da je jedan „samit“ na najvišem nivou već usaglašen. On će se biti u Češkoj, 25. maja 2013, povodom 1150. godišnjice početka delovanja svete braće Kirila i Metodija među Slovenima. Svoj dolazak su već potvrdili duhovni vođa svetskog pravoslavlja carigradski patrijarh Vartolomej i „patrijarh Zapada“ papa Benedikt Šesnaesti. Carigrad će slediti prvenstveno sve jelinske pravoslavne crkve, a „ne bi smele ni slovenske crkve da izostanu“, jer su sveta braća upravo njima doneli svetlo vere i pismenosti. Tako se u Evropi sve manje veruje da bi susret u Nišu (i Beogradu) mogao da bude na tako visokom nivou, „s obzirom na to da mu konture do sada nisu date“. Ono što za Srbiju ne bi bilo dobro je da se obeležavanje ovog jubileja svede na svečanost i konferenciju srednjeg crkvenog ranga. Iz vatikanskih izvora se saznaje da se od Beograda „očekivalo više“ u okviru ovih priprema. Od protestanata se čuje da oni o skupu u Nišu nemaju informacije i da s njima niko nije uspostavio kontakt, što im ne deluje prihvatljivim. Hrišćanstvo se ne svodi samo na pravoslavlje i katoličanstvo, ma koliko neki to čine, ističu oni. Saboru je sada prilika da, u zadnjem trenutku, definiše poziciju SPC prema ovom jubileju i o tome ko se želi, ili ne želi, videti na njemu. Neki u episkopatu bi pre želeli da se ova tema pomeri ponovo, za jesenji sabor. Činjenica da se glavni arheološki lokalitet u Nišu iz vremena cara Konstantina konzerviše a ne restauriše, govori za sebe. Da papu ne žele mnogi ovde da vide, odavno je poznato. I njemu je savetovano, iz katoličkih krugova, da ne dođe da ne bi produbio podelu u srpskom pravoslavlju. Nekima je veoma simptomatično da ni retki mediji koji imaju priliku da se pozovu na visoke, uvek neimenovane, velikodostojnike, i u tome im se može verovati, ne pominju ne tako mali broj tema koje sabori ne stižu da razmotre, da li zbog nedovoljne zainteresovanosti, ili zbog stava „ne može se sve postići“. Sveštenici i vernici nemaju priliku da iskažu svoj stav o nužnosti razmatranja određenih pitanja. Tako se među njima čuje da ih posebno brine što je Srbija, ali i drugi prostori na Balkanu gde SPC ima svoje eparhije, u političkoj, ekonomskoj, moralnoj krizi. Žele savet crkve kako bi se orijentisali u ovakvim prilikama siromaštva, korupcije, nepravde. Sveštenici i te kako osećaju svakodnevicu običnog vernika, ali, kako jedan reče „nas niko ne pita“. Episkopi, pominju oni, sa njima o tome ne razgovaraju, po svemu sudeći nije im ni poznata dubina ponora u kome se nalazi zemlja sa svim svojim institucijama. Ima klirika koji žale da nemaju neko bratstvo, ili udruženje, koje bi artikulisalo njihove stavove. Crkva, smatra se, propušta priliku da doprinese uspostavljanju moralnog kodeksa ne samo među svojim vernicima, već i u društvu, naravno pod uslovom da i sama uvek bdi nad svojim autoritetom. Ostajanje na nacionalnoj i istorijskoj poziciji je nedovoljno, i mnogima nije više glavni kriterijum po kome će se, ili neće opredeliti, za crkvu. Ne pominje se ni pitanje restitucije, iako se ono na saborima ne može zaobići. SPC je dobila do sada najviše, 44 odsto zemljišta i petinu objekata, dok je nekim od „tradicionalnih“ crkava vraćeno 0,3 odsto, a „ostalim“ verskim zajednicama 0,07 odsto. Sadašnji zastoj treba hitno prevazići, mada ostaje pitanje šta će crkve raditi sa sredstvima kojima budu raspolagale. Ima umesnih sugestija, da u prilikama kakve jesu, a skore se neće izmeniti, one treba, što im je i misija, da se angažuju na socijalnom planu, otvarajući narodne kuhinje, obdaništa, staračke domove. Nije to, kako neki iz crkava smatraju, „posao države“, ili „ne u duhu pravoslavlja“. U vreme izuzetne sadašnje krize, grčka crkva za to upotrebi godišnje ravno sto miliona evra. Tek za desetak dana nakon početka Sabora, kad bude završen, saznaćemo da li su očekivanja od njega ispunjena i da li se preduzimaju koraci koje zahteva 21. vek koji je otpočeo još pre više od decenije.