Arhiva

„Samo se glupan nikad ne menja“

Vladimir Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada bi u evropskoj košarci postojali šampionski prstenovi za osvojene evro-trofeje, na prstima Željka Obradovića više ne bi bilo mesta! Uz osam titula prvaka Evrope sa četiri kluba (Partizan 1992, Huventud 1994, Real Madrid 1995, Panatinaikos 2000, 2002, 2007, 2009, 2011) ima i dva Kupa Saporta, sa Real Madridom 1997. i Benetonom 1999, svojevremeno drugog takmičenja na Starom kontinentu. Nacionalne titule i one sa reprezentacijom i da ne pominjemo... U intervjuu za NIN Obradović govori o svemu, ali tajnu njegovih uspeha niko ne može do kraja da otkrije. Možda je najbolja definicija njegove „formule uspeha“ zaključak da „on radi sve isto što i drugi treneri, samo bolje“. Da počnemo od početka. Zašto košarka? Zato što sam iz Čačka, zato što je ovaj grad imao velike igrače poput Radmila Mišovića i Dragana Kićanovića i zato što sam od najranije mladosti najviše voleo košarku. Koji su bili ključni momenti u igračkoj karijeri? Bilo ih je nekoliko. Debitovao sam za prvi tim sa 16 godina, ali nisam imao stalno mesto i 1978. hteo sam da odem u neki manji klub da bih više igrao. Na moju sreću, tada je u Borac, posle Svetskog prvenstva u Manili, na kome je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju, za trenera došao profesor Aleksandar - Aca Nikolić. Brzo me je uverio da ne treba da idem. Poslušao sam ga, kao i kasnije mnogo puta u životu, i pokazalo se da su njegovi saveti bili dragoceni a moje odluke ispravne. Drugi važan momenat bio je prelazak u Partizan 1984, Kićanović je bio direktor kluba, zvao me je i znao sam da, ako želim napred, moram da odem. Sećam se da je prelazak bio komplikovan, u to vreme igrači su bili vlasništvo klubova i da nije bilo angažovanja mog pokojnog oca, koji je otišao u Košarkaški savez Jugoslavije i prosto molio da mi dozvole prelazak, ko zna šta bi bilo. Koliko je bilo teško napustiti Čačak? Bio sam spreman na to, ali ja, u suštini, nikad nisam sasvim otišao iz Čačka. Od te 1984. formalno ne živim u rodnom gradu, ali koristim priliku da odem kad god mogu. Tamo su mi prijatelji, sećanje na lepo i srećno detinjstvo, tamo sam zavoleo košarku i počeo da je igram, tamo sam zasnovao porodicu... Tamo je, na neki način, počela i trenerska karijera? Jeste, jer sam od najranije mladosti posle treninga zapisivao šta smo radili na treninzima. Vrlo brzo sam shvatio da me košarka zanima ne samo kao igrača već i sa one stručne strane. Sa 22 godine trenirao sam klince od 13-14 godina iz osnovne škole koja je bila blizu moje kuće... A i Zlatibor nije daleko od Čačka...? Ha, ha... To sa Zlatiborom doći će kasnije. Prelepo mesto, već godinama tamo vodim Panatinaikos na pripreme. Pre petnaestak godina kupio sam roditeljima apartman, u kome nikada nisam prespavao jer sam uvek u hotelu... Roditelji su, dok je otac bio živ, stalno išli. Majka i dalje povremeno odlazi. A i jagnjetina nije loša... Nisam neki ljubitelj jagnjetine... Više volim kajmak i zlatiborsku pršutu. A i zlatiborska „kleka“ leči bolje od leka... Kad smo kod Čačka i prijatelja iz mladosti, mnogi su često uz vas na takmičenjima, letovanjima...? Mnogo mi znači njihovo prisustvo. Siguran sam da bi i oni uradili za mene ono što ja ponekad činim za njih, da je situacija obrnuta. Da li je tačno da ste baš vi, i to na Zlatiboru, otkrili Predraga Danilovića? Jeste. Bio sam igrač Partizana, ali sam kao student Više trenerske škole imao neki obavezan kamp na Zlatiboru. Tamo su bili klinci iz „Bosne“, među kojima sam odmah zapazio jednog mršavka koji je pokazivao mnogo volje i na kome se odmah video talenat. Rekao sam Duletu Vujoševiću, koji je tada bio drugi trener u Partizanu i zadužen za mlade talente, da obrate pažnju na njega, ali Kićanović nije hteo da kvari odnose sa svojim drugom Mirzom Delibašićem koji je bio direktor „Bosne“. Posle je ipak klub zadužio svog kadeta Ignjatovića, koji je u nekoj selekciji bio cimer sa Danilovićem, da ga malo „pipne“... Tako je Danilović došao u Partizan, ali pošto mu „Bosna“ nije dala ispisnicu morao je da čeka dve godine. U međuvremenu je žestoko radio i to mu je jako pomoglo. LJudi neće verovati ako kažem da je Danilović u tom uzrastu imao ne „tvrdu“, nego „kamenu ruku“, ali je imao čeličnu volju. Svakog dana nije stao dok nije ubacio 1.000 šuteva. Ne pokušaja, šuteva koji su ušli... Koliko je važan talenat, a koliko rad? Talenat bez rada ne vredi ništa! Daću vam jedan primer. Pred Olimpijadu u Seulu 1988. imali smo na desetine testova, sve zapisano, napravljene analize... Pred Svetsko prvenstvu u Buenos Ajresu dođemo na pripreme, a Kukoč ne liči na sebe od dve godine ranije. Zahvaljujući talentu? Ne, nego radu. Ako vam danas treba 80 pokušaja za ubačaj 50 trojki, a sutra ubacite 52, to je posledica rada, teškog rada... Talenat samo znači da igrač brže i lakše može da nauči nešto. A motivacija? U Španiji vlada teorija da su naši igrači bili uspešni zato što su naporno radili da bi jednog dana otišli u inostranstvo i zaradili mnogo više nego u zemlji? To nije sasvim tačno, niko nije počinjao da igra košarku da bi se obogatio nego zato što je voleo basket. I svi su imali dovoljno da sačekaju 28 godina i odu napolje. Danas je situacija drugačija, roditelji žele da „unovče“ svoju decu već sa 15 godina i to nije dobro, čak ni kad je reč o supertalentima. Ako mlad igrač zaradi veliki novac, velika je šansa da zaboravi na rad. Poznata je priča da ste u jednoj noći završili igračku karijeru i počeli trenersku. Da ipak podsetimo mlađe čitaoce kako je bilo? Tokom leta 1991. bio sam na pripremama sa reprezentacijom za Evropsko prvenstvo u Italiji. Bio sam kapiten tima. U nekom trenutku moj kum Milenko Savović i ja bili smo na ručku sa Draganom Kićanovićem, direktorom Partizana, koji nam se požalio da „nema trenera za narednu sezonu“. Rekao sam mu: „Ja imam trenera za tebe“. Pitao me je na koga mislim, a ja sam mu odgovorio: „Na sebe“. Tada se sve završilo na tome, na osmehu sve trojice. Dve nedelje kasnije Kićanović me je zvao i rekao da hitno dođem kod njega. Kada sam ušao, još s vrata me je pitao: „Hoćeš li da budeš trener Partizana?“ Postavio mi je i težak uslov: moram odmah da završim igračku karijeru. Lomio sam glavu cele noći, konsultovao prijatelje i odlučio da prihvatim... Tako je počelo. Je l` bilo teško? – I jeste i nije... Radio sam ono što sam od prvog dana želeo da radim, poznavao sam igrače jer sam do juče igrao sa njima, poznavali su i oni mene, ali sa druge strane pritiskala je odgovornost. Dva meseca gotovo nisam spavao, spremao sam se za svaki trening strepeći šta će biti ako me igrač nešto pita a ja nemam pravi odgovor... Igrači znaju da budu zajebani i moraš da budeš mudriji i spremniji od njih. Tu se put ponovo ukršta sa profesorom Nikolićem? Da, to je bila moja velika sreća, ali on je radio samo po podne, dok sam ja morao sve sam na prepodnevnim treninzima i putovanjima. Naučio sam mnogo od njega i to ću uvek isticati i biti mu doživotno zahvalan. U čemu je bila njegova veličina? Danas je trenerima lako da dođu do informacija, internet je dostupan svima, DVD sa bilo koje utakmice dobijete za tili čas... Nekada se do informacije dolazilo samo ličnim iskustvom. Profesor je putovao u SAD da bi učio na izvoru. Mnogo pažnje poklanjao je detaljima i insistirao na bezbrojnom ponavljanju taktičkih vežbi. Jednom mi je rekao da će do kraja života učiti od igrača jer genijalci uvek nađu način da neku vežbu izvedu van zadatih šablona. Verujete li u to? Apsolutno! I ja učim od igrača... Učim i od drugih trenera, ne stidim se da „skinem“ neko rešenje ako mi se čini dobrim za moju ekipu. Profesor je takođe govorio da trener, kad dođe u novi klub, treba da se prilagodi karakteristikama igrača koje ima a ne da tera svoje bez obzira na to šta igrači (ne) mogu? I to sam naučio od njega... Kada sam došao u Huventud, odmah sam shvatio da ne mogu sve isto da radim kao u Partizanu. Druga zemlja, druga kultura, drugi običaji... U Španiji igrači za ručak popiju malo vina ili piva i nikom ništa. Kod nas bi ga odmah kaznili. Takođe, do dolaska u Španiju nisam mogao da zamislim bazične pripreme bez planine, a onda shvatio da i te kako može i bez visine. Video sam neke snimke utakmica iz prethodne sezone i zaključio da sa istim igračima nešto od toga mogu da koristim. Zašto bih menjao po svaku cenu? Treba se prilagoditi okolnostima. Samo se glupan nikad ne menja. Čega se još sećate iz prvih trenerskih dana? U celoj sezoni 91/92. izgubili smo dve utakmice, jednu od Rabotničkog i jednu od Bosne u Sarajevu. Posle meča u „Skenderiji“ Mirza Delibašić je rekao da ćemo biti prvaci Evrope. Pomislio sam: „Bože Mirza, šta pričaš...“ Pokazalo se da je bio u pravu. Možda je video nešto što ja u tom trenutku nisam. Postali smo prvaci Evrope sa najmlađim timom u istoriji Evrolige. Tada mi je Aca Nikolić rekao da ću osvojiti još mnogo titula, a ja sam u sebi mislio: „Ovo se desilo sada pa ko zna kad...“ Profesor je, na sreću, opet bio u pravu. Uvek ste u timovima imali zvezde, od Đorđevića i Danilovića u Partizanu, preko Viljakampe i Tompsona u Huventudu, Sabonisa i Arlaukasa u Realu, do Bodiroge i Dijamantidisa u Panatinaikosu. Koliko je za trenera bitno da ima ekstraigrača na terenu? Mnogo, ali veličina ekstraigrača i jeste u tome što će se uvek podrediti ekipi i što će uvek raditi ono što je najbolje za tim. Oni se ne nameću imenom, nego autoritetom znanja i rada. I nijedna od mojih zvezda nikada nije imala neke privilegije, niti ih je tražila. Đorđević i Bodiroga su mi tokom turnira u Barseloni rekli, nezavisno jedan od drugog, da vi igrate šah sa protivnicima? Možda ima nekih sličnosti, ali u šahu sam vučeš poteze, dok u košarci tvoje poteze sprovode igrači. Zato ja uvek kažem da su igrači najvažniji. Sa njima dvojicom mi je bilo lako, bio je dovoljan pogled da se razumemo. I uvek ću im biti zahvalan za ono što su učinili za mene. A treneri? Kakva je ta famozna jugoslovenska ili srpska trenerska škola o kojoj se već decenijama priča u Evropi? – To nije škola sa knjigama, ne možeš da kupiš skripta i naučiš trenerski posao. Naši treneri su učili jedni od drugih. Mi smo nesumnjivo talentovana nacija za košarku i uopšte kolektivne sportove, ali naša snaga došla je iz kreativnosti. Pamtim reči Kreše Ćosića koji je govorio: „Ne ubijajte vaše igrače, pustite ih da igraju“. Našu košarku uvek su karakterisali šut i dobro vođenje lopte... Treneri su se vremenom usavršavali i svojom kreativnošću doprinosili uspesima svojih timova. Gde je tu odbrana? Profesor Nikolić je govorio da bi tim dao koš, prethodno treba da uzme loptu, a to se postiže odbranom... Ona dolazi kasnije jer niko ne izlazi na košarkaški teren da bi zauzeo odbrambeni stav, zato što to nije prirodno... Šta radiš sa loptom? Pokušavaš da je ubaciš u koš, da napraviš neki ulaz, neku fintu, neki pokret. Sve to je napad. Odbrana se uči, kao i sve drugo. Kažu da je jedna od osnovnih razlika kad su u pitanju naši treneri u odnosu na druge - individualni rad? Verujem da je to tačno. Od prvog dana trenerskog posla insistiram na individualnom radu i takođe danas bar 3-4 treninga počinjem individualnim radom. Ne znam nijednog velikog igrača koji je to postao radeći samo sa ekipom. Osim toga, za individualni rad vam ne treba trener nego volja i neko da vam vraća lopte posle šuta ili eventualno još tri drugara da vežbate „dva na dva“... Individualni rad je posebno važan u predsezoni. Misli li neko da je ona trojka Saše Đorđevića u Istanbulu pala s neba? Naravno da nije, on je mnogo radio na sebi, a na treninzima smo hiljade puta ponovili ono: trči u kontru, stani, trojka iz skok-šuta... Verujete li u „mentalitet nacija“? U Evropi vlada mišljenje da su naši igrači uspešni zato što imaju poseban pobednički duh? Ne verujem u to... Nema kolektivnog pobedničkog mentaliteta, nema superiornih nacija. Sve je individualno i sve je stvar rada. Trenirao sam igrače svih mogućih nacionalnosti i ne prihvatam da je neko bolji zato što je Srbin, Litvanac ili ne znam ko. Kvalitet određuju rad, talenat i „hemija“ grupe. Koliko je u životu važna odlučnost, spremnost na rizik? Imali ste nekoliko teških odluka u životu i sve su se pokazale opravdanim. Kako čovek može da zna koja je odluka prava? Teško pitanje... To je , valjda, neko šesto čulo, nešto što čovek nosi u sebi. Rizikovao sam, doduše ne mnogo, kad sam iz Borca otišao u Partizan, ali sam znao da ako hoću da napredujem kao igrač, to moram da uradim. Još više sam rizikovao kada sam prihvatio ponudu da budem trener ali sam shvatio da mi Partizan daje šansu koja se neće ponoviti. Kada smo osvojili triplu krunu, ja sam jedini ostao bez premija, ali nisam se bunio jer sam imao dovoljno i bilo mi je najvažnije da radim i učim. Kada smo postali prvaci Evrope dobio sam odlične ponude ali sam sve odbio jer sam hteo da ostanem još jednu sezonu uz profesora Nikolića, da još učim... Kada me je 1993. pozvao Huventud, još uvek nisam bio siguran da treba da odem ali su mi Kićanović, Savović i sam profesor Nikolić rekli da moram da prihvatim, da je mi je to nova velika šansa za napredak... Čovek mora bude spreman na izvestan rizik, ali mora i da veruje u sebe. I iznad svega - mora stalno da uči. Kad smo kod učenja, sećam se da 1993. niste govorili nijedan jezik. Danas odlično govorite španski, italijanski i engleski. Kako ste učili jezike? Tu sam samouk... Kad sam došao u Badalonu, sedam dana sam imao profesora, ali nisam mogao da učim u sobi. Naredne „časove“ imali smo u baru, uz „servesu“ (pivo) i „tapase“ (španski izraz za mezetluke), među običnim ljudima... Slušao sam i hvatao reči u letu. Tako je bilo sa svim jezicima. A šta je sa grčkim, ni posle 12 godina u Atini ga ne govorite? To je bila svesna odluka. U Atini izlazi 14 dnevnih sportskih listova i verovatno bih poludeo kad bih znao šta sve objavljuju. Ovako sam potpuno zaštićen, pisanje štampe me apsolutno ne dotiče. Naravno da razumem puno toga, naravno da ponešto i mogu da kažem, ali nema potrebe. Ovde svi govore engleski a moj pomoćnik Dimitris je studirao kod nas i odlično govori srpski. Jedno pomalo indiskretno pitanje. Zašto živite sami u Atini, supruga Vesna, ćerka Anja i sin Đorđe su u Beogradu? To je porodična strateška odluka. Anja se sa nama selila od Badalone i Madrida, preko Treviza, do Atine, studirala je u Rimu i Londonu i jedva čekala da se vrati u Beograd. Ponekad me je zvala da me pita kako se nešto kaže „na našem“. E pa da Đorđe ne bi pitao isto, u školu ide u Beogradu, a viđamo se često, ili oni skoknu do mene ili ja do Beograda. Evo baš sada dok pričamo, Anja je pored mene. Porodica mi znači izuzetno mnogo, imao sam podršku za sve važne odluke i u svim teškim momentima. A bilo je i takvih. Ima li Đorđe košarkašku „žicu“? Ne znam da li ima žicu, ali znam da napamet zna sve igrače Evrolige i mnoge iz NBA. Ima 12 godina i vodi sa mnom ozbiljne košarkaške diskusije. Neću ga nijednog časa pritiskati, neka ide svojim putem i radi ono što želi, ali je evidentno da ga košarka jako interesuje. Da se vratimo košarci. Kako podnosite neuspehe? Kao deo posla kojim se bavim i u kome je nemoguće stalno pobeđivati. S godinama i iskustvom sve je to lakše. Kada sam počinjao u Partizanu, posle poraza nisam izlazio na ulicu jer me je bilo sramota, mislio sam da ceo svet gleda u mene. Posle sam polako počeo da shvatam da je to glupost i da treba živeti i sa porazima. Prošlo je dosta godina od neuspeha sa reprezentacijom 2004. i 2005. Kako gledate na njih sa današnje distance? Ne razumem zašto me novinari pitaju samo o tim neuspesima? Ništa nije sporno, imali smo tim za medalje, a završili smo kako smo završili, o čemu sam svojevremeno puno govorio i neću više, ali se pitam da li sam zaslužio da me ljudi pamte samo po ta dva neuspeha? Koji je tim koji ste trenirali bio najjači? Bez konkurencije, onaj sa Olimpijade u Atlanti 1996. Bila je to gotovo ista ekipa koja se godinu dana ranije, posle trogodišnjih sankcija, vratila na međunarodnu scenu i osvojila titulu prvaka Evrope u Atini. U finalu smo protiv SAD igrali 30 minuta izvanredno, sve do izlaska Divca sa pet penala i to bez povređenog Savića koji je u polufinalu protiv Litvanije iskrenuo zglob. Iznenadio nas je Dejvid Robinson, igrao je fenomenalno, dok je Šekil O`Nil, za koga smo spremili taktiku, na parketu proveo jako malo vremena. Ko su najvažniji ljudi u vašem životu? Uz moje roditelje i porodicu, na košarkaškom planu uvek ću reći da su mi najviše pomogli profesor Aca Nikolić, zatim Dragan Kićanović, Duda Ivković, Milenko Savović i Vlada Androić. Sa ovom trojicom sam vezan i kumstvom. I dan-danas kad imam neku dilemu konsultujem se sa Androićem sa kojim sam nekada delio sobu dok smo igrali u Borcu i pravili velike planove... Često kažete da treba uživati u životu. U Barseloni ste stavili na muke mnoge novinare koji nisu razumeli poruku iz svojevremenog španskog hita „Solo se vive una vez“ („Samo jednom se živi“) u interpretaciji „Asukar moreno“. To je moja filozofija - u životu treba uživati koristeći svaki trenutak za uživanje. Ja uživam sa porodicom, prijateljima, kad igramo „macu“ ili „ne ljuti se čoveče“ , na plaži, u restoranu, na bilo kom mestu gde mi je prijatno. A kad još radiš posao koji ti pričinjava zadovoljstvo, kao što je moj slučaj, onda je sve još lakše i lepše. Zato i kažem da treba uživati u svakom trenutku, živi se „solo una vez“ ... U Atini ste 12 godina? Dokle? Postajete li „košarkaški Aleks Ferguson“? U poslu kojim se bavim ne možeš da imaš planove na dugi rok. Kada sam došao u Badalonu, mislio sam da ću ostati dugo, a otišao sam posle jedne godine. Kada sam došao u Atinu, mislio sam da neću ostati dugo, a evo me ovde već 12 godina. Suština je u dobrom osećaju, u zadovoljstvu poslom, okolinom, ljudima, gradom, klimom... Sa braćom Janakopulos, vlasnicima Panatinaikosa, imam odnos koji je familijarni, reč vredi više od ugovora. Formalno, imam ugovor na još jednu sezonu i zaista ne razmišljam o promeni sredine ma koliko me novine selile ovamo ili onamo. Osećate li umor? Ma kakvi... Kad smo se vratili iz Barselone, dao sam dva dana odmora igračima i jedva čekao da se vratimo treninzima. Leti, kad uzmem mesec odmora, drugog dana se pitam šta ću sa sobom i onda sa nekim počnem da pričam o košarci. Volim svoj posao, obožavam da radim sa igračima, to me čak odmara i dok se budem tako osećao neću ni pomisliti na pauzu u radu ili nekakvu penziju.