Falš priče

Uprkos tome što ni ove godine nema srpskih filmova u programu Kanskog festivala, Emir Kusturica je još jednom odigrao ulogu najboljeg kulturnog poslanika kojeg zemlja može da ima, kao predsednik žirija za selekciju Izvestan pogled i kao dobitnik najvećeg francuskog odlikovanja, koje se dodeljuje za zasluge prema Francuskoj i prema čovečanstvu - Ordena viteza Legije časti, iz ruku Frederika Miterana, francuskog ministra kulture. Ova scena se odigrala u jednom od salona festivalske palate sa pogledom na marinu prekrivenu belim jahtama, nedaleko od Ulice Srba koja svedoči o jednoj drugoj slavnoj stranici u odnosima Srbije i Francuske. Prilika je okupila neobičnu družinu u kojoj su se našli nećak bivšeg francuskog predsednika i bivša fudbalska zvezda Savo Milošević, koji producira svoj prvi film u režiji Nikite Milivojevića, te glavni selektor Kanskog festivala Tjeri Fremo, kao i redar u festivalskoj palati sa kaišem sa srpskim grbom, koji odaje njegovo poreklo, i francuska rediteljka Anjes Varda, koja je bila u žiriju glavnog programa Kanskog festivala kojim je srpski reditelj predsedavao 2005. godine. „Kusturica je ambasador Srbije, zemlje koju su Francuzi uvek voleli, i nastavlja da je predstavlja u najboljem svetlu, posle svih onih poznatih događaja koji su bili naročito teški, bolni i složeni. NJegovo delo dokazuje da su baština i sećanje neizbežni da bi razumeli vreme u kome živimo“, rekao je za NIN francuski ministar, objašnjavajući da je malo reditelja dobilo ovo priznanje, među njima Federiko Felini i Žan Renoar. Govoreći o reditelju čiji su ga filmovi „pratili svih ovih godina“ i pomogli mu da bolje shvati pozadinu raspada Jugoslavije, Miteran je prešao na lični ton u kome se naslutio odjek burnih polemika koje su se oko Kusturičinog dela vodile i vode, kako u Srbiji tako i u Francuskoj. Dogodilo se, naime, nešto neočekivano – odstupajući od napisanog govora, Miteran je iskoristio priliku da se izvini Kusturici zbog „pariske kontroverze“, u kojoj je i „sam učestvovao i zbog toga zažalio“. „Pariska kontroverza“ se odnosi na polemiku koja se u uskom krugu pariskih intelektualaca podigla 1995. godine, nakon što je Kusturica dobio drugu Zlatnu palmu, za Andergraund. NJegov film su napali kao instrument srpske propagande, da bi se kasnije ispostavilo da ga čak nisu ni pogledali! „Ovo je bilo izvinjenje ministra kulture koji je rekao da je to bila falš priča. Mislim da je to osećaj koji dele i koji je on samo preneo. U velikim zemljama je divno to što mogu da priznaju da su napravili grešku, za razliku od onih kod nas koji niti zaborave niti oproste“, rekao je Kusturica za NIN. Srpski reditelj, čija je ambicija da bude „Volter savremenog filma“, otkrio nam je zašto je još uvek nerazdvojno vezan za francusku kulturu u kojoj je ostavio neizbrisiv trag, a naročito za Kanski festival koji ga je lansirao u sam vrh svetskog filma i omogućio mu da radi sa najtraženijim glumcima na planeti. „Francuzi jedini pokušavaju da zadrže kulturološku različitost jer ne veruju da je tržište jedino merilo ljudskih odnosa. Zato stvaraju kontekst u kome je moguće praviti filmove. Kanski festival je poslednje mesto gde mali narodi imaju šansu da prođu kroz velika vrata i da se nađu u svetskim bioskopima“, rekao je Kusturica koji je prošle nedelje u Los Anđelesu potpisao ugovor sa Benisijom del Torom koji će, uz Salmu Hajek, igrati u njegovom filmu o Panču Vilji. A o njegovom neumornom temperamentu svedoči i to što je već iste večeri svirao sa članovima svoje grupe na koncertu u Lisabonu, drugu noć zaredom, da bi već sutradan ujutru bio u Kanu na prvim projekcijama. Festival je otvorila romantična komedija Vudija Alena, Ponoć u Parizu, njegov dvanaesti film prikazan u Kanu. Nakon Londona i Barselone, njujorški reditelj daje subjektivnu fresku još jedne evropske prestonice. Posle uvoda koji liči na razglednicu grada u koji dolazi američki par, holivudski scenarista i njegova devojka koja ima malo razumevanja za njegovu želju da postane pisac, Vudi Alen nas prenosi u vreme s početka 20. veka u kome oživljavaju likovi njegovih slavnih sunarodnika - Hemingveja, Skota i Zelde Ficdžerald, Gertrude Štajn i Mena Reja koji su učestvovali u stvaranju legende o ovom gradu i njihovim savremenicima - Pikasu, Daliju, Bunjuelu, Koktou. „Uvek me zanima mešanje realnosti, fantazije i mitologije, bilo da su u pitanju fiktivni likovi ili slavne ličnosti iz dvadesetih godina, jer vam to dopušta da se odvojite od realističkog duha i tako kažete mnogo više. Da je glavni lik sreo u sadašnjem vremenu Marion Kotijar (koja glumi ljubavnicu Pikasa i Dalija) i da su imali avanturu, to bi bila druga priča“, rekao je Vudi Alen nekolicini novinara sa kojima se narednog dana sreo u hotelu „Martinez“. Iako je dekor drugačiji, teme kojima se bavi čitavog života su iste: parovi, gubitak iluzija i komplikacije koje uz to idu, strah od vremena koje prolazi, bekstvo od banalnosti svakodnevice i zaborav u umetnosti i u ljubavi. „Strašno je živeti u sadašnjosti jer je život surov, tužan, težak, ali ne bih voleo da živim u nekom drugom vremenu. Svi žele da žive u drugom vremenu, ili na drugom mestu, u Parizu, NJujorku, Londonu, jer im se čini da će im tako biti bolje. Kada se vraćamo u Pariz dvadesetih, pomišljamo samo na lepe stvari, na kočije, ulične lampe, šampanjac,… a ne razmišljamo o tome da u apotekama nije bilo lekova protiv bolova, da su žene umirale na porođaju, od tuberkuloze, sifilisa. Čini mi se da bih se suviše plašio da se vratim čak i u četrdesete, kada sam bio dečak. Sva deca u mojoj školi su imala dečju paralizu, što je bilo strašno. Danas toga nema“, rekao je verovatno najveći hipohondar među rediteljima, pre nego što će se vratiti na svoju omiljenu temu: „Mašta je jedina stvar koja može da nas spase, jer je čovekova sudbina tragična i od nje ne možete da pobegnete bilo da ste naučnik, filozof, psiholog, političar, bilo da ste bogati ili siromašni. Na kraju je ista tragična priča i mogli bismo da budemo spaseni jedino kad bi se dogodilo nešto magično. Da postoji Bog, na primer, i da može nešto da učini, to bi bilo od velike pomoći“. Reditelj koji snima film godišnje, nema problema sa nedostatkom vremena: „Godinu dana je mnogo, jer je za snimanje filma potrebno šest, sedam meseci. Svi misle da naporno radim, ali to nije tačno, imam vremena da sviram klarinet i da idem na turneje sa džez orkestrom, da se igram sa decom, da se šetam i idem na košarkaške utakmice. Ranije sam išao da gledam filmove. Snimati filmove je mnogo bolje nego biti učitelj ili taksista, jer oni moraju da rade svaki dan sve vreme i veoma im je teško da zarade za život. Šou-biznis nije takav, ljudi u šou-biznisu se žale, ali to je veoma lagan posao, gotovo i da nije posao“, kaže Vudi Alen. Neobična gradnja Uznemirijuće je na publiku delovao film škotske rediteljke Lin Remzi Treba da razgovaramo o Kevinu (We need to talk about Kevin) koja vešto secira odnos majke i sina, u kome osećanja krivice i otuđenosti vode do tragičnog ishoda. Britanska glumica koja igra majku, Tilda Svinton, zaslužuje da je žiri uzme u obzir za najbolju žensku interpretaciju. Složeni odnos oca i sina, rastrzanog između ljubavi i mržnje, istražuje i Terens Malik u filmu Drvo života (The Tree of Life) koji je sa velikim nestrpljenjem očekivan na Kroazeti, o čemu je svedočila ogromna gužva na novinarskim projekcijama, koja se umalo nije pretvorila u spontane demonstracije nakon što bi redari saopštili da u sali više nema mesta. Razlog je koliko Bred Pit, koji u filmu glumi autoritarnog oca, toliko i Malik koji je ostao veran reputaciji osobenjaka poput Godara ili filmskog Selindžera, i vešto izbegao svako pojavljivanje pred novinarima, što u Kanu nije jednostavno pošto ih ima oko 4.500. „Teri kao da gradi kuću, ali je ne prodaje. Za umetnika je neobično da nešto gradi a da posle toga mora to i da proda. Kao kada čujete neku pesmu koja vam se mnogo svidi i pitate bend o čemu je reč, a onda se razočarate“, pokušao je da objasni Bred Pit na konferenciji za štampu.