Jugoslavija u silosu

Prizor je mogao biti iz Berlina ili NJujorka: U industrijskom ambijentu masivnih betonskih silosa, tik uz reku, svaki ćošak je bio ispunjen kreativnim ljudima. Oni su predstavljali svoje umetničke radove, bilo da je reč o dizajnu i likovnim umetnostima ili o muzici i filmu, a sve to je pratilo na stotine mladih i radoznalih ljudi otvorenih za nove ideje... Ovo, međutim, nije slika iz Bruklina ili Brunenštrasea, nego iz donjeg Dorćola, gde se poslednjih godina na prostoru silosa Žitomlina održava festival Mikser, na kojem se predstavljaju najnoviji trendovi iz praktično svih oblasti stvaralaštva. Ove godine festival će biti održan od 25. do 29. maja, a ambicije organizatora još su malo porasle u odnosu na prošlu godinu. Na otvaranju će nastupiti legendarni kantautor Arsen Dedić, a tu će biti i niz drugih muzičara i di-džejeva (Darkvud dab, Veliki prezir, Jarboli, Svi na pod!, Sila, Brka...), kao i dizajnera, performera i vizuelnih umetnika (biće prikazan rad Marine Abramović, a učestvovaće Mrđan Bajić, Mirko Ilić, Vladimir Perić Talent...). Izvršni menadžer ovog festivala Ivan Lalić kaže za NIN da je cilj Miksera da se napravi projekat koji će okupiti relevantne kreativne ljude u regiji, kako bi se vratio sjaj Beogradu kao zapuštenoj metropoli: „Želimo da postanemo centralni događaj kreative na području Beč-Istanbul“. Sa kilometarskim menadžerskim iskustvom u pravljenju najvećih kulturnih događaja u Srbiji (Egzit, Sterijino pozorje, Sinema siti...), Lalić ostavlja utisak ambicioznog čoveka koji, za razliku od većine kolega iz struke, manje kuka o tome kako se nema para, a više radi na tome da se postojeći kapaciteti iskoriste za nešto pozitivno. „Trenutno se isplati praviti samo veliku stvar“, kaže Lalić za NIN. „Mislim da je to problem kulturne politike Beograda. Istorijski, Beograd je uvek bio pijemont, ne samo srpski nego jugoslovenski. Ko god je pretendovao da napravi neki rezultat, bez verifikacije Beograda, nije došao do tih visina o kojima je maštao.“ Lalić kaže da takvu ideju nije moguće realizovati ako se ne posegne za regionalnom saradnjom, budući da su pojedine balkanske države „male bare s puno krokodila“. Zato je Mikser ove godine koncipiran prema trima godišnjicama - 20 godina od raspada SFRJ, 50 godina od nastanka nesvrstanih i 30 godina od nastanka novog talasa. Otud gostovanje Arsena Dedića, otud novi bendovi obrađuju muziku iz eks-ju kataloga (Veliki Prezir će svirati La Stradu, Jarboli će obrađivati Boje, Petrol će se pozabaviti Lakim Pingvinima...), a otud i radovi Marine Abramović (The Hero, o njenom pokojnom ocu-narodnom heroju) i Mrđana Bajića (Jugomuzej), kao i mnogi filmovi koji se bave Titom i Jugoslavijom. Ivan Lalić kaže da je ovde reč o diskursu generacije koja je rođena nakon raspada zemlje, a ona joj je ipak ostala u kolektivnom sećanju. „Srećem po gradu ljude koji imaju manje od 20 godina, a slušaju eks-ju muziku. Hteli smo da istražimo zašto je to tako“, kaže Lalić. Profesor teorije medija na Filozofskom fakultetu u Nišu Nikola Dedić, koji nije samo vrstan poznavalac savremene umetnosti nego i popularne muzike, kaže za NIN da mu je pri gledanju ovogodišnjeg programa Miksera glavni utisak da, ovako koncipirani festival predstavlja primer spoja umetnosti, šou biznisa i neke vrste političkog aktivizma. „Posebno mi je zanimljivo objašnjenje organizatora koji kažu da je Mikser nastao ’kao odgovor na nedostatak savremenih komercijalnih manifestacija na domaćem tržištu’, a odmah potom da Mikser traga za pojedincima koje ’odlikuje aktivizam i potreba da sopstvenom inicijativom utiču na društvene procese’. U tom smislu Mikser mi se čini kao primer očigledno uspelog tranzicijskog marketinga: zanimljiv prostor, spoj privatnog biznisa i potencijalno komercijalnog arta, sposobnost da okupi veliki broj ljudi kroz ’popularne sadržaje’ a sve to upakovano u nostalgičnu oblandu ex-Jugoslavije (sletovi, Josip Broz, Trbovlje i Lajbahov ’skandal sa posterom’) što je, barem meni, prilično prežvakana priča“, kaže Nikola Dedić. Takvu koncepciju Lalić objašnjava činjenicom da oficijelni festivali poput Belefa nisu u stanju više da ponude publici ono što donosi novi vek, dok vrhunski umetnici i dalje vreme provode u andergraundu, umesto da su odavno etablirani i uključeni u mejnstrim. „Ali, šta je u Srbiji i regionu mejnstrim? Devedesete su dosta poremetile taj evolutivni odnos u kojem avangarda neminovno kasnije postaje deo glavne struje, jer je tu uvek bio mizanscen otpora i bunta zvanične politike koja je bila ozloglašeni mejnstrim, pa su se tu pobrkali lončići. Mi sad imamo priliku da izgradimo mejnstrim koji neće biti ništa loše, a samim tim onda i andergraund“, kaže Lalić. Festivalski program je ove godine bitno porastao, pa će tako biti organizova ne pozorišne radionice i predavanja (učestvuju Slobodan Unkovski, Haris Pašović, Oliver Frljić, Lenka Udovički...), pravi se filmski deo programa koji će poslužiti kao ekspo najzanimljivijim regionalnim festivalima (Sarajevo film festival, Treš film festival Varaždin, Dokufest iz Prizrena, Gej & lezbijan festival iz LJubljane...)... Zanimljivo je da ovaj festival od Ministarstva kulture kao manifestacija koja potiče iz privatnog sektora nije dobio ni dinara. „Korporacije gledaju kulturne projekte kroz marketing, jer ih vide kao medijum gde se predstavljaju“, kaže hladnokrvno Lalić dodajući da od javnih institucija on nema koristi, osim ako se ne pojave neki pojedinci koji stvari počinju da pomeraju napred. „Posle 5. oktobra, naša pozorišna elita recimo nije videla da su tehnologija i internet promenili odnos disciplina. Pozorište više nije najvažniji medij, iako oni tako misle. Ma koliko filmski esnaf bio problematičan, oni kažu da na pozorište godišnje ode 23,5 miliona evra na republičkom nivou, a na film tri miliona. Zašto, kad film putuje i bolje reprezentuje našu kulturu? Narodno pozorište je postalo rupa bez dna, izgubilo je i ansambl i kvalitet. Zašto su i filmadžije i mi s alternativne scene postali taoci tog pozorišta? Koji je njihov a koji je naš rezultat? U godinama krize, javne institucije još hropću, a mi ćemo morati da dođemo do privatno-javnog partnerstva. Zato očekujemo da stupimo u partnerstvo s nekim pozorištem, jer će oni shvatiti šta smo i koliki nam je potencijal“, kaže Ivan Lalić. Arsen Dedić za NIN LJubavi su mi dosta dale Kada Arsen Dedić 25. maja u 21 čas izađe na binu festivala Mikser, biće to zanimljiva prilika da mlada, urbana i dizajnirana publika vidi kako izgleda pop muzika kada se ogoli do svoje suštine. Spoj poezije i muzike u Arsenovom izvođenju sasvim je organski, zbog čega ga danas podjednako vole i ljubitelji šansona i fanovi Boba Dilana, a sve češće izraze poštovanja iskazuju i klinci odrasli u klubovima uz elektronsku muziku. Kao što je u svetskim okvirima DŽoni Keš naterao hipstere da slušaju kantri, Arsen Dedić je čovek koji im može približiti pop muziku bivše Jugoslavije, a možda usput čak i pročitaju Odlazak Tina Ujevića ili Bećkovićevu Veru Pavladoljsku. Premda je nazivan jugoslovenskim Šarlom Aznavurom, on je pokazao da se i na ovom našem jeziku može praviti muzika i pisati stihovi kakve piše Leonard Koen... U pratnji sina Matije, Arsen će u Beogradu izvesti repertoar čiji će akcenat biti na pesmama s prva tri albuma od 1969. do 1973. godine (Čovjek kao ja, Arsen II i Homo Volans). Ipak, Arsen Dedić u prvom intervjuu za NIN nakon dugo vremena kaže da neće pevati samo pesme sa prve tri ploče. Jer, previše bi toga onda ostalo prećutano. „Koliko god mogu, ja proletim kroz svoj opus, koji nije mali, iznosi oko 40 diskova. Četrdeset! Trideset knjiga sam objavio. Prije nekoliko dana sam objavio Love Collection, izbor od 23 najljepše ljubavne pjesme. Matija i ja imamo dosta širok repertoar, a često i ja sjednem sam za klavir. Vidjet ćemo, ja sve vrlo pedantno pripremim, ali kad krene cijeli postupak, a koncert bih točno nazvao postupkom, onda vidim kuda mene ljudi vode i što je njihova želja u tom času čuti... Ne koncertiram često, a ovu sam godinu i pretjerao, i sada se stvarno prihvaćam autorskog rada. Radit ću i za kazalište i možda neku seriju, a čekaju me i neki animirani filmovi. Ali ovo krstarenje diljem domovine i izvan nje mi je malo već previše... Ali, već me s jeseni čekaju Beč i Austrija, a ja imam stanovite godine i stanovito zdravlje. Vrlo se teško odlučim nekome reći ’da’, a ponuda imam daleko više nego što ih ne želim“, kaže Arsen za NIN. „Trebalo bi poslušati jedan dobar izbor koji se zove Dobrotvorov dom, jer na mojoj kući piše „dobrotvorov dom“, a tamo su 93 pjesme iz raznih razdoblja“, nastavlja Dedić. „Jedan od originalno novih albuma je Rebus, treba i njega poslušati. Zvuči slično, ali zvuči i drugačije, jer mijenjalo se sve. Naravno da je bio mala senzacija kad se pojavio, jer Homo Volans je te 1973. bio prvi dupli album u nas, koji je nagrađen nagradom za povijesni album. Tamo ima doticaja s avangardom u pjesmama koje smo Prohaska i ja radili, kao što su Mirni podstanar, Ponovo ti govorim... Komponirao sam značajne pjesnike, recimo Gorana Babića, a možda sam i jedini koji ga je komponirao. Uvijek je posla, mnogo je posla. Pišem i za klape, a sa jednom šibenskom klapom sam imao koncert u Zagrebu, pa sa klapom u Šibeniku, a onda sa Matijom u Sarajevu i Rijeci neki dan... To su teške stvari. Počinjem ujutro već oko šest raditi, popodne u pet u auto, vožnja do Rijeke, solistički koncert od dva-tri sata i noću maltene bez hrane natrag za Zagreb... A ja ću imati 73 godine u julu“, kaže Dedić i nastavlja: „Jedan novinar Pavković je sakupio moje intervjue od šezdesetih godina do danas, i to želi sada objaviti kao knjigu. To je jedna ispovjedna knjiga, u kojoj su prste upleli novinari i urednici, a ja želim da je praktično svaka rečenica moja. Sada orem po tom tekstu, koji je vrlo opsežan. Knjiga će se zvati Tako je govorio Arsen i to će se pojaviti krajem ove ili početkom sljedeće godine. Ostaje još jedna stvar, koja je moja velika životna obaveza - pratnja moje kćeri, koja u četrdeset devetoj godini čeka curicu. Vratila se iz Amerike i hoće roditi u Šibeniku. Hoću da sam uz nju. Otkazujem sve oko sebe da bih čistio prostor da sam svojoj kćeri pri ruci.“ Na pitanje zašto ga nema češće u Beogradu, Dedić kaže: „Poslije ovih ratnih nevolja nastupio sam dvi ’iljade pete i dvi ’iljade desete, to su jedine dvije godine. To je bio koncert u Domu sindikata i kazalištu u Novome Sadu i 2010. u Sava centru i još jednom u Novom Sadu. Ja sam i u ono vrijeme obično imao jedan koncert u Domu sindikata i možda ponekad ljeti u Domu omladine. Gabi isto hoće sve manje, kaže da je teško dovesti je na pozornicu. Ona je sad na Hvaru, gdje je kuća njenog oca, ostavila me samog. Prije toga je bila u Šibeniku danima, sređivala je kuću mojih roditelja. Vraćamo se nekim fundamentalnim stvarima, a neka djeca idu okolo i rade, ne? Nikad nismo previše zarađivali, nismo bili ni siromašni, ni ambiciozni, ni gramzljivi. Eto, to je sve“. Pevitalizovani gradski prostori Čak i kada se ne bi ostvario Lalićev plan o dominaciji Miksera na polju kreative na potezu Beč-Istanbul, ostaje makar činjenica da je ovaj festival doneo zaista novu primenu jednom gradskom prostoru od kojeg su svi već digli ruke. „Mislim da je najznačajniji aspekt Miksera više nego odlično korišćenje zaboravljenih gradskih prostora. Postavka u dorćolskim hangarima jeste odličan primer revitalizacije industrijske arhitekture i dokaz da je kroz kulturu i kulturnu proizvodnju moguće naći čak i ekonomski interes za oživljavanje prividno nefunkcionalnih urbanih prostora“, kaže profesor Nikola Dedić.