Nema dobre knjige bez velikog cepanja

Nobelovac Vilijem Fokner rekao je u jednom intervjuu: „Možda svaki romanopisac isprva želi da piše poeziju, uviđa da zato nije sposoban i onda se okuša u kratkoj priči, koja kao forma postavlja najviše zahteve posle poezije. A kada tu omane, tek tada se laća pisanja romana.“ Vladan Matijević nije omanuo kao pisac priča, nasuprot: za prvu knjigu pripovedaka Prilično mrtvi dobio je „Andrićevu nagradu“, ali jeste napustio poeziju iako je nagrađivan i za pesme, i priklonio se romanu. Za roman Pisac izdaleka dobio je NIN-ovu nagradu 2003. godine, a prošle godine je bio u najužem izboru za istu nagradu s romanom Vrlo malo svetlosti, za koji je dobio nagradu „Meša Selimović“. Zato smo naš razgovor posvetili isključivo umeću pisanja romana. Zašto vam je, kao književniku, roman najprikladniji oblik i vrsta proze? Pisci aforizama smatraju da se romanima pridaje prevelika važnost. Oni kažu da je velika umetnost reći sve sa nekoliko reči. I pisci kratkih priča govore slično, tvrde da roman može svako da napiše. Mnogi od njih se i ljute, što na romanopisce, što na današnje čitaoce. Ne znam zašto. Tim više što ja romane smatram pričama. Za mene je roman zbirka od više priča, s tim što se te priče odvijaju paralelno, najčešće paralelno, ali ne uvek. Neke priče u njemu su duže, neke kraće, neke važnije, neke skoro pa nebitne, neke skrivene. Jedna priča je jedna zvezda. Roman je čitav kosmos, svemir. Priče u njemu moraju da poštuju razne zakone, kao što nebeska tela poštuju zakone gravitacije. Naravno, moj iskaz je uprošćen. Roman je zbirka priča, ali ne samo to. I mnogo štošta drugo je. Roman je i život čoveka, i život naroda. Postmoderna je pomerila granice žanrova koji su ranije bili strogo definisani. Ili je granice vratila tamo gde su bile na samom početku? Međutim, ja ne vrednujem literaturu po žanrovima. Smatram da su Puškinovi stihovi, ili Encensbergerovi, jednako snažni i moćni kao Čehovljeve priče ili DŽojsovi romani. Svaki od tih pisaca je na svoj način pričao o ljudskoj samoći, strahovima, nadi, veri, egzistenciji. Ja bih pre mogao da pričam o fenomenu reči, nego o fenomenu žanra. Zar reč nije u osnovi svakog napisanog teksta? Od muzikalnosti, dužine i drugih svojstava svake reči ponaosob, zavisi čitav tekst, ali tekst zavisi i od našeg umeća da zadovoljimo neutaživu potrebu reči za drugim rečima, za tim da se ukomponuje sa rečima koje su bile ispred i koje dolaze posle nje. I sve je to razlog zašto ne brinem da li su moja dela romani i da li će na kraju biti svrstana među romane. Borisav Pekić je izjavljivao da nikada nije čitao bilo šta iz oblasti teorije književnosti; Tomas Man je imao u glavi gotov roman kada bi seo da stavi prvu rečenicu na papir, Dostojevski je diktirao delove Mladića u štampariji, a Puškin izjavio da je bio iznenađen što je Nataša odbila Onjegina. Andrić je govorio da tokom pisanja pušta tuđe misli da se roje oko njegove glave. Kako nastaje vaš roman? Čime merite šta je zanimljivo za čitaoca? Teme biraju mene, likovi se sami nameću, nekako se i mesto događanja samo odabere, kao i vreme. I u romanu počne sve da teče po njihovom časovniku, a ja, kao u ogledalu posmatram iza druge strane stakla te živote, događaje i ljude, koji mi se čine poznati, ali ne znam sve o njima i jedva čekam da ih upoznam. Naravno ne dođe do toga brzo i lako, mnogo se radi, čeka, luta, prizivaju prava tema, junak, vreme. Tačno je da me sputavaju papirići, zapisi, građa. Smetaju mi dobre rečenice koje su toliko dobre da ih je šteta baciti. Jer, umesto da se držim teksta ja razmišljam gde da ih umetnem, kako da ih iskoristim. Ne volim ništa da imam na početku. Lako ću naći ono što mi zatreba od građe, kad se za građu ukaže potreba. Samo želim da što više čitalaca oseti da ih se priča tiče, da ih ona obuzima i po ostavljanju knjige. Trudim se da ne nudim istine, nisam ni pop ni učitelj. Meša Selimović je napisao u svojim Sećanjima da je pisanje najviše naučio od Dostojevskog, a potom od načina pričanja bosanskih seljaka. Tolstoj je govorio: „Nema dobrog pisanja bez dobrog brisanja“. Ko je sve vama bio od najveće pomoći tokom „pisanja i brisanja“? Teatralniji sam od Tolstoja, pa kažem, ne brišem, ja cepam. Nema dobre knjige bez velikog cepanja. I nikad nisam požalio što sam neki tekst pocepao. Mislim da ima tekstova koje sam objavio, a trebalo ih je pocepati, a obratno nije bilo. Mislim da pisac gubi kvalitet kad počne da žali da iscepa ono što je napisao, kad počne u njega da učitava ono što je mislio, što je želeo, i da umišlja da će i čitaoci to učitavati. Čitalac učitava svoja iskustva i misli, nikad piščeve. To pisci znaju, ali ponekad namerno zaboravljaju. Ne znam od koga sam učio pisanje. Mislim da sam samouk. Kao i većina pisaca. Oduvek sam mnogo čitao i moj život se sada uglavnom odvija između dve amplitude čitanja i pisanja, ipak, ne smatram da su mi mnogo pomogli ni ti veliki pisci koje sam sa divljenjem čitao. Niko nikome ne može pomoći. Valjda svako mora da pronađe svoj autentičan izraz, i kao čovek i kao umetnik. A sa druge strane, sve što vidim ili doživim postaje mastilo moje penkale. Svaka, pa i neknjiževna znanja, mnogo su mi koristila, na primer matematika, muzika... Mislite li da ste svojim pisanjem sami uspostavili poredak vrednosti u oblasti umetnosti srpskog romana. Ja nisam poznat, ni slavan, ni naročito čitan pisac. Najmanje želim da uspostavljam nekakve poretke vrednosti. To nije lažna skromnost, to je posledica česte zapitanosti ima li smisla sve ovo što radim i povremeni strah da li ću ikada više napisati ijedan novi red. Pišem zato što moram, zato što je pisanje jedan od načina oslobođenja od sebe i svojih opsesija. Sioran je tvrdio da je pisanje eksplozija u rečima. Ali, zaista, svaki pisac se kad-tad mora zapitati, ako pišem zato što moram, zašto objavljujem knjige. Kafka ih nije ni objavljivao, to je učinio Maks Brod, Kafkin prijatelj ili izdajnik, naš svakako prijatelj i utešitelj. Sokrat ništa nije zapisao, govorio je da knjiga ćuti ako je šta pitamo. On je vodio beskrajne dijaloge o najtežim pitanjima sa ljudima na atinskim trgovima, a Platon, njegov učenik, jedan od najboljih među učenicima, zapisao je i objavio ono što danas zovemo Sokratovo učenje. A možemo se zamisliti i nad stavom Selindžera, koji je vrlo rano prestao da objavljuje knjige, a kažu da ih je pisao do kraja života i stavljao u sef. Jedan pisac, nobelovac, rekao je da je za valjanog romanopisca potrebno: devedeset devet procenata talenta, devedeset devet procenata discipline, devedeset devet procenata rada. Šta je po vašem mišljenju presudno važno za uspeh romanopisca? U pravu je Orhan Pamuk. Ali ja kažem potreban je talenat i karakter dovoljno jak da nosi talenat. Ako čovek nije jak, talenat će ga slomiti, uništiti. Rad i disciplina se podrazumevaju, oni su potrebni i za ostavljanje turšije. Ne znam recept, ni formulu kako postati pisac. Znam samo da, ako već pišeš, treba da izdržiš u tome. Da izdržiš i kad se reči gomilaju, i kad ih nema, kad se izgube u nekoj čudnoj blokadi, kad ne znaš da li da poslušaš um ili intuiciju, kad imaš ili nemaš inspiraciju, kad ne znaš šta će biti na kraju, a blizu si njega. Kad na kraju shvatiš da nemaš dobar početak, treba da izdržiš kad te zovu novinari, kad te godinama niko ne zove, kad te hvale kritičari, kad te napadaju kritičari, kad si pospan, kad ne možeš da spavaš, kad imaš noćne more, kad te napadaju aveti... Mislite li, kao što su izjavljivali mnogi pisci, teoretičari, naučnici za svoj opus, da bi vaše delo, da nije bilo vas, napisao neko drugi, kao što bi neko drugi napisao i delo Dostojevskog, Horacija, Šekspira, da nije bilo njih? Ne mislim. Da bi Zločin i kazna postojali - nasumice sam uzeo taj primer - morao je postojati pisac koji živi u Rusiji u drugoj polovini 19. veka, koji boluje od epilepsije, koji je sklon kocki, koji je genije, koji je pripadnik anarhističke grupe, ko je osuđen na smrt pa pomilovan u poslednjem času, koji živi u Sibiru, kojeg obuzima versko prosvetljenje, koga ljubi Ana... Da se nešto od toga nije dogodilo, da se nešto od toga nije urezalo u dušu i mozak pisca, pomenuto delo bi bilo drugačije. Zločin i kaznu je mogao da napiše samo Dostojevski, Uliks samo DŽojs, Proces Kafka... Da oni nisu napisali ta dela, mi ih ne bismo ni čitali. Ubeđen sam u to.