DŽojs u rijalitiju

PREDSTAVA: „Izgnanici“ DŽejmsa DŽojsa REŽIJA: Bojan Đorđev MESTO: Teatar „Bojan Stupica“ (JDP) Predstavom Izgnanici nastavlja se zanimljiva repertoarska struja u Teatru „Bojan Stupica“ (JDP): ispitivanje scenskih potencijala komada čiji su autori veliki modernistički prozni pisci. Tako je, posle Kafke i Muzila, došao red i na DŽejmsa DŽojsa s njegovim jedinim, različito vrednovanim i retko igranim komadom Izgnanici. Kada već pravimo klasifikacije i poređenja, može se odmah izneti pretpostavka da se, pored često navođene paralele s Ibzenovom dramom Kad se mi mrtvi probudimo, Izgnanici mogu dovesti u sižejnu vezu upravo s komadom Sanjari Roberta Muzila: u oba dela prate se veoma složeni prijateljski, rođački, ljubavni i preljubnički odnosi između dva para mladih intelektualaca na (dekadentnom) početku 20. veka. DŽojsov komad je salonska, scenski statična konverzaciona drama u kojoj se, kroz intelektualne debate i intimna preispitivanja, stalno grade i razgrađuju odnosi u ovom četvorouglu, tako da je nemoguće reći ko je tu u pravu i gde se krije istina: naprotiv, ističe se nestabilnost kako naših pogleda na ljubav i, uopšte, relacije s drugima, tako i samih tih relacija. Kao središnji misaoni problem izdvaja se pitanje kako ostvariti iskrenu i potpunu ljubav, a da se pri tome sačuva svoja i partnerova sloboda, odnosno kako preuzeti odgovornost za „slobodnu ljubav“, a odbaciti ljubomoru, grižu savesti i sva druga povređivanja koja su njeno naličje. U čuvenom eseju o Izgnanicima, Frensis Fergason mudro primećuje da je, sa svojim tragičkim rascepom između slobode i intelektualnog integriteta s jedne strane, i ljubavi s druge, junak drame, pisac Ričard, „brat Kornejevih i Rasinovih junaka“. Na raščišćenoj i ogoljenoj sceni Teatra „Bojan Stupica“, reditelj Bojan Đorđev i njegov scenograf Siniša Ilić, pred nama postepeno grade, uz saradnju s majstorom svetla Brankom Radinovićem, novu i specifičnu pozornicu za DŽojsove psihološke i misaone dvoboje, na koje su Đorđev i koautor adaptacije Nikola Skočajić sveli tekst, izbacujući pasažne scene i dva sporedna lika: televizijski studio za „reality show“. Scenska akcija je usaglašena s ovim idejno-prostornim konceptom, pa tako svi glumci imaju mikrofone-bubice što im, pored mogućnosti za veće ritmičko i emocionalno nijansiranje govora, pruža i prostor za igranje (na) različitim nivoima realnosti, smenjivanje proživljene psihološke radnje s onom distanciranom, kada su svesni da „glume“ za pozorišnu (čitaj: televizijsku) publiku. Kad su „u“ psihološkoj radnji (nikada bez ostatka), oni stvaraju obrise intelektualno dominantnog, ironičnog i samo naizgled mirnog pisca Ričarda (Goran Jevtić), njegove energične i strasne žene Berte (Sena Đorović), nervoznog i žovijalnog novinara Rolanda čija je sujeta ozbiljno povređena (Nikola Vujović) i smirene i introvertne muzičarke Beatrise (Nataša Marković). Izmaštan okvir „reality“ programa može, na prvi pogled, da deluje banalno, jer je ovaj nastrani fenomen savremenih medija i „kulture“ maksimalno rabljen u umetničkim i intelektualnim projektima, a još više u onim koji imaju ambiciju da se kao takvi prikažu. U ovom slučaju, taj medijski kontekst sasvim je adekvatan jer se, zaista, prepoznaje dubinska veza između potrebe DŽojsovih junaka da glasno i pred drugima razmišljaju o ljubavi i slobodi ličnosti i učesnika „reality“-ja da – na neuporedivo nižem nivou, naravno! – otkrivaju tajne svog srca i onoga što oni doživljavaju kao svoj mozak. U oba slučaja u igri su slična filozofska pitanja: šta je privid, a šta stvarnost, šta su autentična osećanja, kada smo iskreni a kada ne... Ono što je, međutim, nužna posledica ovog vrlo promišljenog koncepta s „reality“-jem jeste to da se on svodi, hteli ili ne hteli, na rediteljev komentar dramske građe, i to ironičan; to je već nešto s čim treba da se polemiše, ne dovodeći u pitanje nesumnjivu vrednost predstave. U tumačenju Đorđeva i Jevtića, DŽojsov Ričard više deluje kao junak lepršave Vajldove komedije nego kao ono što on zapravo jeste: protagonista tragičke potrage čoveka od intelektualnog i moralnog integriteta za vlastitim granicama između ljubavi i slobode, jer je već društvo na početku 20. veka teško moglo da postavi te granice, dok današnje, posle svih velikih revolucija u sferi privatnog života, to definitivno ne može.