Šengenski nesporazum

Toplo pozdravljeno „afričko proleće“, koje je dovelo do serije svrgavanja režima, izgleda da neće proći bez posledica ni po Evropsku uniju, koja zbog ogromnog priliva izbeglica razmatra mogućnosti izmene Šengenskog sporazuma o slobodi kretanja. Prva se na udaru našla Italija u koju je stiglo oko 30.000 izbeglica iz Tunisa i Libije. Italijanska vlada smestila ih je na ostrvo Lampeduza, očekujući da će druge evropske države ubrzo priteći u pomoć, ali to se nije dogodilo. Vlada je onda za oko 20.000 Tunišana izdala polugodišnju dozvolu boravka, dokument sa kojim mogu slobodno da putuju po državama Šengenskog sporazuma kako bi, kako je objašnjeno, mogli da „posete svoje prijatelje i rodbinu u Francuskoj“. Na ovu odluku žestoko su reagovali Francuzi. Na graničnom prelazu kod mesta Ventimilja Francuzi su zaustavili voz koji je dolazio iz Italije, obrazloživši to time da izbeglice iz voza predstavljaju „opasnost za javni mir“ u zemlji. U Italiji je ovaj potez izazvao veliki bes, a Umberto Bosi, čija se Severna liga zalaže za autonomiju, nije propustio da poentira, izjavivši da je Italija postala francuska kolonija. Ubrzo zatim usledilo je još jedno iznenađenje. Danska, koja je marta 2001. godine ukinula sve granične kontrole, iznenada je rešila da uspostavi kancelarije na glavnim graničnim prelazima i lukama, a mobilni timovi treba da kontrolišu granicu na manjim prelazima i u hotelima. Kako je objašnjeno, pogranična kontrola uvedena je „zbog porasta kriminala uzrokovanog otvorenim granicama“ i precizirala da se radi o „imovinskom kriminalu, posebno istočnoevropskih bandi koje švercuju drogu, oružje i ljude“. Manjinska danska vlada odlučila se na ovaj korak pošto je, prihvativši predlog desničarske DVP, u zamenu dobila podršku reformi budžetskog sistema. I Švedska i Nemačka ocenile su ovaj potez kao skandalozan“, ali je DVP ubrzo saopštila da švedski i nemački turisti ne treba da brinu, jer će većina biti dočekana „samo sa osmehom i bez problema“. Danska vlada objasnila je da ne smatra da ovim potezom krši Šengenski ugovor, jer nije reč o pasoškoj kontroli, na granici neće biti policije, već samo službenika koji će vršiti rutinsku kontrolu zbog eventualnog krijumčarenja droge ili oružja. Prošlo je nešto više od dve i po decenije otkako je (14. juna 1985) prvih pet evropskih država (Belgija, Francuska, Nemačka, Luksemburg i Holandija) na brodu „Princeza Mari Astrid“ na reci Mozel pored Šengena u Luksemburgu, potpisalo sporazum po kome se njihovi državljani mogu slobodno kretati ne pokazujući nikakav dokument na granici. U međuvremenu stvorena je Evropska unija, a sporazumu je pristupilo 25 država, uključujući i tri koje ne pripadaju EU – Norveška, Island i Švajcarska. Tako je stvoren „prostor slobode, bezbednosti i pravde“, kako je nazvan u Lisabonskom sporazumu, koji je obuhvatio oko četiri stotine miliona ljudi i preko četiri miliona kvadratnih kilometara. Evropska unija s ponosom je mogla da zaključi da je na najboljem putu da ostvari ideal zone slobodnog kretanja. Postalo je moguće da čovek može da putuje 3.000 kilometara, od Poljske do Portugala, bez potrebe da pokazuje svoj pasoš. Stvari su, međutim, počele da se komplikuju. Francuski ministar za evropska pitanja Loran Vokije izjavio je da Pariz želi da u Šengenski sporazum uvrsti klauzulu koja će dozvoliti uvođenje nacionalnih kontrola granica u slučaju „ozbiljne krize“. Nikola Sarkozi je otputovao u Rim sa predlogom da FRONTEX, Agencija za zaštitu spoljnih granica, dobije veća ovlašćenja i veća sredstva. Ubrzo su Italija i Francuska zatražile izmene dosadašnjeg ugovora. Šengenski sporazum za sada predviđa mogućnost vremenski ograničene granične kontrole ako postoji „ozbiljna pretnja za red i mir“. Tako je Nemačka privremeno suspendovala slobodni prelaz granica za vreme Svetskog fudbalskog prvenstva, ali i uoči sastanka G9 pre nekoliko godina. Francuska je isto učinila juna 2004. godine prilikom obeležavanja 60 godina Di-Deja, kao i 14. jula 2005. godine, u okviru opšteg povećanja mera bezbednosti za proslavu revolucije iz 1789. godine, pošto se nedelju dana pre toga dogodio teroristički napad u Londonu. Međutim Šengenski sporazum nije predviđen za izlaženje na kraj sa migracionim pritiscima poput onih sa kojima se sada susreću države u koje hrle stanovnici Severne Afrike. „Želeli smo jedinstvenu valutu i promenili smo ekonomiju Evrope. Sada želimo isto za Šengen“ izjavio je Sarkozi. Cecilija Malmstrem, komesar za unutrašnje poslove, već je u ime Evropske komisije pripremila predlog o novoj zajedničkoj evropskoj strategiji za migraciju i azil, koja uključuje i mehanizme za privremeno uvođenje graničnih kontrola unutar šengenskog prostora. “Postoji opšti stav da Šengen mora biti sačuvan i mi ne nameravamo da ga na bilo koji način oslabimo”, rekla je ona, objašnjavajući da je predlog samo način da se razjasni kriterijum pod kojim je u izuzetnim situacijama moguće ponovno uspostavljanje granične kontrole. Malmstrem, međutim, nije imala odgovor na pitanje pod kojim uslovima se granice opet uklanjaju i da li će Evropska komisija biti ta koja će donositi konačnu odluku u takvim situacijama. Sve što je mogla da kaže bilo je da “države imaju različite pogleda na to”. Za sada su Austrija, Nemačka i Češka izrazile sumnju da bi Evropska komisija trebalo da odlučuje o granicama, ali je većina država rešena da sačeka objašnjenja o tome kako bi taj mehanizam trebalo da funkcioniše. Nema sumnje da će ta tema biti dominantna na samitu EU krajem juna. „Sloboda kretanja je za Evropu isto što i temelj za zgradu. Ukoliko to uklonite, cela konstrukcija se dovodi u pitanje“ rekao je Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, ali je istovremeno ukazao i na slabosti u šengenskim propisima i pozvao na hitno jačanje upravljanja unutrašnjim i spoljnim granicama EU. „Ako ne ojačamo postojeći mehanizam, zemlje članice će nastaviti da deluju pojedinačno. Populizam, ekstremizam i ksenofobija dobiće mogućnost da u pitanje dovedu evropske zakone u ovoj oblasti. Zato je najbolje da se Šengen zaštiti u jačanju pravila njegovog sprovođenja“. Kako navodi komisija, oko 570.000 stranaca je uhapšeno tokom 2009. godine zbog boravka u EU bez odgovarajuće dozvole. To je nešto više od 0,1 odsto populacije EU (500 miliona). Ali taj broj je sasvim dovoljan da izazove oštre polemike među državama koje se bore sa većim prilivom stranaca i pribojavaju se da bi mogle da budu preplavljene imigrantima. Sajmon Busutil, evropski parlamentarac sa Malte, primetio je da se iz postojeće situacije mogu izvući dve lekcije. Prva da bi EU trebalo da ojača svoje spoljne granice, a druga da je za Šengen ključna stvar solidarnost, kako bi se pritisak izbeglica podelio na više država. On je podsetio da nekoliko desetina hiljada Tunišana možda ne predstavlja problem za veće države, ali za zemlju kakva je Malta, sa njenih 400.000 stanovnika, i hiljadu izbeglica je mnogo. Veliki broj evropskih parlamentaraca, međutim protivi se uvođenju novog kontrolnog mehanizma unutar evropskih granica. Predsednik Alijanse liberala i demokrata Gaj Verhovstat, nekadašnji premijer Belgije, ocenio je da je „u pitanju ping-pong igra dveju vlada, Berluskonija i Sarkozija, a sve preko leđa izbeglica, koje su u nevolji. Ta igra je pogubna za Šengen, ali i za Evropsku uniju. Uvođenje graničnih kontrola suprotstavlja se osnovnim principima EU“. Ova izjava snažno je podržana od onih koji smatraju da se uvođenjem graničnih kontrola ne štite građani već gubi evropski duh. Moglo se čuti da oko 30.000 migranata iz Severne Afrike ne predstavlja krizu kakva je bila tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, kada je stotine hiljada izbeglica prihvaćeno bez posledica za zemlje članice, niti za slobodu kretanja. Takođe je primećeno da se, ako dođe do izmene principa slobodnog kretanja, može očekivati da povratak granica postane rutina. „Oni koji se protive izmenama Šengena smatraju da bi se problem mogao rešiti tako što se na izbeglice ne bi gledalo samo kao na žrtve konflikta, već bi trebalo napraviti razliku između ekonomskih imigranata i izbeglica. Za to bi bilo dovoljno samo primenjivati već postojeće zakone. Neprihvatljivo je da dolazak nekoliko desetina hiljada imigranata na granicu zemalja koje su među najvećima u Evropi i koje su osnivači evropske integracije služi kao izgovor za izmenu Šengena, i naše politike slobode, bezbednosti i pravde“, izjavio je Huan Fernando Lopez Agilar, koji vodi Evropski komitet za građanske slobode, pravdu i unutrašnje poslove. „Takođe je neprihvatljivo da se ovo događa kao rezultat pritiska antievropskih snaga. Sve to šalje obeshrabrujuću poruku, potpuno negativnu i suprotnu Evropi kakvu želimo“. Od deset država Unije sa najvećim brojem azilanata Italija je na devetom mestu, a najviše ih stiže u Francusku i Nemačku. Većina ilegalnih imigranata ne stiže preko Sredozemlja niti preko Grčke, već dolazi na turističku vizu i ostaje ilegalno u nekoj državi EU. Primećeno je i da Italija već godinama pristupa tom problemu neozbiljno, prepušta migrante njihovoj sudbini i zatim se žali kako je preopterećena. Italija, je, međutim, na to odgovorila da slučaj Tunisa i Libije ne može biti samo njen problem i da su druge evropske zemlje sa sigurne distance posmatrale svakodnevni priliv izbeglica sa kojim je Rimu prepušteno da se sam izbori. „Situacija sa migrantima na Mediteranu može se brzo razviti u krizu koja će podriti veru u principe slobodnog kretanja po šengenskoj zoni“, napisali su Berluskoni i Sarkozi u zajedničkom pismu Evropskoj komisiji, zahtevajući izmene sporazuma. „Šengen znači poverenje“ rekao je Sarkozi. „Ako država ne uspeva da zaštiti svoje granice, šta treba da radimo?“ Ovo je shvaćeno kao direktna poruka Bugarskoj i Rumuniji, čiji će eventualni prijem očigledno biti praćen mnogim amandmanima, kojima bi se druge evropske države nekako osigurale. Rasprava o sudbini Šengena rasplamsava se. Za Evropu je od ključnog značaja da bilo kakva odluka bude zajednički doneta, ali u ovom trenutku nije izvesno u kom pravcu bi mogao da ide eventualni kompromis. Što se rasporeda snaga u Evropskom parlamentu tiče, u prednosti su oni koji smatraju da je menjanje Šengena nedopustivo rušenje principa slobode kretanja i da je buka oko izmena samo deo „političkog spektakla“. Ali države koje traže izmene, već su napravile samostalne korake, slučaj italijansko-francuskog spora i potez Danske uneli su strah da bi njihov primer mogle da slede i druge države. Principi Šengenskog sporazuma ozbiljno su uzdrmani, a sa njim i najčešće pominjana tema tokom rasprava o izmenama – međusobno poverenje članica EU.