Začarani krug

Ponovo o našem autoru. Odavno ne čitam knjige od korica do korica. Zato što se u tom čitanju knjiga pretvara u stvar, neku stolicu koja „pritiska“ neki zid ili u vazu koja je predmet pažnje nekog arheologa poput Ničea ili Fukoa. Umesto u „začarani krug filozofije“ o kome piše Milorad Belančić, povodom Platonovog puta u Sirakuzu ili Vinaverovih eseja o poeziji. I to lepo. Ali, napravio sam omašku jer ovde je reč o „začaranom“ a ne „zatvorenom“ krugu filozofije, kako sam napisao. Taj „zatvoreni krug“ postoji u nekom matematičkom broju ili u okviru šestara koji opisuje krug na nekoj površini, ali ne i u filozofiji koja per definitionem opisuje svoj „začarani krug“. Krug koji je, u stvari, otvoren kao arche samog kruga, i same filozofije. Filozofija je stara koliko i ovaj „začarani krug“. Jer jedino ovaj „krug“ proizvodi „iluziju realnog“ u kome postoji i nešto što nije začarano. Na primer, nauka. Ali, suština je u tome da postoji jedino ono što je u rečima proizvedeno ili proglašeno da postoji. „Ja sam onaj koji jesam!“ je, dakle, izvorni performativ ili „readi made“, koji filozofija od početka deli sa religijom ili umetnošću i donekle sa naukom, jer da nema ove razlike između performativa i stvarnosti - ne bi bilo ni ovog „kruga“, koji nije lingvistički, ili ontički - nego ontološki. Zato su svi performativi ontološki a ne samo Vinaverova ontička „kosturnica od reči“, koga navodi Belančić. Zašto filozof ne sme da ide u Sirakuzu? Zato što taj put ne postoji. U tom smislu on je začaran, čak ni Platon to nije mogao da zna. Epilog je u tome da performativ nije lingvistički već ontološki problem. Zato i pitanje: „kako ontološki misliti ono ontološko“ mora ostati otvoreno, kao i ovaj „krug“, iako je začaran. Danas je reč o dekonstrukciji lingvistike, koja je u početku bila fonološka, a onda semantička i sintaktička disciplina da bi se danas pretvorila u pragmatiku, ili semiologiju. Na to misli Belančić: na performativnu moć naših iskaza koji ustanovljuju realnost različitu od drugih potencijalnih realnosti. Kada, na primer, Marsel Dišan, potpisuje i imenuje pisoar kao „fontanu“ on postaje (nova realnost), odnosno, umetničko delo. „Pragmatika (okolnosti, događaji, činovi)“, piše Delez, „dugo se smatrala za deponiju lingvistike (Lično, ne mislim da je lingvistika fundamentalna, napisao je u ovom fragmentu Delez), ali sada postaje sve važnija: jezik se posmatra kao aktivnost (jezik je akcija, performans iz kojeg nastaje stvarnost koja i tako nije logička kategorija. (Jezik ne postoji zato što je stvaran! To je moja primedba.) Jezik se posmatra kao aktivnost, tako da apstraktne jedinice i konstante upotrebe jezika postaju sve manje važne. To je dobra stvar, ovaj trenutni pravac istraživanja, upravo zato jer omogućuje poklapanje i saradnju između“, piše Delez, „pisaca, lingvista, filozofa, vokalista...i tako dalje („vokalistima“ nazivam sve one koji se bave istraživanjem zvuka ili glasa u oblastima kao što su teatar, pesma, film, audio-vizuelni mediji...“) Potencijal je ogroman. Želeo bih da citiram neke skorašnje primere. Prvo, put kojim se kreće Rolan Bart: radio je na fonologiji, zatim na sintaksi i semantici, ali je počeo da sve više i više osmišljava sopstvenu pragmatiku, pragmatiku intimnog jezika prožetog okolnostima, događajima i činovima. Drugi primer Natali Sarot je napisala vrlo dobru knjigu koja se može posmatrati kao mizanscen većeg broja „propozicija“, slučaj gde filozofija i pisanje romana postaju prilično nerazlučivi; iste godine, lingvista kao što je Dikro piše u drugačijoj vrsti knjige, lingvističku studiju mizanscena, strateške aspekte, pragmatiku propozicija...“ Nema sumnje da je filozofija, kao i stvarnost „začarana“ jezikom ili jezičkim konceptima i praksama, koji su stvarni zato što ne postoje, kao i ovaj „začarani krug filozofije“. I to u vreme „raščaravanja sveta“ kao što su pokazali neki mislioci poput Marksa ili Vebera. Ko je rekao da Platon ne sme u Sirakuzu kod tiranina Dionisia s namerom da promeni staru republiku ili svet? To je Belančićevo pitanje. Ovaj Platon na pijaci robova! Evo jedne lingvističke spekulacije izvan zatvorenog kruga stare filozofije. „Lično ne mislim da je lingvistika fundamentalna“, napisao je Delez. Da li je začarana? Šta je realno u iluziji? Šta je iluzija realnog?