R1A1

Blago vama, Srbi moji, posle osamsto godina od nemanjićkog pogroma, opet ste dobili boga Vida! Ah, koje li sreće, eno ga u suvoplaninskom Ravništu gde smo ga sa Ade Ciganlije, na kamion, doterali i uspravili! Težak je dve tone i visok dva i po metra, kažem vam zaista, prava ljudina, mužina, a, ipak, zebem nad njim kao da je novorođenče, izdeljano iz hrastovog trupa iz Medveđe. Oh, kako sam dva dana, od subote do nedelje, strepeo da mi se odojče u prevozu ne povredi te kako kranom, bezbedno, na postolje da se spusti. Ali, Jovica Kanački, kamiondžija sa Dorćola je boga Vida tako lako na suvoplaninski tron spustio, kao da je kutija šibica, a moj drvodelja Zlatko Krstić iz pirotskog Krupca plakao je od radosti i svoje drveno četvoroglavo čedo ljubio, a ljubio je i na Vidovim grudima i Sunce Nepobedivo, ah, kako je sve to bilo uzbudljivo! Nego Sunce nam je, ove nedelje, za letnjeg Svetog Nikolu, bilo, nekako, bledunjavo i odmah sam pomislio na Fukušimu iz Japana, kad, gle, kažu nesreća, ovog puta, dolazi sa Islanda. Tamošnji vulkan Grimsvetna, bajo, opet, proradio, bacio pepeo dvadeset kilometara u visinu i Evropu zasenio, aviosaobraćaj zaustavio. I, to, sa vulkanom Grimsvetna, podsetilo me na erupciju vulkana Santorin, pre četiri, pet hiljada godina, kada je iz utrobe Zemlje „pokuljalo šezdeset kubnih kilometara lave i pepela“, sećam se, očas je potonula Atlantida, nestala je sa lica zemlje minojska kultura, a nad Egejom i Balkanom nebo je postalo crno i „godinama se sunce nije videlo“, a tlo je, avaj, dugo, dugo podrhtavalo... Anatolij Aleksejevič Kljosov, profesor biologije sa Harvarda (SAD) i osnivač Ruske akademije DNK genealogije, tvrdi da su, posle erupcije Santorina, počele velike seobe arijevaca sa Balkana gde im je, inače, bila prapostojbina! A, evo, brale šta Kljosov još kaže: “Ispostavilo se da je moguće pratiti kretanje naroda i bez pomoći lopate i četkice arheologa ili merenja lobanja i bez dovitljivog rasplitanja sazvučja i značenja u živim i mrtvim jezicima, već, prosto prateći markere DNK. Te markere ne mogu asimilovati ili progutati drugi jezici, kulture i narodi, kako se to, inače, dešava hiljadama godina u okviru pojmova istorije, lingvistike, antropologije. Haplomotivi i haplogrupe je moguće samo fizički istrebiti, ali se tako nešto za čitav narod ne dešava često. Haplotipovi i haplogrupe tvrdoglavo prodiru kroz hiljaduljeća, i omogućavaju da se izračuna vreme kada su njihovi preci živeli.“ Arijevci sa Balkana, tačnije, „iz Srbije, Kosova, Bosne i Makedonije“ imaju haplo grupu R1A1. I krećući odavde, posle erupcije Santorinapre, ka istoku, postali su „Prasloveni“, to jest, „Indoevropljani“. Oni koji su se uputili na zapad postali su Kelti, Baski, a oni koji su ka severu krenuli postali su „Hiperborejci“. Zato Kljosov tvrdi da „arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika i sanskrita i tzv. indoevropskih iranskih jezika“. K.G. Jung se, ovde, baš, duboko zamislio, u vrhove Suve planine zagledao kao da, gore, na Rakošu, nešto piše: “Sada mi je, tek, jasno zašto su arijevci i u indijskim Vedama toliko pažnje posvećivali odsustvu izlazaka sunca i dugim noćima. Trebalo je, moj dečače, živeti pod crnim nebom godinama, pod kišom pepela iz Santorina, bez Nepobedivog Sunca. Seobe, arijske seobe bile su neminovne...“ Sedim na hrastovom panju, ispred Vidovog hrama, među kravljim balegama i ne smetaju mi jer, kažu, „sreću donose“. Ne žalim ni što su mi krave divlje ruže i zdravac ugazile i popasle pre nego što su, za Đurđevdan, na vrh planine u ispašu otišle. Do Mitrovdana divlje ruže će se obnoviti a krave sa telcima iz planine vratiti. I, valjda će se tako i arijevci obnoviti, osnažiti i kao nekad, iljaditi, iljaditi... Jung sedi na dugoj, slavskoj klupi, povlači dug dim iz lulice, pa počinje: “Da li si razmišljao, moj dečače, zašto je Kljusov haplogrupi arijskih drevnih predaka nadenuo ime R1A1?“ Lakše mi da priznam da ne znam e da se pred guruom ne upleham, pa, ipak, promucam: “Nije, valjda, po bogu Sunca,... po bogu Ra? Tu guru klikne od sreće: “Eto, vidiš kako znaš, dečače! Nisam, dakle, na tebe skrljao, tek tako, tolike godine!“ U taj čas, tiruli, tiruli. Zove Bilja na morbidni: “Jeste li ga uspravili?“ Jesmo. „Iii? Kako izgleda?“ Liči na pravog četvoroglavog arijskog boga, moćan je kao planina! Žut je kao tvoja kosa, žut je kao dukat od lanenog ulja i Nepobedivog Sunca... A na mesečini mi je bog Vid još strašniji, moćniji, spreman da, svaki čas, ujaši svog belog konja i da se celu noć ganja sa mračnim silama, sa krvnim neprijateljima Srba. Sklupčam se kao pseto oko Vidovih nogu, zaspim spokojno, na mesečini, pod vedrim nebom. Kad, eto, moje Crne, sa Kumove slame silazi: “Kao što su se arijevci, ovde, vratili iz Indije, evo, i ti se vraćaš da bi novi život na Vidovoj zemlji započeo. I neka se ovo mesto na Suvoj planini, ubuduće, zove Vidovo! Ajde, objavi to, odmah, Srbima...“