Arhiva

Divide et impera

Branislav H. Milošević, Vranje | 20. septembar 2023 | 01:00
Našu savest i želju da saznamo istinu ne mogu zadovoljiti ni nalazi najfinijih lingvističkih analiza pojmova podele i razgraničenja. Poznato je, još od starozavetnog demijurga, da mu je ogroman problem ustanovljavanja ljudskog života bila činjenica postojanja više „jezika“. Ali, kao ni tada ni danas problem nije u različitosti jezika, već u različitosti volja i moći koje odlučuju o sudbini sveta, pa i o sudbini, kad je njihov interes u pitanju, najmanjih i najslabijih zemalja na planeti. Ono, naime, što vrhovni Stvaralac nije mogao da reši dopalo je u šake najdrčnijih svetskih sila. To je i u slučaju naše zemlje osnovna premisa za dalju analizu i domišljanje je li na delu podela Kosova ili razgraničavanje u Srbiji ili nešto sasvim treće. Ustav više nije merodavan za celovitost Srbije (nepotrebno poštapanje na Ustav i skupštinske odluke), on ne može da u sastav zemlje vrati oteto i održavljeno Kosovo, što je bilo jasno još pre nego što je gubitničkim „gambitom“ postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde, odobreno delovanje međunarodnom sprovodiocu Ahtisarijevog plana i najlošijom varijantom žrtve figure u nedopustivoj iznudici „zajedničkog potpisa“ predloga rezolucije Generalne skupštine OUN i pristanka na „čerečenje“ tehničkih pitanja s Prištinom, pod medijatorstvom Brisela. Bila je to, na našu žalost, nestvarna nada (šansa) da se odobrovoljavanjem moćnika može, pod uslovima predaje, zadržati ono parče zemlje na koje nikad više nećemo imati pravo čak i u slučaju posedovanja tapija na goli komad okućnice i njive. U uslovima današnjih konstelacija nisu više potrebni razni berlinski i drugi kongresi – problem Srbije je provincijalnog karaktera, više ne provocira ni istinu, ni pravdu, ni pravo; nije u „agendi“ svetskih elita. Čak ni po cenu da se, uz ogromne napore i nezapamćene žrtve, domognemo „situacionog“ ali ne i konačnog rešenja udomljavanja u Evropsku uniju (bez roka trajanja). Moramo li, kao nekonsultovani građani, još jednom biti poslednji koji će saznati istinu. Jer, podsetimo se, pre Dačićevog pominjanja „razgraničenja“ na Kosovu, gospodari sveta su doneli odluku o podeli Srbije i, normalno, bez trunke zazora, nastavili da nesmetano vladaju. Možemo li, na kraju, puni zebnje, upitati da li je to konačno rešenje problema, jer nismo sigurni da svetske „suđaje“ neće pozitivno odgovoriti i na „čanakovske“, „zukorlićevske“ i „halimijevske“ zahteve. Istorija je, ne zaboravimo, sklona ponavljanju.