Zbogom romantizmu

Nema odmora dok traju integracije, odgovorio je u šali jedan srpski zvaničnik kada su ga novinari pitali o čemu je Ketrin Ešton pričala u Beogradu na dan kada je uhapšen Ratko Mladić. Tog dana je šefica evropske diplomatije navodno od beogradskih domaćina zatražila da budu konstruktivni u kosovskim pregovorima i da ne potežu pitanje statusa dok se ne reše sva praktična pitanja. Jedan od sagovornika iz srpske vlade kaže da je upravo u tome glavna zamka jer se tokom razgovora o tehničkim pitanjima status samo cementira, zbog čega bi posle završetka tehničkih pregovora delovalo sasvim besmisleno otvarati bilo kakve statusne razgovore. Tu diplomatsku igru, u kojoj se izgleda očekuje da Beograd prizna Kosovo na rate, kroz seriju tehničkih dogovora, možda najbolje odslikava odluka da se eventualni postignuti dogovori ne potpisuju, jer bi samo na pitanju kako potpisati kosovsku stranu pregovori propali. Šef srpskog pregovaračkog tima Borislav Stefanović za NIN objašnjava da je podela na tehnička i politička pitanja nepotrebna, kao i da je inicirana iz Prištine zbog njihovih unutrašnjih razloga . ”Ipak, to ne menja realnost. Srbija, uostalom, već i samim pristankom na razgovore, sa predstavnicima Prištine, pokazuje da u međunarodnim odnosima, u XXI veku, nema tema o kojima se ne može razgovarati, niti ima pozicija koje su toliko tvrde da se o njihovom omekšavanju ne može pričati. Upravo zato i na sadašnji stav prištinske strane ne gledamo drugačije nego kao na trenutnu, raznim faktorima uslovljenu tačku sa koje se, po nama, svakako može ići dalje. A kada je reč o onome što treba da se dogodi da albanska strana prihvati razgovore, pa i o razgraničenju ili nekom drugom rešenju, mislim da nije potrebno ništa veće od običnog racija, i od obostrane želje da razgovori završe očiglednim benefitom za sve strane koje u ovim razgovorima učestvuju. Kada kažem racio, mislim na činjenicu, sa kojom ćemo još bolje upoznati sve zainteresovane strane, da bi rešavanje suštine donelo konačno rešenje jednog od najdužih i najbolnijih balkanskih konflikata, kao i da bi stvorilo uslove za normalan razvoj odnosa dveju strana, zatim razvoj demokratije i institucija, kao i mogućnost zajedničkih napora na putu ka Evropskoj uniji. Dakle, mi, osim pragmatičnosti i racija, koje smo u našoj politici stavili ispred romantizma, nemamo ni drugih ni boljih razloga da o ovoj temi razgovaramo. Verujem da će ubrzo i albanska strana, zarad sopstvene evropske budućnosti, zameniti svoje prioritete, da pokretač njenih težnji neće biti nacional-romantizam, i da će ova tema, samim tim, doći na dnevni red”. Na drugoj strani pregovaračkog stola, ali i kosovske realnosti, sedi šefica prištinskog pregovaračkog tima Edita Tahir koja za NIN naglašava da je dijalog između Kosova i Srbije tehničke, a ne političke prirode. “Kao takav podržavaju ga EU i SAD, kao i rezolucija Generalne skupštine UN od septembra 2010. koja se zalaže da dve strane uđu u dijalog o praktičnim pitanjima u interesu građana, saradnje u regionu i evropske integracije obeju država. Političke teme, uključujući i ideje o eventualnoj podeli Kosova, koje je lansirala Srbija, nisu i nikada neće biti deo ovih pregovora. Takve ideje spadaju u staru hegemonističku politiku Srbije, a ja smatram da je u najboljem interesu Srbije da raskrsti sa prošlošću i da se okrene budućnosti, koja leži u evropskim vrednostima. Balkan je ušao u period mira i stabilnosti, sa novom realnošću stvorenom nakon raspada bivše Jugoslavije, iz kog je nastalo sedam novih država, uključujući i Kosovo kao najnoviju. Za srpsko rukovodstvo je ključno da uhvati korak sa novom realnošću, umesto da se drži prošlosti i destruktivne politike koja može dovesti do nove destabilizacije. Ideje o podeli se tiču pitanja granica u regionu, a to bi moglo da iskomplikuje situaciju u njemu. Nalazimo se u eri evroatlantskih integracija i svaka država ima odgovornost da doprinese tom cilju.” Iako se u Briselu ali i Beogradu svakodnevno čuju svečane zakletve da se Kosovo neće pojaviti kao uslov Srbiji na putu ka EU, diplomate sve otvorenije objašnjavaju da su posle Mladića reflektori EU usmereni na saradnju u regionu, a posebno sa Kosovom. Tako jedan od kreatora Dejtonskog sporazuma, Volfgang Išinger kaže da je Mladićevo hapšenje stara obaveza Srbije i da Beograd zbog toga ne treba nagraditi protivuslugom. “Bilo bi sasvim pogrešno konstatovati da je Srbija sada konačno zaslužila da joj se otvore vrata Evrope i da tu više nema prepreka. Postoji još jedna velika prepreka koja mora da se pređe. Za mene je nezamislivo da Srbija uveze u Evropsku uniju nerešen kosovski problem”, ocenio je bivši visoki nemački diplomata, a sa njim se u nezvaničnim kontaktima slažu mnogi sadašnji zapadni zvaničnici. “Kada otpočnete razgovore sa nekim ko je, van svih normi međunarodnog prava i postojećih rezolucija UN, pokušao da otcepi deo vaše teritorije, jasno je da se ti razgovori ne mogu nazivati samo tehničkim, pogotovo što za nas, za Srbiju, suština jeste omogućavanje boljeg i sigurnijeg života pripadnika srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Život Srba na Kosovu i Metohiji, njihov opstanak i njihova sigurnost su osnovni razlog zbog kojeg smo pristali na ove razgovore, i o ovom našem stavu, o tome da su sva ova pitanja za nas suštinska, a ne tehnička, obavestili smo i predstavnike međunarodne zajednice, tako da se ne može reći da je bilo kome nejasno sa kojih pozicija je Beograd ušao u ovaj proces. Pri tom, rekao sam već, nema u našim stavovima nikakvih devetnaestovekovnih težnji za stvaranjem novih granica ili velikih ovih ili onih država, ima samo racionalnog sagledavanja stanja na Kosovu, i isto tako racionalnog zaključka o tome kakvo rešenje je najbolje, i za Srbe, i ništa manje i za Albance. Dakle, kada je o nama reč, mi ćemo, unapred to mogu da kažem, svaki predlog koji stigne sa albanske strane, sagledavati pre svega sa pozicije razuma, i ocenjivati, krajnje analitički i mirno, šta on donosi i Srbima i Albancima na Kosovu i Metohiji. Očekujemo i da druga strana ima isti odnos prema našim predlozima, da o njima razmišlja, bez ikakve strasti ili euforije, i onda, verujem, više neće biti nikakvog spora o tome kakvi su ti razgovori. Ako rešavanje suštine rešava tehnička pitanja, i obrnuto, ako tehnička rešenja rešavaju suštinu, kome to može da smeta. Vašingtonu i Briselu, verujem, najmanje”, ocenjuje Borislav Stefanović. Na beogradske pozive na kompromisno razgraničenje, da dva naroda žive jedan pored drugog ako već ne mogu jedan sa drugim, sagovornica NIN-a iz Prištine poručuje da je Kosovo “kao nova država ušlo u proces utvrđivanja granica sa susednim zemljama. Dovršili smo proces utvrđivanja granica sa Makedonijom, dok je proces utvrđivanja granica sa Crnom Gorom u toku. Slično će biti učinjeno i sa Srbijom, jer je to neophodan proces i praksa za svaku novu državu”, kaže Tahirijeva, napominjući da su Vašington i Brisel jasno dali na znanje da podržavaju evroatlantsku budućnost svih sedam država bivše Jugoslavije i izrazili energično odbijanje svake politike koja destabilizuje i blokira region, kao i jasno protivljenje svakoj ideji podele.” U staru ideju o podeli, koja se zapravo u ispipavanju čvrstine Brisela i Vašingtona opisuje kao istorijski kompromis dvaju naroda, potpredsednik Vlade Ivica Dačić je ubacio strateški cilj - razgraničenje Srbije i Albanije. Nekadašnji mentor kosovskih Albanaca, pa i njima naklonjena Međunarodna krizna grupa, svojevremeno su podelu uzeli kao jednu od mogućih opcija, s tim što je više reči bilo o zameni severnog dela Kosova za teritoriju Preševa i Bujanovca. “Status Kosova je rešen. Kosovo je nezavisna, suverena i demokratska država i to poglavlje je već zatvoreno. To je realnost, i Srbija sa tom realnošću treba da uhvati korak. Kosovo i Srbija teže da postanu članice EU, pa zato obe zemlje shvataju značaj dobrosusedskih odnosa i saradnje u regionu kao ključnih kriterijuma iz Kopenhagena. Integracija u EU znači mogućnost i odgovornosti, u onoj meri u kojoj zemlje pokažu odgovornost u ispunjavanju normi EU, rastu njihove mogućnosti kada je reč o ostvarivanju evropskog sna. Ove političke smernice zahtevaju reformu političkog mentaliteta u Srbiji, kaže Edita Tahiri, koja pod reformom srpskog mentaliteta podrazumeva priznanje Kosova. I dodaje: “Srbija donošenjem tako progresivne odluke ne bi učinila istorijski presedan. U svetskoj istoriji su poznati slični postupci. Srbija bi svoj istorijski presedan učinila ako bi pronašla svog Šarla de Gola, koji bi doneo tu odluku, kao što je Francuska donela odluku o priznanju Alžira. To bi u odnose dveju nacija, srpske i albanske, definitivno donelo mir i pomirenje nakon prošlosti ispunjene neprijateljstvima.” Iako će predstavnici EU i SAD širokogrudo reći da će podržati sve što se dogovore Beograd i Priština, jedan zapadni diplomata, ozbiljno involviran u pregovore, napominje zapravo da i Beogradu i Prištini ostaje da podrži ono što se u Briselu dogovore. Oba tima za sada pažljivo slušaju šta tokom pregovora ima da kaže i kakve predloge u svojoj tašni nosi Robert Kuper, posrednik EU u pregovorima. Kuper je do sada navodno pokazivao veliku toleranciju prema srpskim primedbama ili stavovima, ali ostaje nejasno šta će reći ako se, pored prometa, energetike, katastra, ličnih dokumenata, kulturnog nasleđa, na dnevni red postavi neko statusno pitanje.