Bez poziva papi

Gotovo dvonedeljni Arhijerejski sabor SPC, koji je završen 27. maja, kako jedan od njegovih učesnika procenjuje, protekao je „relativno mirno i konstruktivno“. Posle dva poslednja „turbulentna“ sabora, sada su razmatrana organizaciona pitanja, podela i popunjavanja eparhija, izbora novih episkopa, stanje u regionu, „nije stiglo“ da se ulazi u dublju analizu stanja vere i društva u samoj Srbiji, „što će biti slučaj na jesen, ili kasnije“. Čak se ni zilotski krugovi ne bave rezultatima ovog sabora. Zadovoljni su da njihov predvodnik (za sada) ostaje bar u statusu monaha. Na svojim stranicama nastavljaju da se bave svetskom „vavilonskom kulom“ i antiekumenizmom. Drugi oponenti SPC, kojima je rimski papa postao noćna i dnevna mora, nisu jedinstveni u rasuđivanju. Dok jedni misle da je on pozvan u Srbiju, u Niš 2013, drugi zaključuju da on nije „na spisku zvanica“. Saopštenje zasedanja Sabora, iako na četiri stranice, Nišu posvećuje samo jednu rečenicu, navodi se da će „svečano obeležavanje“ 1700. godišnjice Milanskog edikta proteći na tri nivoa – pomesnom (domaćem), svepravoslavnom i svehrišćanskom. Ovu značajnu novinu razjasnio je episkop Irinej Bulović, na poslednjoj svojoj konferenciji za štampu (bez prava postavljanja pitanja), u svojstvu „predstavnika Sabora za odnose sa medijima“. Na treći „nivo“ pozvane bi bile i nepravoslavne crkve, orijentalne (Kopti, Jermeni), katolici, protestanti (evangelici, reformati i anglikanci), ali ne i tzv. slobodne crkve (free churches), nepovezane sa državnim strukturama, poput metodista, baptista, adventista, ni „male“ crkve i „sekte“. Kao kriterijum nije uzeto članstvo u Svetskom savetu crkava. Ovo bi značilo da bi bila pozvana Katolička crkva, a na njoj je da sama odredi ko bi je predstavljao. Papa se direktno ne poziva, bez toga on nikako ne kreće na put. Takođe ni drugi, poput anglikanskog poglavara. Time će niška svečanost biti svedena na visoke, ali ne najviše predstavnike crkava. U saborskom saopštenju ima nekoliko elemenata koji su od posebnog značaja a mediji ih gotovo nisu zapazili i istakli. S obzirom na brojne narasle tenzije u svetskom pravoslavlju, SPC se obraća carigradskom patrijarhu, kao još nijedna druga, da „što skorije“ sazove veliki sabor svih crkava. NJegove višedecenijske pripreme doživele su nedavno potpuni neuspeh, čak su dovele do zaoštravanja odnosa. Po svemu sudeći SPC posle duže pauze nastaviće rad na reviziji svoga Ustava iz 1947, koji je samo blago izmenjen dokument iz 1931. godine. Osnovni akti drugih crkava usklađivani su sa vremenom u nedavnoj prošlosti. Novina je i saborska preporuka za osnivanje „pravoslavnih gimnazija“ i drugih škola, ne za obrazovanje klira, koje bi radile „pod okriljem crkve“. Veoma se iscrpno pominje stanje u okruženju, sem u Hrvatskoj i Sloveniji. Iako Srbija Makedoniju priznaje pod njenim ustavnim imenom, SPC je, iz solidarnosti sa Grčkom, označava kao „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“!. Na „konferenciji za štampu“ pohvaljen je, verovatno prvi put, i „Amnesti internešenel“. Crnogorskim političarima se prebacuje da žele da uređuju crkvena pitanja i „agresivno oblikuju crkveni život“. Vredna pažnje je konstatacija da se „prava i pravda“ mogu potražiti i u Briselu, Strazburu ili Vašingtonu (čime se priznaje da toga tamo ima), mada bi to bilo „bruka i sramota“. Posebno oštro se zamera Bukureštanskoj patrijaršiji da prema Srbiji preduzima „upade pojedinih episkopa i klirika“. Beograd će preduzeti kanonske i zakonske mere, što bi moglo u krajnjem slučaju da znači i prekid odnosa. Kosovu je ovog puta posvećena manja pažnja u izjavama i saopštenju, zapaža se da tamo „nema većih ekscesa“, mada status treba da se „razjasni“, a Sabor smatra da je to „neotuđiva teritorija Srbije“. Crkva je zabrinuta i zbog demografskog razvoja u srpskom narodu, što se tumači krizom morala i porodice, bez pominjanja ekonomskog uzroka koji brojni stručnjaci stavljaju na prvo mesto. Nema pominjanja da li se Sabor bavio pitanjima ovdašnjih zilota okupljenih oko monaha Artemija Radosavljevića, niti njegovim statusom. Pošto se stanje u crkvi želelo stabilizovati, nakon potresa koji je pretio raskolom, došlo je vreme da ona realno sagleda stanje u kome jeste, i osmisli strategiju delovanja u veoma brzo promenljivim okolnostima društva i doprinese nalaženju pozicije srpskog naroda u evropskim i opštehrišćanskim kretanjima, koja još uvek nije definisana.