Prokrastinacija

Pravo je čudo da cenjeni čitalac pred sobom uopšte ima ovaj tekst. Autor, naime, već godinama boluje od prokrastinacije, oblika ponašanja za koji je karakteristično da se za što kasnije odlože sve važne akcije ili teški zadaci. Te je tekst napisan i dostavljen NIN-u u poslednjem mogućem trenutku. Prokrastinacija je, inače, način da se osoba koja od nje boluje zaštiti od stresa koji nastaje prilikom početka kakvog teškog, dugog ili generalno neprijatnog posla. Pre ulaska u hladnu vodu, popunjavanja prvog lista bele hartije nenapisanog romana, izbacivanja prvog komada zimske garderobe iz ormara početkom leta ili nečeg takvog – svako je imao priliku da oseti poriv da prokrastinira i tako izbegne užasni osećaj neprijatnosti koji sledi kad se započeto mora nastaviti. Iz nekih neobičnih razloga malo se ljudi bavilo prokrastinacijom kao masovnom pojavom, a još manje njih je istraživanje ovog psihološkog stanja prebacilo na domen sistemskog ponašanja nacije ili države. Tu i tamo delići svesti o prokrastinaciji kao delu kulture i folklora nekog podneblja probijaju se do nivoa prepoznatljivosti tog fenomena: upotreba reči „avrio“, „manjana“ ili „domani“ (kao odgovora na svaki radni zadatak) svedoče o prokrastinaciji kao masovnom obliku ponašanja stanovnika osunčanijih krajeva planete. Ali nigde nije ozbiljnije razmatrano odlaganje rešavanja važnih pitanja kao način ponašanja čitave države i njenih institucija. Možda će hapšenje Ratka Mladića biti dobar povod da se ovim pitanjem pozabavi neki ozbiljniji psiholog ili psihijatar, a ne mora ni samo jedan, s obzirom na težinu problema: da li i na koje sve načine Srbija boluje od sistemske prokrastinacije? Ukoliko pretpostavimo da srpske službe bezbednosti nisu najnesposobnije na svetu, ili pak ukoliko pretpostavimo da ovaj trenutak predavanja Mladića haškom Tribunalu nije „najpovoljniji mogući“, može se zaključiti da je Srbija beskonačno odlagala rešenje ovog slučaja – do skoro poslednjeg trenutka. I tim odlaganjem se bavila i tzv. proevropska i tzv. manje proevropska vlast postmiloševićevske ere. Slika generala – koji u čudnoj kapi salutira pred ljudima u još čudnijim odelima – dovoljan je dokaz, i za Mladićeve navijače i za one druge, da tog odlaganja nije ni moralo biti. Tom dokazu pridružio se još jedan: poslednjim fermanom briselski činovnici tvrde da je hapšenje Mladića nužan ali ne i dovoljan uslov za status kandidata za ulazak u EU. A tu, rekoše evropski šalterski službenici zaduženi za naš slučaj, debelo kasnimo. Zagrebe li se po bitnim zadacima koje Srbija ima pred sobom, svaki od njih je ili odložen ili započet sa nesnošljivim zakašnjenjem. Od izgradnje Koridora 10 i sve ostale moguće infrastrukture, preko reforme sudstva ili legalizacije finansiranja političkih partija, pa do raspetljavanja svih zamislivih afera i slučajeva, država sa radošću uzvikuje kolektivno „manjana“ i odlaže neizbežno, uz gomilu fascinantnog spineraja kojim opravdava sopstvene prokrastinativne delatnosti. Na kraju krajeva, skoro četvrt veka Srbija ima probleme uglavnom zbog toga što je za deceniju i više odložila smenu poslednjeg komunističkog vladara Istočne Evrope (ako izuzmemo prilagodljivog Mila Đukanovića). U literaturi koja se bavi prokrastinacijom kaže se da ona može biti uzrokom ozbiljnih psiholoških poremećaja (poremećaj pažnje, hiperaktivnost, depresija...) i da, kada odlaganje kao primarni način rešavanja problema uzme maha, valja pronaći dobrog „glavenog lekara“. U suprotnom oboleli može biti nepodnošljiv za okolinu ili, još gore, nepodnošljiv za sebe samog. Nešto od toga, ako ne i sve, Srbiji se već izvesno vreme dešava. Ako ne bude državnog lečenja od prokrastinacije, sasvim je realno očekivati da će se u Evropsku uniju ući kad se ona bude uveliko raspadala; da će dinar biti stabilan u odnosu na evro kad ove monete više ne bude bilo; da će se naći način za zemlji neophodnu komunikaciju sa domaćim kapitalistima kad oni svi odreda bankrotiraju; ili da će se deliti Zemun sa Vojvodinom umesto Kosovo sa Albanijom. Ili da ćemo morati da smišljamo neke nove zadatke za odlaganje, jer smo i za ove prethodne odavno zakasnili. Ali o tome možemo da mislimo i neki drugi put. Da mi to, ipak, odložimo malo, nije sad pravo vreme. (Autor je marketinški stručnjak)