Dozvole za bahatost

Ruski ambasador Konuzin, pozivajući Svetlanu Ražnatović na prijem povodom Dana Rusije, ne samo da je udario šamar srpskom društvu, pokazao rusku imperijalističku prepotenciju, nego je i demaskirao svu bedu i slabost domaće političke i ostale elite. Poziv Ceci, uoči izdržavanja ionako dubiozne kazne za krivično delo, znači ne samo podršku počiniteljki, dakle kriminalki, nego i podršku svemu što ona predstavlja – od kulturološkog neukusa njene muzike, do toga da su čovek njenog života i najbliži prijatelji – svi okoreli kriminalci najgoreg ranga. Nije problem Konuzin – on radi ono što mu se može. Ovog puta, očigledno je hteo da pokaže da može brutalno da uvredi Srbiju, znajući da niko neće ni pisnuti. Zašto je to uradio, znaće oni kojima je diplomatska poruka namenjena. Za nas je važno to što ni jedan jedini gost, od predsednika Tadića, do svih onih političkih, poslovnih i inih lidera, kako o sebi misle, nije imao smelosti da javno protestuje zbog ponižavanja svega iole pristojnog. A kamoli da pomisli da bi se zbog takvog gesta prema Konuzinu mogle preduzeti kakve diplomatske mere. Nije ni čudo. Odavno su nekakav apstraktni politički cilj i neka konkretna korist zamenili sve principe i vrednosti. Skandal sa poklonjenjem autokratama Miloševićevog tipa, Alijevima, Senioru i DŽunioru, čiji „savremeni Azerbejdžan“ ima zapanjujuće sličnosti sa našim devedesetim, prilikom ceremonije otvaranja memorijalnog parka koji je teško i dalje zvati Taš, pokazao je da je i dva miliona dolara, uz maglovita obećanja o saradnji, sasvim dovoljno da se potkupi principijelnost Srbije. Pa gde onda neko da zucne što ruski ambasador, toliko puta finansijski i politički bitniji od karikaturalnog Alijeva, otvoreno vređa. Za utehu ostaje to što znamo da postoji cena potkupljivanja savesti i principa nacije, države i društva, kao i da rade šalteri na kojima prodajemo dozvole za bahatost, upravo uručene Alijevu i Konuzinu, a prethodno i mnogim drugima.