Sumnjivo samoubistvo

Autorka Sandra Petrušić piše: „Za to vreme su se ubili neki drugi ljudi od kojih se to nije javno očekivalo, poput Nikole Koljevića, Milana Babića...” S tim u vezi želim pomenuti nekoliko bitnih stvari. Nikada do kraja i jasno nije razjašnjeno (samo)ubistvo profesora i bivšeg potpredsednika RS Nikole Koljevića. O tome kazuje i Biljana Plavšić u svojoj knjizi „Svedočim”: „Koljević je mnogo znao, i to ga je koštalo života, a ja mnogo manje. Samo što sam stajala na putu ostvarenju nekih Mominih (Momčilo Krajišnik) planova i bila predmet Radovanove mržnje, zato je trebalo da nestanem. U januaru 1997. objavljena je tužna vest da je preminuo Nikola Koljević, profesor Filozofskog fakulteta u Sarajevu, član Predsedništva BiH, član Predsedništva i potpredsednik Republike Srpske. Ova reč, “preminuo”, u slučaju Nikolinom, krije neku veliku tajnu koju je on sa sobom poneo na onaj svet. Ima ih koji su mnogo određeniji u tim kvalifikacijama, oni vele: „radi se o samoubistvu” ili: „radi se o ubistvu”. Četiri godine posle ovog događaja, rekla mi je Nikolina supruga da nikada nisu dobili službeni izveštaj uviđaja koji je tada učinjen. Vrlo dobro sam zapamtila kada mi je rekao, ali sa nekim posebnim naglaskom: “Radovan me leči nekim tabletama.” A najviše vremena je provodio na Palama. Od toga našeg susreta nije prošlo ni dve nedelje, javljaju mi da je Koljević pucao sebi u glavu i da je prenesen u bolnicu na Sokolac, a posle nekoliko dana na VMA. Radovan i Momo kažu: Ubio se. Sve vreme bio je u besvesnom stanju. Otišla sam da ga obiđem, bio je u šok sobi. Tom prilikom lekar mi reče: “Da znate, gospođo Plavšić, dva metka ne može čovek sam sebi da upuca u glavu.” Nikola Koljević sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci, u gradu svog detinjstva i svoje mladosti, u gradu koji se ponosi svojim Nikolom. Kada je obavljena sahrana i svet se već polako razilazio, prilikom prolaska Krajišnika koji je prisustvovao sahrani, čuli su se za njim povici: “Ubico, ubico.”