Oteto niko ne bi da vrati

Srbija će najranije na jesen dobiti dugoočekivani zakon o restituciji, a kako se sada čini, njegovim rešenjima neće biti zadovoljni ni stari vlasnici, ali ni Evropska unija. Upravo iz Evrope stigla su oštra upozorenja da će usvajanje zakona o restituciji biti jedan od glavnih uslova za dobijanje ne samo statusa kandidata već i datuma za početak pregovora o pridruživanju. Ali i upozorenja da zakon treba da poštuje principe pravne države i prava na svojinu, kao glavne evropske tekovine. “Taj zakon je za vas trenutak istine”, ovako za NIN komentariše potrebu donošenja zakona o restituciji Jelko Kacin, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. On tvrdi da Srbija može očekivati da postane i kandidat za članstvo u EU i da dobije datum za početak pregovora s Briselom ako dosledno sprovede Akcioni plan Vlade i usvoji i implementira set zakona, među kojima i zakon o restituciji. “Donošenje Zakona o restituciji biće svojevrstan test za Srbiju, jer se ovim zakonom pokazuje odnos prema pravnoj državi. Sad kada je Ratko Mladić u Hagu, mnogi misle da je Srbija uradila dovoljno u ovoj fazi integracija. Ipak, pred vama je još reformi i donošenje više zakona, među kojima su i zakon o restituciji i zakon o javnoj svojini”, objašnjava Kacin. Vlada Srbije već je probila rokove iz Akcionog plana, koji su nalagali donošenje tog zakona do juna, pa je trenutno u žurbi, pod pritiskom Evrope, da navrat-nanos donese zakon koji čekamo jedanaest godina. O konkretnim rešenjima niko još ne želi da govori. NIN je ipak imao uvid u draft Nacrta ovog zakona, koji se trenutno usaglašava među strankama vladajuće koalicije, iz koga se vidi da ozbiljne namere da se ide na naturalnu restituciju zapravo nema. Tako u ovom, još nedovršenom Nacrtu, postoje samo dva oblika restitucije - naturalna i finansijsko obeštećenje, ali je potpuno izbačen treći - realna supstitucija, odnosno vraćanje druge imovine slične vrednosti umesto ranije oduzete. A upravo na tom obliku, stari vlasnici insistiraju. Nacrtom je predviđeno i ukidanje Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koje će biti obuhvaćene novim zakonom. Ovo je posebno čudno jer je ovaj zakon nedavno dobio i pozitivnu ocenu Ustavnog suda Srbije. Zajedno sa ukidanjem ovog zakona, planira se i ukidanje Direkcije za restituciju, kao nacionalne institucije sa bazom podataka, a restitucijom će se ubuduće baviti lokalne samouprave, odnosno opštinska odeljenja za imovinsko-pravne poslove što će, ionako komplikovan postupak, učiniti još težim i dužim. Tim pre što lokalne zajednice nisu naročito zainteresovane da vrate imovinu (lokale, poslovni prostor i zemlju), koju trenutno koriste. Kod povraćaja imovine predviđeni su toliko brojni izuzeci da upućeni veruju da je time naturalna restitucija sužena gotovo do obesmišljavanja. Tako se ne planira vraćanje gradskog građevinskog zemljišta osim u izuzetnim slučajevima, kao ni poljoprivrednog gde god postoje stalni zasadi ili izgrađeni objekti, a diskreciona ovlašćenja lokalnih samouprava kod odlučivanja su ogromna. Finansijsko obeštećenje planira se u vidu obveznica, koje će biti izdavane najverovatnije na period od deset godina (ovo još nije definitivno usaglašeno). Godišnje izdvajanje iz budžeta u ove svrhe planira se u iznosu od 150 miliona evra, što znači da bi sa tim periodom otplate restitucija koštala državu i građane ukupno 1,5 milijardi evra. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, odnedavno zadužen za koordinaciju rada na usvajanju zakona o restituciji, nije želeo da se izjašnjava o konkretnim rešenjima dok nacrt ne bude usaglašen među strankama. Tako nije mogao da odgovori hoće li vraćanje u naturi uopšte biti dominantan oblik restitucije, da li je potpuno ukinuta supstitucija imovine, na koji rok će se izdavati obveznice i slično. Tvrdi, ipak, da će do leta biti završen nacrt i poslat na široku javnu raspravu, a očekuje da na jesen zakon bude usvojen. “Znam da po prirodi stvari niko neće biti u potpunosti zadovoljan, ali će time Srbija kvalitetno rešiti još jedno teško nasleđeno pitanje. Radi se o jednom od najkompleksnijih zakonskih poduhvata zato što ima politički, ekonomski i finansijski aspekt. Politički, zato što bi kroz njega trebalo ispraviti jednu istorijsku nepravdu i to tako da se ne napravi nova oduzimanjem u međuvremenu legalno stečene imovine. Ekonomski, jer je restitucija bitna za pravnu sigurnost i privlačenje investicija. Finansijski, jer bi sve to trebalo uraditi na način da se ne ugrozi finansijska budućnost Srbije ili pak normalno funkcionisanje lokalne samouprave i grada Beograda“, objašnjava Đelić za NIN. Bivši vlasnici više bi voleli, ističe on, da dobiju povraćaj imovine u naturi, makar kroz supstituciju, ali da sa druge strane, država mora da pazi da naturalna restitucija kod, recimo, lokala, koji su danas iznajmljeni pod povoljnim uslovima zanatlijama, trgovcima ili ugostiteljima ne dovede do problema u funkcionisanju tih aktivnosti ili pak u punjenju budžeta gradova. Zato se traži prava mera između željenog i mogućeg, iako je Vlada svesna da što se manje vrati u naturi, više bi trebalo da se vrati kroz finansijsko obeštećenje. „Mreža govori o nekih 2-3 milijarde evra finansijskih sredstava mimo sveobuhvatne naturalne restitucije. To su izuzetno velika sredstva u zemlji gde je prosečna plata oko 340 evra. Radi poređenja, ona predstavljaju deset naših godišnjih agrarnih budžeta ili dvadeset naših budžeta za nauku. U zavisnosti od veličine nužne sume za obeštećenje, odrediće se i period tokom kojeg ona realno može da bude vraćena. Mnogo je bolje da se odredi realan iznos sredstava nego da se proces odlaže ili se model pokaže kao neodrživ“, ističe Đelić. Tek će biti određeno na koliko godina će se izdavati obveznice za finansijsko obeštećenje, ali ističe da godišnje izdvajanje u ove svrhe ne može da bude veće od oko 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, a to je negde oko 160 miliona evra. Stari vlasnici nisu zadovoljni rešenjima iz Nacrta i tvrde da se radi o pokušaju da se gotovo sasvim izbegne vraćanje u naturi, a skoro sve podvede pod finansijsko obeštećenje. “Ovakva rešenja bila bi pokušaj obmanjivanja javnosti i Evropske komisije da se nešto po tom pitanju radi. Ponovo pitamo Vladu zašto još nije popisala državnu imovinu, zašto manipulišu tim ciframa kao i vrednošću potraživane imovine? I zašto izbegavaju povraćaj u naturi, kada se čak 97 odsto potraživane imovine odnosi na građevinsko, poljoprivredno zemljište i šume, koje su i dalje u vlasništvu države. Zašto pre restitucije donose zakon o javnoj svojini, kojim će pokloniti našu zemlju i poslovni prostor opštinama? Da bi njima gazdovali partijski kadrovi i preveli ih u vlasništvo privilegovanih lica, tj. tajkuna. Za nas je to neprihvatljivo”, tvrdi za NIN Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju. Ni za evropske zvaničnike nije prihvatljivo izbegavanje vraćanja u naturi. Tako Kacin naglašava da je važno da se ide na naturalnu restituciju gde god je to moguće, a odlaganje rešavanja vidi kao pokušaj da se tim vlasništvom manipuliše i dalje. „Evropa neće prihvatiti da javnu svojinu privatizuju političke partije po meri tajkuna”, tvrdi Kacin. On ističe da takav zakon neće podržati. „Kakav je problem vratiti poljoprivredno zemljište kada je pola njiva u Srbiji neobrađeno”, pita se Kacin. Ono što se ne može vratiti „treba adekvatno nadoknaditi bivšim vlasnicima”, dodaje Kacin. Bojazan Evrope i starih vlasnika, da će donošenjem zakona o javnoj svojini pre zakona o restituciji biti bitno okrnjen fond imovine za vraćanje, Đelić odbacuje. “Tačno je da će zakon o javnoj svojini biti usvojen pre, ali on mora da bude usklađen sa restitucijom. Ne bi bilo uputno da se menja vlasnik jedanput da bi se veoma brzo promenio i drugi put. Zato će se kod deljenja javne svojine napraviti lista imovine koja se ne može otuđiti niti opteretiti”, objašnjava Đelić. Iako ističe da ima razumevanja za nestrpljenje onih koji posle 11 godina tranzicije očekuju pravdu i korist kroz ovaj postupak, podseća da Poljska koja će za koju nedelju predsedavati EU i dan-danas nema zakon o restituciji, kao i da su Rumunija i Mađarska u tri-četiri navrata menjale model restitucije. “Podsećam da je jedna bogata Nemačka vratila veoma skromne iznose naslednicima. Nigde nije bilo lako naći rešenje, nigde ono nije dovelo do punog obeštećenja“, tvrdi Đelić. On nagoveštava da će zakon predvideti gornju granicu za iznos obeštećenja, ali nije želeo da odgovori da li se radi o pola miliona evra, koliko se u javnosti pominje. Pod budnim okom Evrope, koja pažljivo prati rad na izradi ovog zakona, a spremna je i da ga vrati na doradu i izmene, kao i Zakon o finansiranju političkih stranaka, moguće je da tokom leta prvobitna zamisao Vlade doživi bitne izmene. “Kao izvestilac za Srbiju ne mogu da se mešam u konkretno rešenje, ali imam obavezu da upozorim ako ono ne odgovara evropskim standardima. Ako se pitanje restitucije ne reši na odgovarajući način, vratiće se kasnije kao još veći problem. Zato je važno da se što pre donese dobar zakon”, objašnjava Kacin. Ovakva upozorenja o mogućem vraćanju zakona na doradu Đelić uzima s rezervom, tvrdeći da ne postoji evropski model restitucije. “Ne impresioniraju me oni koji neovlašćeno pretenduju da govore u ime Evrope, a zapravo su neretko glasnogovornici pojedinih zainteresovanih strana. Istina je da je sigurnost privatne svojine deo evropskog zakonodavnog korupsa. Ali, nijedna zemlja u postupku pristupanja nije imala kao uslov usvajanje specifičnog modela restitucije ili alokaciju određenog dela imovine ili pak procenta BDP za tu namenu. To neće biti slučaj ni sa Srbijom. Moramo da nađemo prihvatljiv, održiv srpski model restitucije. Nema potrebe da bilo ko krije sopstveni interes iza nekog inostranog ambasadora ili poslanika“, oštar je Đelić. Na pitanje možemo li do statusa kandidata i dobijanja datuma početka pregovora bez usvojenog zakona o restituciji, Đelić tvrdi da pristup Uniji nije mehaničko marširanje već sveobuhvatna ocena stanja stvari, te da je mnogo bitnije da za ovakav krupan zalogaj dobro promislimo i nađemo nama svojstveno i održivo rešenje. Praksa ipak pokazuje da nama svojstvena rešenja često nisu po meri EU, a ovde bi se moglo desiti da ne budu ni po meri skoro pola miliona birača, zainteresovanih da im se vrati davno oteto i to u naturi, a ne kroz isplatu “siće”, kako je to nedavno rekao Kacin. Procene od dve do 200 milijardi evra U Srbiji je, prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju, do 30. juna 2006. godine 110.000 građana podnelo je više od 76.000 zahteva za povraćaj oduzete imovine. Od ukupnog broja zahteva za povraćaj imovine, najviše se, čak 97 odsto, odnosi na poljoprivredno, građevinsko i šumsko zemljište. Prema nekadašnjoj proceni Poreske uprave, ukupna tržišna vrednost potraživane imovine kreće se između 100 i 221 milijarde evra, što su u Mreži za restituciju ocenili kao manipulaciju. Procene Milana Parivodića, bivšeg ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, iznosile su oko četiri milijarde evra, dok u Mreži za restituciju tvrde da, ako bi se pretežno išlo na vraćanje u naturi, za finansijsko obeštećenje ne bi bilo potrebno više od 2-3 milijarde evra. Različiti modeli Različiti modeli restitucije, u različitim okolnostima, primenjivani su u bivšim socijalističkim zemljama. U skoro svim zemljama, osim u Mađarskoj, išlo se na naturalnu restituciju gde god je bilo moguće, pa tek onda na finansijsko obeštećenje. U Nemačkoj, već od 1990, podneto je 2,5 miliona zahteva za restituciju, od čega 200.000 za vraćanje privatnih preduzeća, a ostali se odnose uglavnom na zemljište. Do danas su rešeni svi zahtevi u prvom stepenu, tako što je oko 60 odsto zahteva usvojeno, blizu milion je odbijeno, a 300.000 zahteva je još u postupku na višim upravnim instancama ili u sudskim sporovima. Mađarska je proces otpočela godinu dana kasnije tako što je starim vlasnicima dodelila kompenzacione kupone kojima su mogli da otkupljuju državne obveznice i obveznice preduzeća u procesu privatizacije. Ukupan iznos koji je država isplatila po osnovu restitucije je 80 milijardi forinti. Glavni oblik restitucije u Letoniji bio je fizičko vraćanje imovine, koja manje košta, a samo u određenim slučajevima zamenjena je privatizacionim vaučerima, kojih je izdato u vrednosti od 273,5 miliona evra. U Sloveniji su od 1991. godine, kada je donet Zakon o denacionalizaciji, podneta 35.723 zahteva za vraćanje imovine. Polovinom 2010, posle 19 godina, u toj zemlji bilo je rešeno 98 odsto zahteva. Po Zakonu o denacionalizaciji iz 1998. godine, u Makedoniji je podneto 20.000 zahteva za vraćanje imovine, od čega je do polovine 2010. godine rešeno 16.000 predmeta (više od 77 odsto). U Crnoj Gori podnet je 10.721 zahtev za vraćanje imovine. Do septembra 2010. godine bivšim vlasnicima, primenom Zakona o povraćaju oduzetih imovinskih prava i obeštećenju iz 2004. godine, isplaćeno je 19 miliona evra obeštećenja u gotovini i više od 80 miliona u obveznicama. Po gruboj proceni, restitucija će crnogorsku državu koštati između pola milijarde i jedne milijarde evra. U Hrvatskoj je podneto 51.000 zahteva za restituciju i obeštećenje. Iako je zakon kojim je uređeno vraćanje imovine donesen 1996. godine, on je zapravo počeo da se primenjuje tek 2002. godine, nakon što je, posle intervencije Ustavnog suda, dopunjen odredbom o izjednačenju domaćih i stranih državljana. U Hrvatskoj je rešeno više od dve trećine zahteva za vraćanje imovine.