Kad štrajkači utihnu

Bude li ovog leta usvojen tekst zakona o štrajku u svom sadašnjem obliku, ne piše se dobro nikom, ni radnicima ni poslodavcima, jer su i jedni i drugi i više nego nezadovoljni radnom verzijom predloga koji se krčka još od prošle godine, a koji je pre mesec dana podgrevan i na javnoj raspravi. Od 46 članova, koliko ih ukupno ima u radnoj verziji, gotovo svaki drugi je “kritičan” ako pitate sindikate. Oni su u poslednje vreme bili i te kako glasni po tom pitanju, a uvođenje tzv. lokauta već na samom početku je stvar koja im poprilično smeta. S druge strane, Vladi bi verovatno odgovaralo usvajanje ovakvog akta što pre. Štrajkovi su se nizali poslednjih nedelja, a izgledno je da, kako se bliže izbori, atmosfera bude sve naelektrisanija i da armije nezadovoljnih pohrle da izvuku što više od „ranjivih“ političara. Stoga i ne čudi što država pokušava da se obezbedi odredbama koje gotovo da obesmišljavaju štrajk. Tako se od štrajkača traži da najave svoje nezadovoljstvo i do 15 dana unapred. Poslodavac iz štrajka može da izdvoji bitne ljude određujući im da moraju da budu na radnom mestu jer su važni za proces rada, minimum procesa rada može da se određuje po početku štrajka, a štrajkačima se takođe propisuje gde će da štrajkuju pa bi mogli da budu skrajnuti negde gde ih niko i ne vidi i ne čuje. Član radne grupe za izradu zakona i potpredsednik Samostalnog sindikata NJegoš Potežica kaže za NIN da bi rado izbacio iz teksta „lokaut“, koji radnicima u štrajku dozvoljava da ne dolaze na posao. „Kada radnicima koji su u štrajku omogućiš da ne dolaze na posao, onda to izgleda kao i da ne štrajkuju. Osim toga, bilo bi dobro kada bi minimum procesa rada bio regulisan kolektivnim ugovorom i ne bi trebalo, kao što to predviđa ova verzija, ostavljati mogućnost da se određuje tek po ulasku u štrajk“, ističe Potežica. Problem je i na koji način je definisano mesto održavanja štrajka, napominje Potežica, jer ne bi trebalo ograničavati radnike, smestiti ih da protestuju tamo gde ih niko ne vidi i ne čuje. „U jednom trenutku štrajk prerasta u protest i mislim da bi trebalo omogućiti štrajkačima da ih javno mnjenje vidi, podrži ili osudi, šta god. Pa imali smo primer radnika koji su štrajkovali na zatvorenoj autobuskoj stanici u Aranđelovcu i koji su postigli nešto tek kada su izašli na ulicu“, naglašava Potežica. Za sindikate je možda bolje, ističe on, da budu u nekom vakuumu kao dosad, nego da dobiju zakon koji će sprečiti organizatore štrajka da to urade kako treba ili što će zabraniti štrajk uopšte. On ne želi da ulazi u to da li će i kada zakon biti usvojen i jesu li politički razlozi ti koji će državu sprečiti bar neko vreme da usvoji zakon koji više ide na štetu radnika, a štiti državu i poslodavce. Potežica kaže da ne zna odakle je preuzeta ideja da se napravi baš ovakav tekst zakona, pogotovo kada se zna da većina evropskih zemalja uopšte nema zakon o štrajku. „Ne znam šta je poslužilo kao uzor, istina je da većina zemalja nema ovaj zakon, ali mislim da nama nije trebalo mnogo jer mi taj zakon imamo odavno. U svakom slučaju, bolje je i nemati ga nego doneti neki koji ograničava štrajk“, ističe Potežica. Osim uvođenja lokauta i ograničavanja mesta za protest štrajkačima, ovaj zakon štrajk solidarnosti ograničava na jedan dan, propisuje kome nije dozvoljen štrajk i ko sve može da protestuje uz poštovanje minimuma procesa rada. Prvi put zakon u “igru” uvodi Socijalno-ekonomski savet i Agenciju za mirno rešavanje radnih sporova koji sada dobijaju poprilično veliku ulogu i koji su prva adresa poslodavcima i radnicima ukoliko nešto krene kako ne treba. Osim toga, član u kom se štrajkači obavezuju da poslodavcima generalni štrajk najave 15 dana pre početka za koje vreme i tri puta može da splasne tenzija, sindikati ne žele ni da komentarišu. Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić kaže za NIN da su oni imali puno primedbi na zakon koji ima dosta „ozbiljnih nedostataka“. „Ovaj zakon je daleko restriktivniji od postojećeg, ali to je u ovakvoj državi postalo normalno. Ono što nam posebno smeta je davanje nadležnosti SES-u i Agenciji da daju mišljenja u vezi sa minimumom procesa rada. To nije dobro jer ova tela nemaju ni ugled ni kvalifikacije ni stručnost“, ističe Savićeva. Osim toga, ASNS je imao zamerku, napominje ona, i na to što je nekritički priznato i prepisano sve iz hrvatskog i crnogorskog zakona. „To nam posebno smeta, a naročito odredbe koje se odnose na lokaut i prestanak radnog odnosa. Zakon omogućava poslodavcima da drže zaposlene na neplaćenom duže od 45 dana, što je u suprotnosti sa Zakonom o radu. Ceo zakon sužava mogućnosti za štrajk, maltene ga onemogućava“, napominje naša sagovornica. Veliki minus ovom tekstu zakona Savićeva daje i zbog novčanih kazni koje propisuje, a koje nisu tačno određene, već se ostavlja mogućnost za njihovo paušalno određivanje što, tvrdi Ranka Savić, samo ukazuje na to da ovaj zakon ako bude donet u ovom obliku neće služiti svrsi. Što se Vlade tiče, svrha je bila ta da se štrajkovi donekle spreče jer poslednjih godina teško može da se izdvoji nedelja bez nekog štrajka u Srbiji. Mesecima su štrajkovali prosvetari krajem prošle godine, poslednjih dana aktuelan je bio protest oružara u Kragujevcu, a slike okupljanja ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ili Agencije za privatizaciju na Terazijama postale su svakodnevica. Država bi da zauzda nezadovoljne radnike, a jedini način da to učini jeste da usvoji zakon. Uredba ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, kojom je trebalo sprečiti ljude da blokiraju pruge i druge bitne saobraćajnice, nije urodila plodom. Iako usvojena, nikada nije primenjena jer, kako kaže portparol Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić, teško je i vrlo nepopularno da policija izlazi na ulicu i hapsi radnike koji štrajkuju. Pomoćnica ministra za rad Radmila Katić-Bukumirić kaže za NIN da sada nije trenutak da se priča o tome šta valja ili ne u novoj verziji zakona jer se javna rasprava tek završila, a radna grupa koja vodi brigu o tekstu rezultate višemesečnog rada će saopštiti za dve nedelje. Tada će se znati šta je od predloga i zamerki koje su očigledno pljuštale sa svih strana usvojeno. Katić-Bukumirić očekuje da će konačna verzija teksta zakona na kom se radi od prošle jeseni biti ovog meseca spremna za usvajanje na Vladi, a do kraja juna i za izlazak pred poslanike u Skupštinu Srbije. Osim države niko nije, čini se, toliko optimističan što se tiče brzog usvajanja zakona jer jedna od opcija zbog koje se Vladi ne žuri sa donošenjem ovog akta je njegova nepopularnost među radničkom klasom koja čini veliki deo glasačkog tela. Iako u Ministarstvu rada, koje ga je predložilo, nemaju takvo mišljenje, činjenica je da će Vlada gotovo sigurno više puta dobro izmeriti pre nego nešto preseče. Ne valja se igrati tolikim glasovima u predizbornoj godini. Portparol Unije poslodavaca Srbije kaže da nije bitno toliko da li će i kada biti usvojen zakon već šta on može da donese i promeni. Ovom zakonu, napominje on, fali preciznosti i ako bude usvojen ovakav kakav je sad, neće doneti neke suštinske promene. „Ako hoćete nešto da uradite kako treba, onda napravite nešto konkretno i uz to predvidite sankcije. U suprotnom, zakon je deklarativan, prepisuju se neke evropske pravne norme, a kada to treba da se primeni u praksi, onda zakažemo“, ističe Rajić za NIN. Ovako se samo, kaže, igramo države jer donosimo akte „koji ničemu ne služe”. On dodaje da su poslodavci insistirali na uvođenju lokauta jer i oni žele pravo da organizuju štrajk. „Nekada su preduzeća u takvoj situaciji da ne mogu da opstanu, pa vlasnici moraju nešto da učine. Sindikati traže novac od preduzeća i ne zanima ih da li tog novca ima. To se dešava i na Zapadu, ali tamo radnici ne traže novac koji nisu zaradili. Mislim da bi prvo trebalo da naučimo da zaradimo“, kaže Rajić. Tekst zakona videli su predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda, a kako tvrdi Rajić, i oni su bili skeptični jer takav kakav je daje velika ovlašćenja sindikatima. „Kod nas se ne zna kada su štrajkovi dozvoljeni, pa imamo situaciju da u nekim državnim preduzećima štrajkovi služe da bi se nečiji interesi zadovoljili, a ljudi se u te svrhe zloupotrebljavaju. Mora da postoji odgovornost pojedinaca, a to je ono što ovde nedostaje“, napominje Rajić. Novi zakon bi, da se pita UPS, trebalo da propisuje uslove u kojima neko može da stupi u štrajk. „Imali smo dosta primera poslednjih godina da sindikati štrajkuju u privatizovanom preduzeću tražeći da se vrati u okrilje države. Zašto bi trebalo da mi, ili bilo ko, plaćamo troškove za to ako su sindikati svesno ušli u legalne pregovore sa kupcem tog preduzeća. Ako su pristali, pa još potpisali kolektivni ugovor, onda nema smisla da posle tri godine traže da se privatizacija poništi, a oni ponovo budu državni“, kaže Rajić. Većina odredbi u ovom zakonu je opšta, prostor za upisivanje novčanih kazni ostao je prazan, a za utvrđivanje minimalnog procesa rada predviđen je rok od šest meseci od usvajanja zakona i to je ostavljeno SES-u na rešavanje. Osim toga, toliko “prozivani” i sindikatima ne mnogo simpatičan lokaut takođe nije do kraja definisan. Novi zakon o štrajku zabranjuje proteste vojnicima, pripadnicima BIA, tužiocima i sudijama, zdravstvenim radnicima zaposlenim u hitnoj službi, kontroli letenja, dok pojedini moraju da zadovolje minimum rada. To su oni koji se bave proizvodnjom električne energije, snabdevenjem vodom, železnički i poštanski saobraćaj, ali i obrazovanje. Predmet negodovanja među sindikatima bilo je upravo i ubacivanje osnovnog obrazovanja na listu onih koji moraju da ispoštuju minimum iako se štrajkom u osnovnim školama ničiji život niti zdravlje ne ugrožava. Predsednik Sindikata obrazovanja Srbije, Branislav Pavlović, kaže za NIN da će ovaj zakon, ako bude usvojen, biti još gori od sadašnjeg (trenutno na snazi zakon iz 1996) jer ne propisuje jasno osnovnu stvar ko ima pravo na štrajk, a ko ne. „Ne razumem zbog čega je osnovno obrazovanje društvena opasnost, prekidom rada u školama niko nije ugrožen. U ozbiljnim zemljama zaposleni u prosveti imaju pravo na to“, ističe Pavlović, dodajući da je po svemu sudeći ovaj tekst zakona “pisan levom nogom” i da sadašnja vlast to donosi da bi “dobila aplauze iz EU”, i da je verovatno da će sa usvajanjem sačekati ne bi li videli da li će ostati na vlasti uopšte jer ako ne ostanu “onda ih nije ni briga za zakon”. U radnoj grupi su, osim predstavnika Samostalnog sindikata i UGS Nezavisnost, još i predlagač, Ministarstvo rada i socijalne politike, kao i pravnici, predstavnici MMF-a i Inspekcije rada. Podrška međunarodne organizacije rada Predstavnik Međunarodne organizacije rada Jovan Protić kaže za NIN da se seća sastanaka od prošle godine na kojima nije bilo tenzije, ali na kojima su se “lomila koplja” oko nekih stvari. „Za ovakve stvari ne postoje univerzalna rešenja. Nema ih, ne može nijedan zakon da se prepiše i da sve bude o. k. Gledali smo da bude u skladu sa međunarodnim praksama i okolnostima u Srbiji u isto vreme, da nikog ne ošteti - kaže Protić, prisećajući se da o lokautu radna grupa nije raspravljala uopšte i da je priča o tome “kao o potpuno političkom pitanju” ostavljena vladi ili nekom drugom na odlučivanje. Protić ne vidi zbog čega bi bilo problema sa usvajanjem zakona i podseća da je sve što je u njemu u skladu sa evropskim propisima. Pokušavajući da se seti oko čega je sve bilo nedoumica na sastancima radnih grupa, Protić kaže da se pričalo o ograničavanju štrajka solidarnosti na jedan dan, ali da je, po njegovom mišljenju, taj član sasvim u redu. „To se odnosi na štrajk solidarnosti sa kolegama iz inostranstva. Šta, na primer, da se poslodavac odluči da se solidariše sa svakim u Evropi, a svaki dan imate negde neki štrajk, pa kaže, vidi danas je štrajk u Grčkoj, sutra u Portugalu, i hoće da se solidariše sa svima. To bi bilo malo opterećujuće za poslodavce“, napominje Protić.