Šabićev kamenčić u cipeli pravosuđa

Kada tužilaštvo preteruje u svojoj revnosti, ponaša se kao dete koje se gađa kamenom i pri tom pogodi prozor, tako da posekotine od srče mogu biti pogubnije od razloga posezanja za kamenom. Tako je u svojoj marljivosti Republičko javno tužilaštvo tužilo jedno nezavisno regulatorno telo – poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. Tužbom se traži poništenje rešenja poverenika koji je Višem sudu naložio da odbrani u jednom procesu dostavi originalne zapise sa saslušanja. Komentarišući ovu „brigu“ tužilaštva za sud, poverenik Šabić ističe da „ne može da prepozna legitimni interes koji bi ta tužba trebalo da štiti“, te da je u odgovoru na tužbu predložio Upravnom sudu da je odbije kao neosnovanu. „Razgovarao sam o tome i sa jednim brojem sudija, uključujući i neke na najvišim funkcijama u pravosuđu i oni dele moj stav. Ipak, konačan odgovor daće sud“, kaže Šabić. Možda svega ne bi bilo da poverenik Šabić nije Višem sudu u Beogradu izrekao dve novčane kazne u ukupnom iznosu od 200.000 dinara zato što je ova sudska instanca odbila da postupi po njegovom rešenju i advokatu Vladimiru Drecunu, braniocu jednog od optuženih pred Specijalnim sudom, izda kopiju audio i video-zapisa. Ceo slučaj je formiran u jesen prošle godine, kada je veštak Slobodan Jovičić izjavio na glavnom pretresu da je morao da radi nove transkripte audio-zapisa jer su oni koje mu je sud dostavio neupotrebljivi za veštačenje. Jovičićevu ocenu potvrdila su i dvojica veštaka koje je angažovala odbrana i koji su uradili nove transkripte. Usledila je poznata igra „žmurke“ – odbrana traži da joj se dostave transkripti koje je izradio veštak Jovičić i na osnovu kojih je dao svoj nalaz i mišljenje, predsednik veća u Specijalnom sudu Dušan Vojnović i ne odgovara na zahteve, dok v. d. predsednika Višeg suda Dragoljub Albijanić šalje stare transkripte za koje su veštaci rekli da su neupotrebljivi. Treba napomenuti da je Viši sud u Beogradu sam, bez naloga poverenika dao tražiocu informacije o transkriptu audio i video-zapisa određenog saslušanja. A nakon što je javno izražena sumnja u verodostojnost transkripta uskratio je kopiju audio i video-zapisa koja je jedina mogla da demantuje tu sumnju. „Teza da davanje transkripta audio i video-zapisa ne ugrožava, a audio i video-zapis (čija sadržina bi morala biti istovetna) ugrožavaju bilo kakav interes, izmiče i pravničkoj i elementarnoj logici. Pri tome, treba imati u vidu da sa pomenutih glavnih pretresa javnost nije bila isključena“, objašnjava Šabić. Kada je sud odbio da odbrani pruži uvid u kopije na osnovu kojih je i urađen sporni transkript, advokat se obraća za pomoć povereniku za informacije koji rešenjem nalaže sudu da udovolji zahtevu odbrane. Na sve to Viši sud u Beogradu odgovorio je tužbom upućenom Upravnom sudu i zahtevom da se rešenje poverenika poništi, a nalog za izdavanje audio i video-zapisa odloži do okončanja upravnog spora. Upravni sud je 24. februara ove godine tužbu Višeg suda u Beogradu odbacio kao nedozvoljenu. Ni u jednom upravnom postupku, pa ni u postupku za zaštitu prava na slobodan pristup informacijama, nije dozvoljena tužba prvostepenog organa (Viši sud) protiv rešenja drugostepenog organa (poverenik za informacije). Tako nešto je nonsens, i to se uči na drugoj godini prava. Pa ipak, prvostepeni organi vlasti su podneli veliki broj nedopuštenih tužbi. Da li je razlog neznanje ili je ipak reč o nečem drugom, veliko je pitanje. Ali u svakom slučaju zaista je teško shvatljiva činjenica da su ovakvoj praksi doprinos davali i neki pravosudni organi. Čak sedam puta sudovi i tužilaštva su podnosili nedopuštene tužbe, dakle uradili nešto zbog čega na drugoj godini prava studenti padaju na kolokvijumu. Rad poverenika podložan je sudskoj kontroli. Protiv odluka poverenika građani, mediji i drugi tražioci informacija mogu podneti tužbu sudu. Tužbu sudu može podneti i Republički javni tužilac iz posebnih razloga utvrđenih Zakonom o upravnim sporovima, samoinicijativno ili na predlog prvostepenog organa. Odlučivanje po tim tužbama godinama je bilo u nadležnosti Vrhovnog suda, a sada Upravnog suda. Po našem zakonu zaštita prava na slobodan pristup informacijama se ostvaruje na dva načina. U odnosu na gotovo sve državne organe ostvaruje se podnošenjem žalbe povereniku za informacije. Tako je, prema podacima kancelarije poverenika, u 2009. godini poverenik primio 1.500 žalbi, a u 2010. preko 2.000. A protiv šest gorepomenutih organa je Vrhovnom sudu, a odskoro Upravnom sudu, za šest godina primene zakona podneto samo dvadesetak tužbi. Da li ovako mali broj tužbi, protiv organa koji sasvim izvesno raspolažu mnoštvom za javnost zanimljivih informacija, govori o visokom stepenu transparentnosti njihovog rada ili pre o izrazu nepoverenja u efikasnost i brzinu upravnog spora kao načina da se ostvari pravo na slobodan pristup informacijama? Istovremeno, u istih šest godina podneto je 166 tužbi protiv poverenika, a „zanimljiv paradoks je da su polovinu tužbi (onih nedopuštenih) podneli prvostepeni organi vlasti. Prvu tužbu protiv odluke poverenika podneo je tadašnji Trgovinski sud u Beogradu 2005. godine. Republički javni tužilac je prvi put podneo tužbu 2007. godine. Prva je odbačena kao nedopuštena a druga odbijena kao neosnovana. Sudeći po statistici, poverenik spada među institucije koje veoma dobro prolaze kroz sudsku kontrolu. Ilustracije radi, u prošloj godini od 43 tužbe podnete protiv odluke poverenika nijedna nije usvojena. Za razliku od tužbe Višeg suda, ova republičkog tužioca formalno jeste dopuštena. A ono što ih faktički povezuje je nastojanje da se spreči pristup određenim dokumentima iz razloga koje je veoma teško, možda i nemoguće prepoznati kao opravdane. Posebna bizarnost je to što se kao jedan od tužbenih razloga navodi „da Viši sud u Beogradu ne raspolaže tehničkim mogućnostima da se na kopijama audio i video-zapisa izbrišu ili izmene delovi istih u smislu zaštite podataka o ličnosti“. A opšte je poznato da nije nimalo komplikovano zaštititi podatke o ličnosti na audio i video-snimcima, jer to spada u najprostije efekte u obradi audio i video-materijala. Softeri koji mogu biti upotrebljeni u tu svrhu se mogu lako naći u besplatnim opcijama. Uz dozu ironije Šabić navodi da je istovremeno opštinsko veće opštine Vladičin Han, postupajući po sličnom nalogu poverenika, dostavilo tražiocu kopiju audio-vizuelnog zapisa pošto je prethodno izvršilo „depersonalizaciju“, zaštitilo podatke o ličnosti. Ta „tehnička superiornost“ Vladičinog Hana u odnosu na prestonicu dala je Šabiću povoda da se našali i da predloži preseljenje glavnog grada u Vladičin Han. Naravno, sam po sebi „energičan“ stav republičkog tužioca prema odlukama poverenika nije problem. Ono što bi moglo biti problem je eventualna spremnost suda da ga „energično“ po svaku cenu podrži. A to nas upućuje na pitanje: da li je ovo pritisak na rad poverenika? „Želim da verujem da nije, videćemo“, kaže Šabić i dodaje: „Potpuno poštujem samostalnost republičkog tužioca u korišćenju zakonskih ovlašćenja. Tužbe koje on može podneti, bar potencijalno, mogu biti koristan instrument aktiviranja sudske kontrole nad radom institucije kojom rukovodim, kontrole za koju mislim da je svima koji vrše vlast potrebna i korisna. Međutim, mislim da osim formalne legalnosti iza tih tužbi mora da stoji legitimnost, odnosno jasno prepoznatljiva činjenica da se njima štiti legitiman interes.“ Drugim rečima, podnose se tužbe za koje se zna da će biti odbačene i tako dodatno, dok ih sud ne odbaci, odlaže ostvarivanje prava javnosti. Težnja standardizaciji po evropskoj meri izgleda da je samo deklarativna. Još jedan loš prilog aktuelnoj reformi pravosuđa. Sve zemlje EU imaju „Freedom of information act“. SAD još od 1974. godine. Naravno da postoje i neka ograničenja u vezi s ovim aktom, koja su sama po sebi sve više besmislena. Jer, ko se mnogo igra „žmurke“ i izbegava zakon, pored sigurnog gubitka može da dobije samo „Wikileaks“.